Život (1921)

Aleksa Šantić

Neprestano slušam vapaj kô sa groba:
Svi su naši dani bede teške ploče;
Kako li bi rado pošli tamo, oče,
Gde prestaje svaka patnja i tegoba!

Večni, kada bi se smilovati hteo,
I kada bi želje moga srca znao,
Ti me nikad ne bi na nebesa zvao,
Ja na veki veka svoj bih šator peo

Ovde pokraj reke života i dana,
Sve grleći lepe nimfe ispod grana...
I kada mi srce zlim strelama rane,

Bol bi prošô samo kad se širom luka
Raspe behar sjajni iz tvojijeh ruka
I kap zlatna sunca na me toplo kane.