Ženidba novskog kapetana
Kad se ženi novski kapetane,
Sa daleka Begzadom djevojkom,
Svadbu stavlja do petnaes’ dana.
Kad je prošlo to petnaes’ dana,
Knjigu piše Begzadina majka, 5
Pa je šalje novsikom kapetanu,
U knjizi mu ’vako govorila:
„Čuješ li me, novski kapetane,
Kupi svate, hodi po djevojku,
Ne šalji mi tuđina djevera, 10
Već mi šalji svojata djervera."
Kad je knjiga došla kapetanu,
Knjigu uči novski kapetane,
Knjigu uči, a suze proljeva.
Pitala ga ostarjela majka: 15
„Ah, moj sine, novski kapetane,
Oklen knjiga, iz kog li je grada,
Pa je tebi donijela jada?
Il je knjiga iz čifluka tvoga,
Il je knjiga iz timara tvoga, 20
Il je knjiga od jarana tvoga?"
Govorio novski kapetane:
„Nit je knjiga od jarana moga,
Nit je knjiga iz timara moga,
Nit je knjiga iz čifluka moga, 25
Već je knjiga Begzadine majke:
Da povedem kitu i svatove,
Da ne vodim tuđina djevera,
Neg’ da vodim svojata djevera.
A ja, majko, nikog svoga nemam!" 30
Kad to čula ostarjela majka,
Ona svome sinu govorila:
„Imaš, sine, daj’džu Omer pašu
I daj’nicu Omerpašinicu.
Ti pozovi njiha u svatove, 35
Dajidža će u djeverstvo doći,
A daj’nica u jenđiluk poći."
Kad to čuo novski kapetane,
On pokupi kitu i svatove:
U djeverstvo daju Omer pašu, 40
U jenđiluk Omerpašinicu
I krenuše Begzadinu dvoru.
Kad su došli Begzadinu dvoru,
Tu su bili tri bijela dana,
Dok Begzada svate darovala, 45
Na jedeke butum boščaluke,
Na kočije svilene košulje.
Kad četvrti danak osvanuo,
Čauš viknu, dabulhana ciknu:
„Hazur svati, je l’ hazur djevojka? 50
Kratki danci, a dugi konaci,
Daleko su kapetana dvori,
Valja nama obnoć putovati."
Hazur bješe na konja djevojka
I krenuše kita i svatovi: 55
C’jeli danak svati putovaše,
Njiha prate Begzadina braća,
Najmlađi je najdulje pratio,
Pa on svojoj seki govorio:
„Znaš li, seko, gdje ćeš na konake? 60
U Činiću Muratbegoviću,
On te prosi, mi te ne dadosmo!
Naj ti, seko, nože okovane,
Da on tebi sile ne učini,
Ne daj, seko, hrza ni obraza!" 65
Pa joj dade nože okovane.
Otalen se bratac povratio
I odoše kita i svatovi.
Kad su došli Muratbegoviću,
Svi u dvoru šenli i veseli, 70
Samo nije Muratbegoviću,
Jer mu j' noćas draga na konaku.
Svi u dvoru večer večerali,
Samo nije Muratbegoviću,
Jer mu j’ noćas draga na konaku. 75
Sve pospato kano sve poklato,
Samo nije Muratbegoviću,
Jer mu j' noćas draga na konaku.
Kad je bilo oko pola noći,
Povikuje tananu robinju: 80
„Robinjice, po bogu sestrice,
Vikni der mi jenđibulu mladu."
To robinja za boga primila,
Ona viknu jenđibulu mladu.
Kada dođe jenđi-bula mlada, 85
Govorio Muratbegoviću:
„Jenđijice, po bogu sestrice,
Evo tebi hiljadu dukata,
Pusti mene u sobu djevojci!"
Prevari se jenđi-bula mlada, 90
Ona uze hiljadu dukata,
Pusti njega u sobu djevojci
I on pođe pulan duvak skidat.
Govorila Begzada djevojka:
„Sebi ruke, Muratbegoviću, 95
Nije tvoje zlato pod duvakom,
Već mog dragog novskog kapetana«.
To ne sluša Muratbegoviću,
Već on pođe pulan duvak skidat.
Mudra bješe Begzada djevojka, 100
L’jevom rukom duvak podizala,
A desnom je nože uzimala,
Pa udara Muratbegovića!
Kako ga je lako udarila,
Na nožu mu srce izvadila, 105
S malom dušom na dušeke pade.
Pa govori Begzadi đjevojci:
„O Begzada, velikog ti boga,
Priključi mi prebijelo lice,
Da ja znadem zašto ću umr’jeti!" 110
To Begzada za boga primila,
Priključi mu prebijelo lice:
Poljubi je i dva i tri puta
I umrije, žalosna mu majka.
Kad je sutra sabah zora bila, 115
Povikuje jenđi-bula mlada:
„Otvor’te se od odaje vrata,
Sinoć sam vas lako zatvorila,
Jutros mi se otvorit ne date."
Vješta bješe Begzada djevojka: 120
Desnom rukom nože dohvatila,
A lijevom vrata otvorila.
Kad uniđe mlada jenđijica,
Udari je Begzada djevojka,
Udari je nožem u srdašce! 125
Kako ju je lako udarila —
Sa crnom je zemljom sastavila
I umrije, žalosna joj majka.
Povikaše telali čauši:
„Hazur-ola, kita i svatovi, 130
Je li hazur na konja djevojka?"
Hazur bješe lijepa djevojka
I krenuše kita i svatovi.
Kad su došli kapetana dvoru,
Sve svatove u vruće hamame, 135
A djevojku u studen zindane.
Uze sablju novski kapetane,
Pa govori Begzadi djevojci:
„Čuješ li me, Begzado djevojko,
Evo sablje, eto moje glave, 140
Moraš meni pravo kazivati,
Gdje ostade moja dajinica,
Dajinica tvoja jenđi-bula?"
Govorila Begzada djevojka:
„Hoću, bogme, novski kapetane — 145
Kad sam pošla s kitom i svatima,
Braća su me daleko pratila,
Najmlađi me najdulje pratio,
Pa mi dade nože okovane:
„Evo tebi noži okovani! 150
Znaš li, seko, da ćeš na konaku
U Činiću Muratbegoviću,
On te prosi, mi te ne dadosmo;
Da ti, seko, sile ne učini,
Ne daj, seko, hrza i obraza!" 155
Otalen se bratac povratio;
Mi krenusmo kita i svatovi.
Kad smo došli Muratbegoviću,
Tu smo, dragi, na konake pali.
Kad je bilo oko pola noći, 160
Poviknuo Muratbegoviću,
Poviknuo svoju robinjicu,
Da mu vikne mladu jenđi-bulu.
Kad iziđe tvoja dajinica,
On joj dade hiljadu dukata, 165
Da ga pusti meni u odaju.
Ona njega pusti u odaju.
Kad uniđe Muratbegoviću,
Ja sam njemu mlada govorila:
„Pusti mene, Muratbegoviću, 170
Nije tvoje zlato pod duvakom,
Već mog dragog novskog kapetana!"
Al on za to haje i ne haje,
Vcć mi skida pulan duvak s glave.
Ja sam njega tude prevarila, 175
L’jevom rukom duvak podizala,
A desnom sam nože dohvaćala,
Pa u srce njega udarila,
S malom dušom na dušeke pade,
Pa mi veli Muratbegoviću: 180
„O Begzado, velikog ti boga,
Prikuči mi prebijelo lice,
Da ja znadem zašto ću umr’jeti!"
Ja sam dragi za boga primila,
Pa sam njemu lice prikučila: 185
Poljubi me i dva i tri puta
I umrije, žalosna mu majka.
Kad je sutra sabah zora bila,
Al evo ti tvoje dajinice,
Pa govori tvoja dajinica: 190
„Otvor’te se od odaje vrata!
Sinoć sam vas lako zatvorila,
Jutros mi se otvorit ne date!"
Ja prilećeh odaji na vrata,
L’jevom rukom vrata otvarala, 195
A desnom sam nože dohvaćala.
Kad uljeze tvoja dajinica,
Nožem sam je u srce udrila,
S crnom sam je zemljom sastavila.
Tu ostade tvoja dajinica. 200
Eto tako, novski kapetane,
Pa ti radi, što je tebi drago,
Vol' t’ ubiti, vol’ ti oprostiti."
Govorio novski kapetane:
„Be aferim, Begzado djevojko, 205
Blago majci koja te rodila,
A i meni koji će te ljubit —
Kad si nama obraz osv’jetlila!"
