Ženidba kralja Mirčete
Pokliknula nagorkinja vila,
Sa planine sa jelove grane,
Vila viče tanko glasovito,
Pa doziva pobratima svoga,
Pobratima Kraljevića Marka: 5
»Đe si Marko, mio pobratime?
Kad valjade, tebe ne imade,
Kad ne trebaš, ovuda se skitaš;
U primorju na obali mora,
Razvila se neobična tama,
Uzaptila jato sokdlova,
Među njima 'ticu sokolicu,
Nije tama od oblaka gusta,
Već je tuga i nevolja pusta:
Uveze se u more đemija,
U đemiji hiljadu svatova,
Svati vode lijepu đevojku,
Iz Mljetaka, grada bijeloga,
To su svati bosanskoga kralja,
Po imenu Mirčete Šćepana,
Svatovi se s curom zavezoše,
Preko mora pak se prevezoše,
Kad đemiju kraju privedoše,
I na suho curu izvedoše,
Dočeka ih paša Bojadine,
Sa njegovo trides't hiljad' vojske,
S Bojadinom Muhur-Sahibija,
Povezaše kićene svatove,
Salomiše krstate barjake,
Pak razviše rogate barjake,
Zarobiše kralja i đevojku,
Isprošenu i prstenovanu,
Odvedoše niz primorje ravno,
Ljuto cvili kraljica đevojka,
Sve cvijelja drvlje i kamenje,
Rasplakala 'tice iz gorice,
I bijele primorkinje vile,
Ako plače, za nevolju joj je,
Turci Srbe uz primorje vuku,
Buzdovan'ma među pleći tuku,
Ta prokleta sila u Turaka,
I meni je vili dodijala,
Daje Bog d'o i sreća velika,
Da se danas tamo dogodilo,
Od Srbije dvanajest vojvoda,
Da pokaju tugu i nevolju,
Da iznesu vjeru iz nevjere,
Da ostave spomen najunaštvu,
Dok je srpskog roda i poroda.
Pobratime, Kraljeviću Marko!
Da si brže u primorje ravno,
Dok svatove ne pogube Turci,
Ne odvedu kraljicu đevojku.«
Sve to sluša Kraljeviću Marko,
U planini pod jelom zelenom,
Marko sjedi, hladno pije vino,
Do njeg sjedi dvanajest vojvoda,
S desne strane Relja Bošnjanine,
A s lijeve Zmaj Ognjeni Vuče,
A do Vuka Banović Sekula,
Do Sekule Srđa Zlopogleđa,
A do Srđe Toplica Milane,
Do Milana Kosančić Ivane,
Desna strana kajno zlatna grana;
Marku Relja sjedi uz koljeno,
A do Relje Obilić Miloše,
Do Miloša Ljutica Bogdane,
Do Bogdana Musiću Stevane,
Do Stevana Banović Strahilo,
Do Strahila sa Zmijanja Rajko;
Kad to začu Kraljeviću Marko,
Što mu reče nagorkinja vila,
U ruci mu puna čaša vina,
Popi vino, na noge skočio,
Vojvodama Marko govorio:
»Na noge se, moja braćo draga
Čuste li vi što govori vila,
Što govori, kakve jade kaže?!
'Ajmo, braćo, u primorje ravno,
Ne bismo li Turke zastanuli,
Ne bismo li braću izbavili,
Dok ih vuci nisu istrgali.«
Pa je opet Marko govorio:
»Pobratime, Relja Bošnjanine,
I ti, brate, Zmaj Ognjeni Vuče!
Vi imate u ramenim krila,
Razavite zmajovita krila,
Izvite se nebu pod oblake,
'Ajte pravo u primorje ravno,
Na obali Turke zauzbite,
I mi ćemo brže tamo dopi,
Dok dođemo, ne dajte im poći,
Kad se stane krvca proljevati,
Viđećemo svačije junaštvo,
Kako koji svoju braću brani,
Ko li brani, ko li bježi strani !«
Kad to čuše krilati junaci,
Rasklopiše iz ramena krila,
Izviše se nebu pod oblake,
Odlećeše moru na obalu,
Iz krila im sipa vatra živa,
Opaljuje na obali Turke,
Zauzbiše tridest hiljad' vojske.
Kad to viđe paša Bojadine,
Razgovara poplašene Turke:
»Braćo moja, Turci sokolovi
Nemojte se od tog prepanuti!
Viđeste li zmaje ognjevite?
To je nama radost i veselje!
To pred svakog ni pa'nuti neće,
Kome pa'ne, eto njemu sreće!«
To govori paša Bojadine,
A ne vidi u sreći nesreće,
Koja Turke sad minuti neće.
Dok evo ti dvanajest vojvoda,
Sve po redu jedan za drugijem,
Naprijeda Obilić Miloše,
Na njegovu visoku ždralinu,
Divan momak na bijelu sv'jetu !
Za Milošem Kosovac Ivane,
Na njegovu purlatu zekanu,
A za njime Srđa Zlopogleđa,
Na doratu ko na gorskoj vili,
A za Srđom sa Zmijanja Rajko,
A za Rajkom Ljutica Bogdane,
Za Bogdanom Toplica Milane,
Za Milanom Banović Strahilo,
Za Strahilom Musiću Stevane,
Za Stevanom Banović Sekula, -
A za njima Marko na Šarinu.
Sad da ti je stati te gledati,
Kad se stade krvca proljevati,
Kako srpske sijevaju čorde,
Kako turske zijevaju glave,
Kud prolazi Obilić Miloše,
Dobra biše kola prolazila,
Kud prolazi Srđa Zlopogleđa,
Dvoja biše kola prolazila,
Kud prolazi Banović Strahilo,
Troja biše kola prolazila,
Kud prolazi Kraljeviću Marko,
Četvora bi kola prolazila,
Marko svoga proćera Šarina,
A sve traži pašu Bojadina,
Dok on nađe hiljadu svatova,
Među njima bosanskoga kralja,
U svakoga savezane ruke,
Marko s'ječe sve oko njih Turke,
Pa doziva Srđu Zlopogleđu,
I do njega Miloš Oblića,
Te ovako njima govoraše:
»Pričuvajte ove nevoljnike,
Dok prebrojim u primorju Turke.«
Pa naprijed proćera Šarina,
Traži Marko pašu Bojadina
I kod njega Srpkinju đevojku,
Nađe Marko njega i đevojku,
Obazre se kićena đevojka.
Kal pogleda Kra.ъevipa Marka,
Krvave mu ruke do ramena,
A u konja noge do ko.ъena,
Ona ciknu kajno guja ljuta:
»Avaj njojzi, do Boga miloga!
Đe ja danas nikog nemam svoga,
Sve dolazi gori od gorega!«
Dok evo ti Zmaj Ognjenog Vuka
I do njega Relje Bošnjanina,
Kose Turke ko zelenu travu,
Kada viđe paša Bojadine,
Đe će njemu izginuti vojska
Od dozivlje Muhur-sahibiju,
Pa ovako njemu govoraše:
»Brže jaši bijesna vrančića
Ne bismo li curu izbavili,
Dok nijesmo i mi poginuli.«
Sve to sluša Kraljeviću Marko,
Ali oni ne poznaju Marka,
U krvi je ogreznuo Marko,
Obojio sebe i Šarina,
Misle Turci da je Turčin pravi,
Marko im se sa Šarina javi:
»Stan'te paše, evo sluge vaše !
Da prihvatim konja pod đevojkom,
Da oko nje vi se ne mučite!«
Pak prićera bijesna Šarina,
Zubom škri'nu, dok mu sablja sijnu,
Posiječe pašu Bojadina,
I do njega Muhur-sahibiju.
Dok udari sjever sa planine,
Pa očisti maglu sa poljane,
Kad tu leži trideset hiljad' vojske,
Sve junaka, nesretnih Turaka,
Kon. do konja, junak do junaka,
Brežine se glavam nakitile,
A doline krvi natočile,
Tu je strašno očim' pogledati,
Kamo l' nije mejdan dijeliti.
Kad vojvode Turke isjekoše,
Kod svatova pak se sastadoše,
Bijele im ruke oprostiše,
Mirčetine svate prebrojiše,
Tri stotine svata nabrojiše,
Ubrojiše i Mirčetu kralja,
A ostalo Turci isjekoše,
Podigoše kitu i svatove,
Pak otalen Srbi polaziše
I đevojku sobom povedoše,
Ostaviše na poljani Turke,
Da nahrane orla i gavrana,
Bit' im more po godine dana!
Kad dođoše Bosni ponositoj,
Do bijele Mirčetine kule,
Tu veliku svadbu učiniše,
Oženiše bosanskoga kralja,
Sa Ružicom kićenom đevojkom,
Milom šćercom dužda od Mljetaka.
Svadba bila, pak se rasturila,
Darovaše što za kog bijaše,
Ode svaki zavičaju svome,
Kralj ostade na bijeloj kuli,
Pa miriše lice u Ružice.
