Ženidba kralja budimskoga
(Mare Dobud)
Osužnji se Ivan Senjanine
u Budimu, gradu bijelomu,
u tamnici kralja budimskoga;
stoji Ivo petnaest godišta,
ne zna Ivo kad mu ljeto prođe, 5
ljeto prođe, crna zima dođe.
Kad đevojke na pašu hodile,
u kite su cv’jeće savijale,
na tamnicu Ivu donosile,
neka znade kad mu ljeto dođe. 10
A kadar je jednog’ danka bilo,
u tamnici Ivo pocmilio.
Robinjica njemu dohodila,
Senjaninu Ivu govorila:
»Što ti cmiliš, naš nevoljan sužanj? 15
Oli ti je loša hrana naša,
ol’ tamnica, jadna kuća tvoja?«
Ne reče joj: »Mlada robinjice!«,
nego: »Moja po Bogu sestrice!
Nije meni loša hrana vaša 20
nit’ tamnica, jadna kuća moja,
niti mi je sindž’jer gvožđe teški,
nego sam se bolom pobolio.
Dosta si mi dobra učinila,
učini mi i jošte jednoga: 25
dobavi mi listak knjige male,
kalamara[1] crna murićeta,
da m’ je ljubi knjigu nakititi
da bi došla Budimu b’jelomu.«
Robinjica kad je čula mlada, 30
knjige ga je male dobavila.
Kad se Ivo knjige dobavio,
od zemlje se jedva podigao,
na desnu se ruku naslonio,
stade kitit’ listak knjige male: 35
»L’jepa Mare, moja ljubi draga!
Ljubi moja, što si se podn’jela?
Ćeri što si l’jepe porodila,
to je dika i moja i tvoja.
Evo sam se jadan osužnjio 40
u Budimu, gradu bijelomu.
Nije šala, moja ljubi draga,
nije šala ni petnaes’ dana,
a kamoli petnaes’ godina!
A sad dođi Budimu b’jelomu 45
i dovedi Marge, ćeri svoje,
da je jednom vidim za života.
Ak’ ne dođeš u ove neđelje,
ti ne hodi, nije ti na br’jeme!«
Kadar Mari b’jela knjiga pade, 50
kad viđela što joj knjiga piše,
niz obraz je suze oborila
i u lišcu kolur prom’jenila.
Sve je gleda svoja Margarita
i majci je svojoj govorila: 55
»Bor ubio knjigu i krajinu,
desnu ruku koja je kitila!
Sto s’ u lišcu kolur prom’jenila?
Vrlo ti je pusta žalostiva!«
Margi svojoj govorila majka: 60
»Ti ne kuni, draga ćeri moja!
Ova knjiga dođe iz Budima,
iz tamnice kralja budimskoga,
od tvojega baba nevoljnoga.
Nije babo tebi preminuo, 65
nego ti se, ćerce, osužnjio
u tamnici kralja budimskoga;
njega kralju objesiti ima
od danaske do neđelju dana.
A sad mi je mala knjiga pala 70
da ja dođem Budimu b’jelomu,
ja da dođem i tebe dovedem
nek’ te vidi jednom za života.«
Marge svojoj govorila majci:
»Neću ni doć’, mila moja majko, 75
znat’ mi baba ni viđet’ mojega
er ja nemam ruha tanahnoga
kako nose mlade Budimkinje.
Kad bi došla, mila moja majko,
rekle bi mi da sam hurjankinja.« 80
Majka joj je svoja govorila:
»Ništa zato, draga ćeri moja!
Imam vile, moje posestrime,
u planini, gori u zelenoj;
b’jela ć’ vila letom dolećeti, 85
l’jepo će ti ruho napraviti.«
Mare b’jele vile klikovala:
»B’jela vilo, moja posestrimo!
Ti doleti b’jelu dvoru momu,
u nevolji mojoj pomozi me. 90
Evo mi je pala sitna knjiga
iz Budima, bijeloga grada,
od mojega jadna gospodara
da ja dođem i Marge dovedem.
Neg’ te molim, b’jela moja vilo, 95
da naresiš l’jepu Margu moju;
š njome idem b’jela put Budima.«
Vila Margu l’jepo naresila.
Sve bi rek’o, ne bi se zarek’o,
da je perla[2] od Boga stvorena, 100
da mi nije od majke rođena.
Marge svojoj majci govorila
da mi neće hodit’ put Budima
dok ne nađe mlada pratidžiju:
»Strah je mene, mila moja majko, 105
da me ne bi kogod prevario
ol’ zelenom gorom ugrabio.«
Majka joj je našla pratidžiju,
pratidžiju crna Arap mora,
pa je prati b’jela put Budima. 110
Kad su došli poviše Budima,
tu mi sretnu od grada gospodu,
Božiju jim pomo' nazivali:
»Kudar ideš, od planine vilo?
A komu li b’jele nosiš vile? 115
Ali vile na pazare vodiš?«
Al’ govori Ivanova Mare:
»O čestita od grada gospodo!
N’jesam vila niti vodim vile,
već sam ljubi Iva Senjanina; 120
idem viđet’ jadna gospodara.«
S tez’jem dođe Budimu b’jelomu
na tamnice kralja budimskoga;
pa pogleda Mare Ivanova
kroz gvožđija od tamnice tamne, 125
to t’ mi Ivo kako mrki vuče!
Žute kose — stere ih poda se,
rusa brada — š njome se pokriva,
b’jeli nokti — zakl’o bi se š njima!
U nje mi se Mare zagledala; 130
muči jadna, ništa ne govori.
Ali joj je Ivo govorio:
»Što s’ se, moja Mare, zagledala?
Al’ s’ od mene umrla od straha?«
Muči Mare, ništa ne govori, 135
neg’ ničice crnoj zemlji pade.
Podiže je Margarita svoja:
»Podigni se, mila moja majko!
Komu ćeš me jadnu ostaviti?
Ja ne imam ni baba ni majke.« 140
Kose kida, grdi lišce svoje.
Sve to gleda kraljeva robinja
kad je kralju objed iznašala;
cmili mlada i suze prol’jeva.
Ali joj je kralju govorio: 145
»Što je tebi, robinjice moja?
Što ti cmiliš i suze prol’jevaš?
Ali si se mamom pomamila,
ali rujn’jem izopila vinom?«
Robinjica govori mu svoja: 150
»Sv’jetal kralju, dragi gospodaru!
Evo ima petnaes’ godina
da te, kralju, služim, gospodare;
kad si mene u vinu vidio?
Kad sam ti se vinu pomamila? 155
Neg’ pogledaj, kralju gospodare!
Ti iznesi glavu na prozore,
pa pogledaj tvoje na tamnice.
Dođe Mare, ljubi Senjanina;
gospodara kad svoga viđela, 160
ničice je pred njime padnula,
podiže je svoja Margarita.
Kose kida, grdi lišce svoje.
Da je, kralju, vidiš, gospodare,
za njom bi se mamom pomamio.« 165
Kad to kralju čuo od Budima,
na prozor je glavu iznosio.
Marge mlade kadar je vidio,
on se kralju mamom pomamio:
od tamnice ključe uzimao, 170
pušti jadna Iva Senjanina.
Ma se Ivo ni s mjesta ne može.
Tri barb’jera Ivu dovodio;
jedan Ivu žute kose striže,
a drugi mu rusu bradu brije, 175
treći njemu nokte podrezuje;
u dvore ga b’jele uvodio,
a za sopru punu postavio,
Senjaninu Ivu govorio:
»Bor t’ ubio, Ivo Senjanine! 180
Što mi prije n’jesi povidio
da t’ l’jepe[3] ćeri imaš tvoje?
Sadar hodi Senju bijelomu,
ostav’ meni mladu Margaritu.«
Ali mu je Ivo govorio: 185
»Sv’jetal kralju, dragi gospodaru!
Neću poći Senju bijelomu,
a mladu ti Margu ostaviti.
Kad bi doš’o Senju bijelomu,
korili b’ me od Senja Senjani 190
da sam Margu prod’o za sužanjstvo;
neg’ ti dođi, kralju gospodaru,
dođi, kralju, kad je tebi drago.«
Ne za vele vjeru učinili,
ne za vele, nego za neđelju. 195
Pa s’ otole Ivo otpravio,
pa mi dvoru dođu bijelomu.
Kad su došli dvoru bijelomu,
Marge majci svojoj govorila:
»Hodi, majko, Budimu b’jelomu. 200
Ja ti nemam ruha nikakvoga
kako mlade nose Budimkinje
niti imam za svatove dare.«
Mare b’jelu vilu klikovala:
»B’jela vilo, moja posestrimo! 205
Ti doleti b’jelu dvoru momu,
er sam Marge moje zaručila
za sv’jetloga kralja budimskoga,
Margu moju udomiti imam
u neđelju koja prva dođe.« 210
B’jela vila letom dolećela,
l’jepo Margi ruho napravila
i darove njome za svatove.
L’jepe dare Margi napravila,
svakom svatu što je za kojega, 215
sv’jetlu kralju dunju darovala,
l’jepu dunju od stotine lista.
Dan po danak, iziđe nedjelja,
dođe sv’jetli ’svatovima kralju.
L’jepo ih je Ivo pričekao, 220
a u dvore b’jele uvodio,
za punu ih sopru postavio;
čini Ivo u dvoru veselje
er udava svoje Margarite.
Kad je posl’je[4] po objedu bilo, 225
stade Marge darivat’ svatove,
svakom svatu što je za kojega,
sv’jetlom kralju kako vjereniku,
njemu dunju od stotine lista.
Čudila se budimska gospoda; 230
ne čudi se darim’ ni toliko,
nego dunji lista od stotine.
Pođe kralju bijelu Budimu;
š njome se je kralju oženio
i l’jep š njome život učinio. 235
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
