Ženidba i smrt Milića Barjaktara

Mili bože, čuda velikoga!
Kad se ženi Milić-barjaktare,
On obiđe zemlju i gradove
Od istoka, pake do zapada,
A po ćudi ne nađe devojke:
Glavit junak, svakoj manu nađe,
Ženidbe se proći hotijaše.
No da vidiš čuda iz nenada.
Jedno jutro u svetu nedelju
Poranio Milić-barjaktare
Na jutrenje Miloševci crkvi,
Pred crkvom ga namera nameri
Na onoga vojvodu Miletu,
Pa besedi vojvoda Mileta:
„Pobratime, Milić-barjaktare,
„Ti obiđe zemlju i gradove,
„A po ćudi ne nađe devojke:
„Glavit junak, svakoj mane nađe,
„Ženidbe se proći hotijaše.
„No ti hoću jedno čudo kasti.
„Evo za te lepote devojke
U Zagorju, u kraj mora sinja,
„U onoga Vida Maričića,
„Čudo ljudi za devojku kažu:
„Tanka stasa, visoka uzrasta,
„Kosa joj je kita ibrišima,
„Oči su joj dva draga kamena,
„Obrvice s mora pijavica,
„Dva obraza dva đula rumena,
„Sred obraza rumena ružica,
„Usta su joj kutija šećera,
„Zubi su joj dva niza bisera,
„Kad govori, kanda golub guče,
„Kad se smeje, kanda biser seje,
„Kad pogledi, kano soko sivi,
„Kad se šeće, kao paunica:
„Pobratime, sva ti je gizdava,
„Daleko joj, vele, druge nije.
„I videh je, krasni prijatelju,
„Prama tebe, prama doma tvoga.
„I bez reči daće ti devojku,
„Nit' je prosi, ni jabuku daji,
„Već ti kupi kićene svatove,
„Pa ti idi Vidu po devojku."
To je Milić odmah kail bio,
Pa iz crkve ode domu svome
Te kazuje svojoj staroj majci.
Stade kupit' kićene svatove
Po svoj Bosni i Hercegovini,
I po Župi, i Kotaru ravnom,
Sve junake mlade, neženjene,
Dobre konje, prilične junake,
Kuma kumi Pivljanina Baju,
Stara svata Starinu Novaka,
A devera Mandušića Vuka.
Kad je Milić svate sakupio,
Diže svate, ode po devojku.
Kad je bio spram Vidova dvora,
Na pendžer se naslonio Vide,
Pa govori Vide Maričiću:
Mili bože, da lepih svatova!
Čiji li su, kud će po devojku?
Tek u reči, koju beseđaše,
Svatovi mu pred dvor dojezdiše,
Đuvegija reči prihvatio:
„Mili taste, Vide Maričiću,
„Moji svati sa Hercegovine,
„Potegli smo na boga i sreću
„A po tvoju ćerku Leposavu."
To je Vidu vrlo milo bilo,
Pa podviknu svoje verne sluge:
„Sluge moje, otvarajte vrata,
„Pod gostima konje prihvatajte,
„Pa ih vod’te u podrume dole,
„Mile goste na prebele kule.“
Gospodara sluge poslušaše,
Otvoriše na avliji vrata,
Pod gostima konje prixatiše,
Konje vode u podrume dole,
Mile goste na prebele kule.
Poštu čini Vide Maričiću,
Časti goste za tri bela dana,
Za tri dana, za tri noći tavne,
Dok navrši, što je kome drago.
Kad četvrto jutro osvanulo,
Dva su brata seju izvodila.
A kakva je cura Leposava!
Kroz mahrame zasijalo sunce.
Svatovima oči zasenuše
Od gospodska lica i odela.
Al' besedi Milić-barjaktare:
„Oj punice, devojačka majko,
„Ili si je od zlata salila,
„Ili si je od srebra skovala,
„Ili si je od sunca otela,
„Ili ti je Bor od srca dao?“
Zaplaka se devojačka majka,
A kroz suze tiho progovara:
„Mili zete, Milić-barjaktaru.
„Niti sam je od zlata salila,
„Niti sam je od srebra skovala,
„Niti sam je od sunca otela,
„Veće mi je Bog od srca dao.
„Devet sam ih takih ja imala,
„Osam ih je udomila majka,
„Al' ni jednu nije pohodila,
„Jer su jadna roda urokljiva,
„Na putu ih još ustreli strela."
Kroz plač zeta punica dariva,
Dariva ga tananom košuljom,
Više zlata nego bela platna.
Al' da vidiš još čuda i hvale,
Kakva dara taste zetu daje:
Gizdava mu poklonio vranca,
Vrana konja, brate, bez belege,
I na vrancu čultan do kolena,
Skerlet čoha zlatom izvezena,
Bojno sedlo od šimšir-drveta,
Šimšir drvo srebrom okovano,
S jedne strane šestoper pozlaćen,
S druge strane sablja okićena,
Zauzdan je pozlaćenom үzdom.
Kad to vide Milić-barjaktare,
Konja jezdi, konj mu podigrava,
A žubere puca na srlama,
Zlatne vite biju po kopita,
A zvekeće sablja o bedrici:
Nije šala onaki darovi.
Podiže se kita i svatovi,
Zatutnjiše sure bedevije,
Začuщe se svatske davorije,
Udariše jasni talambasi,
Razviše se svileni barjaci,
Pocikuju bule, enđebule,
Otidoše s bogom putovati.
Kad su bili sredi gore čarne,
Stiže urok na konju devojku,
Pa besedi do sebe deveru:
„Oj devere, Mandušiću Vuče,
„Zazor mi je u tebe gledati,
„A kamo li s tobom govoriti,
„Al' nagoni muka i nevolja.
„Kaži kumu, kaži starom svatu,
„Nek' ustave sure bedevije,
„Nek ugase svatske davorije,
„Uz jelike prislon'te barjake,
„Pa me skin'te sa dobra konjica,
„Spustite me na zemlju, travicu,
„Ljuto me je zabolela glava,
„Jarko mi je omrznulo sunce,
„A crna mi zemlja omilila,
„Bog će dati, da će dobro biti.“
Cvili, pišti dever kod devojke:
„Stani, kume, stani, stari svate,
„Stani, pobro Milić-barjaktare,
„Ljuto tuži moja mila snaha,
„Ljuto ju je zabolela glava,
„Jarko joj je omrznulo sunce,
„A crna joj zemlja omilila,
„Bog će dati, da će dobro biti.“
Tad stadoše kićeni svatovi,
U staviše sure bedevije,
Ugasiše svatske davorije,
Uz jelike metuše barjake,
Dever skide sa konja devojku,
Pa je spusti na zemlju, travicu,
Dok je spusti, ona dušu pusti.
Svi svatovi grozne suze liju,
A najviše Milić barjaktare,
Đuvegija jadan naricao:
„Zaručnice mlada Leposava,
„Tu li tebe suđen danak nađe,
„Ni kod moje, ni kod tvoje majke,
„Ni kod moga, ni kod tvoga dvora,
„Do u gori pod zelenom jelom.“
Đuvegija još te reči kaže:
„Čarna goro, ne budi joj strašna,
„Crna zemljo, ne budi joj teška,
„Kukavico, rano je ne budi,
„Neka s mirom u zemlji počiva,
„Vita jelo, pusti šire grane,
„Načini mi zaručnici hlada,"
Sastaše se kićeni svatovi,
Sa sabljama sanduk satesaše,
A nadžaci raku iskopaše,
Sahraniše lepotu devojku,
Od kuda se jarko sunce rađa,
Posuše joj groše i dukate,
Čelo glave ružu posadiše,
Čelo nogu vodu izvedoše,
S obe strane klupu pogradite:
Koj' umoran, neka se odmara,
Ko je žedan, neka vode pije,
Ko j' za cveće, nek se kiti ružom
Za dušicu lepote devojke.
Al' besedi Milić-barjaktare:
„Braćo moja, kićeni svatovi,
„Hajd'te, braćo, da mi putujemo,
„Hajd'te svaki kako koji može,
„A ja idem kako konjic može
„Mojoj staroj na muštuluk majci."
Svaki ide kako koji može,
Milić ide kako konjic može.
Koliko ga ugledala majka,
Malo bliže pred neg' išetala,
Konja grli, a Milića ljubi:
„Čedo moje, Milić-barjaktare,
„Gdi su svati, gdi li je devojka?
„Vodiš li mi, sine, zamenicu,
„Koja će me jutrom zamenuti,
„Dvor pomesti i vode doneti,
„Poređati gospodske stolove?"
Al' besedi Milić-barjaktare:
„Oj starice, moja mila majko,
„Idu svati, ne vode devojke
„Ostala je tvoja zamenica
„Ni kod moga, ni kod svoga dvora,
„Ni kod moje, ni kod svoje majke,
„Do u gori pod zelenom jelom.
„Brzo trči svome belom dvoru,
„Pa ti stari mekanu postelju
„Ni dugačku, ni vrlo široku,
„Jer ti dugo bolovati ne ću.“
Zaplaka se Milićeva majka,
Povrati se dvoru kukajući,
P' ona stare mekanu postelju
Ni dugačku, ni vrlo široku.
Kako dođe Milić-barjaktare,
On se spusti na meku postelju,
Dok se spusti, taki dušu pusti.
Dok dođoše kićeni svatovi,
Dotle s Milić mrtav naležao.
Kad videše kićeni svatovi,
Naopako koplja okrenuše,
Naopako kolo povedoše,
Žalostivu pesmu zapevaše,
Sastaše se kićeni svatovi,
Sa sabljama sanduk satesaše,
A nadžaci raku iskopaše,
Sahraniše Milić-barjaktara,
Od kuda se jarko sunce rađa.
Osta jadna samohrana majka,
P' ona kuka kao kukavica
I previja kano lastavica,
I kukaće, dokle kod je živa.
Ona ide svome vinogradu:
„Vinograde, mili rukosade,
„Ko je tebe mene zasadio,
„Nikada te više brati ne će."
Kosu reže, pa vinograd veže,
Suze roni, vinograd zaliva.
Kada bude na istoku sunce,
Izihodi Milićeva majka,
Izihodi, pa u sunce gledi:
„Blago mene, eto sina moga,
„Nosi majci lova svakojaka.“
Kada bude na zahodu sunce,
Izihodi Milićeva majka,
Izihodi, pa za suncem gledi:
„Blago mene, eto mi snašice,
„Ide s vode, nosi vode hladne,
„Hoće mene staru da zamene."
Nit' bi sina, ni od sina glasa,
Nit' bi snahe, ni od snahe glasa:
Kuka majka dokle god je živa.

Izvor

B.M. 1875. Srpske narodne pesme. Pančevo, Naklada i štamparija braće Jovanovića. str. 127-136.