Ženidba i udadba/17
- UGLED 6.
OTAC, PREĐAŠNjE
MATI: Jesi li i ti čuo kakva se sreća pojavila za našu Julku?
OTAC: Kakva?
MATI: Marić oće da je uzme.
OTAC: Koješta!
MATI: Ako je tebi koješta, nije meni. Ja oću da imam zeta gospodina.
OTAC: Šta fantaziraš?
MATI: Ti držiš da je to budalaština?
OTAC: Ja znam da Marić traži deset hiljada.
MATI: Al ako se bude u devojku zaljubio?
OTAC: Zašto se nije zaljubio dosad?
MATI: To je ništa.
OTAC: Ajd, ostavi se toga razgovora.
MATI: Da, ostavi se toga! Treba da usrećimo dete.
OTAC: dakle, šta bi ti htela, da pokvarimo prsten?
MATI: Dakako.
OTAC: Jes čula, jedanput je bilo komendije u kući, više neće biti.
MATI: Ali zaboga, kad je bolja prilika.
OTAC: Ti si luda žena, pa mir!
TETKA: Nemoj tako, Jovo.
OTAC: Ajde, ćuti mi ti.
MATI: Jao, bog s tobom, čoveče, kakav si mi ti otac, da ne mariš za svoje dete?
OTAC: Nego ti mariš.
MATI: Ali kad je čovek prosi?
OTAC: Je l’ bio ovde?
MATI: Kako će da dođe kad je devojka pod prstenom?
OTAC: Pa otkud to iziđe da će da je uzme?
MATI: Eto, seka Marta zna, a zna i cela varoš.
TETKA: Jeste, Jovo! Mlogi su bili kad se o udadbi Julkinoj govorilo. Onda Marić reče: da sam znao, veli, da bije za mene dali, i ja bi je iskao.
OTAC: Ej, ćurke ženske, pa iz toga vi držite da će on nju da prosi. Čovek je kazao, kao što svi obično fale devojku kad se udaje, a vi to držite za gotove novce.
MATI: On je čovek pošten, neće da laže.
OTAC: Pa šta je obećao? Nije kazao: idem da je ištem; nego: i ja bi je prosio. Kao bajagi, on se nije mogao upitati, da je hteo, nego sad mu je palo na pamet kad se devojka prstenovala.
MATI: E, da vidiš kako karte kažu.
OTAC: A, karte su vama zavrtile mozak? Nemoj ti gledati što je prilika nego što karte kažu, pak ćeš dobro proći.
TETKA: Jeste, Jovo!
OTAC: No, sad mir, jer ako spopadnem toljagu biće vama obadvema dosta. Gledaj im ti posla; Najpre da me proteraju iz kuće: „E, pa ostade nam dete, pa sramota od sveta, pa ovo, pa ono,“ a sad, kad se kako tako svršilo, stale tu da mi zanovetaju. — Samo mi jednu reč više progovori, ili kome kaži, pak će se zaprašiti soba od tebe. (Odlazi.)
TETKA: Jako se naljutio.
MATI: Mani ga zbogom, ne smem više o tom spominjati.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|