5
Ženidba vezira Lazara
(Iz Bosne)
Knjigu piše srpski car Stjepane,
Pa je šalje veziru Lazaru:
„Lalo moja, vezire Lazare!
„Kupi meni po Srbiji vojsku,
„Povedi je do Prizrena grada,
„Okreni je niz morske otoke,
„Niz otoke na sedam gradova,
„Do Sofije kraj mora sinjega;
„Građani se silni učinili,
„Eto ima sedam godin' dana,
„Ne daju mi danka ni harača,
„Hoće na me da okrenu ruku,
„A ja jesam sine ostario,
„Muške glave od čeda ne imam,
„Veće jednu samo žensku glavu,
„A Mariju od dvanest godina.
„Ako tebi Bog i sreća dade,
„Pa umiriš to sedam gradova
„I Sofiju kraj mora sinjega,
„I bez rana i bez mrtvih glava,
„I pokupiš danke i harače,
„Svoju ću ti šćercu pokloniti,
„Bjele ću ti dvore načiniti
„U Prizrenu kraj mojih dvorova,
„Ne ću gore, ako ne ću bolje;
„Mari nema već dvanest godina,
„Evo ima sedam godin' dana
„Od kako je u kafezu hranim,
„Niti vidi sunca ni mjeseca,
„Niti vidi dana bijeloga,
„Nekmoli će lica junačkoga.“
Kad Lazaru sitna knjiga dođe,
Po pismu je knjigu proučio,
A kad viđe što mu knjiga kaže,
Po Srbiji vojsku pokupio,
Po Srbiji i po Moskoviji,
Pa on s vojskom pod Prizrena pade.
Kad je care vojsku pregledao
I kad vojsci tajin opravio,
Lazu vodi na tančicu kulu,
Za gospodsku sjedoše trpezu
I gospodsku večer večeraše,
Progovara srpski car Stjepane:
„Lalo moja, vezire Lazare!
„Jesi l' kako pokupio vojsku?
„Smiješ li mi udariti, sine,
„Niz otoke na sedam gradova
„I Sofiju kraj mora sinjega,
„Da gradove mirne učiniš mi
„I pokupiš danke i harače,
„I bez rana i bez mrtvih glava;
„Ja od čeda ne imam poroda,
„Ako bude po redu mrijeti,
„Na tebi će kruna ostanuti,
„Moja kruna i sve moje carstvo.“
Onda reče vezire Lazare:
„Zlatna kruno, srpski car Stjepane!
„Ja sam silnu pokupio vojsku,
„I doveo do Prizrena tvoga,
„Al' bez tebe ne ću niz otoke,
„S vojskom lako upravljati nije,
„Ja ću vojsci serašćere biti,
„A ti ćeš je sa mnom upravljati,
„Ti ćeš sa mnom a ja ću sa vojskom,
„Nek se starij' u ordiji znade,
„Đe panemo razapećeš čador,
„Sjedi care pod svilnim čadorom
„A vojnici neka bojak biju,
„Neka biju, doklen ne dobiju.“
Kad su tako oni utvrdili,
Skoči care, ode u odaju.
Kad se zgoda učinila bila,
Odaji se otvoriše vrata,
Dok eto ti Bugarke carice,
Gologlava kako muška glava,
Pa Lazaru dobru večer viče,
A Lazar joj ljepše prihvatio
I pred njome na noge skočio,
Al' poslušaj, što veli Bugarka:
„A naš zete, vezire Lazare!
„Jesi l' silnu sakupio vojsku?
„Hoćeš li nam niz morske otoke,
„Niz otoke na sedam gradova,
„Do Sofije kraj mora sinjega,
„Za nejačku Mariju carevu?
„Što će tebi nejačka Marija?
„Kad ja imam bolju curu za te
„Anđeliju moju milu šćerku,
„Što je ljepše u Srbiji nema.“
To Lazaru vrlo mučno bilo,
Pa govori Bugarki carici:
„Hvala tebi, Bugarko carice!
„Šta će meni tvoja Anđa mila?
„Koliko je u carevom dvoru
„Vjernih slugu slavnog car Stjepana.
„Anđelija svakome je ljuba.“
To carici teška muka bila,
Što joj reče vezire Lazare,
Srdito se vrati u odaju.
Kad u jutru jutro osvanulo
I stade se opremati vojska
I pred vojskom slavni car Stjepane
I za njime vezire Lazare,
Uze care Lazara za ruku,
Pa otvori od kafeza vrata
Đeno sjedi Maruša đevojka,
Na nogam ih cura dočekala,
Pred njima se smjerno poklonila,
Sva s odaja listom razasjala
Od rumenog lica đevojačkog,
Besjedio slavni car Stjepane:
„Vidi Lazo, moja prava slugo!
„Za što ćeš mi niz otoke sići,
„Niz otoke na sedam gradova,
„I Sofiju kraj sinjega mora.“
Otalen se oni povratiše,
Od kafeza vrata zatvoriše,
Pa eto ih niz bijelu kulu,
Mlađi njima konje podmetnuše,
Uzjahaše konje od mejdana,
Iziđoše u polje prizrensko,
Vojska im se dobro opremila,
I otalen vojsku pomakoše,
Okrenuše niz morske otoke,
Umiriše sve sedam gradova,
Pa odoše na Sofiju grada.
Kad su došli pod Sofiju grada,
Na polju su vojsku ustavili,
Da im silna vojska otpočine
Za bijelu neđeljicu dana.
Dok se oni tamo zabavili,
Nu da vidiš Bugarke carice,
Dozivala dvije svoje sluge:
„Sluge moje, Marko i Milinko!
„Eto vama od kafeza ključi,
„Otvorite od kafeza vrata,
„Izvucite carevu Mariju,
„Ispod kule na rosnu livadu,
„Vi njezinu posjecite glavu,
„Na krvi joj vatru naložite,
„Na polju joj raku iskopajte,
„Iskopajte, pa je ukopajte,
„Ako li to učinit' ne ćete,
„Obojicu, hoću objesiti.“
To slugama milo ne bijaše,
Ali druga biti ne mogaše,
Dohvatiše ključe od kafeza,
Od kafeza vrata otvoriše,
Izvedoše carevu Mariju,
Svukoše je niz bijelu kulu;
Zapristala Bugarka carica:
„Čujete me, moje dvije sluge!
„Najprije joj ruke odsjecite,
„Onda ćete glavu sa ramena.“
Povrati se Bugarka carica,
A procvilje careva Marija:
„O dvje sluge mila babe moga!
„Šta sam vama jadna učinila?
„Ta nikad vas nisam ni viđela,
„Da sam vama krivo učinila,
„Za što ćete mene pogubiti?“
Al' je sluge ni slušati ne će,
Već uzeše za bijele ruke,
Svukoše je na rosnu livadu,
Sluga Marko ćordu izvadio,
Odsječe joj ruke do ramena,
Hotijaše glavu sa ramena,
Al' Milinko srca milostiva,
Ne dade mu posjeći joj glave:
„Ne moj brate, života ti tvoga!
„Ti ostani, ruke joj naloži,
„Na nesretnoj krvi đevojačkoj,
„Na polju ćeš raku iskopati,
„Iskopati, pa je zakopati,
„Neka misli Bugarka carica,
„Da je u njoj Mara ukopana,
„Ja ću Maru na pleći uzeti
„U Durmitor planinu odnjeti,
„Baciću je u kamen pećinu.“
Kako rekli tako učinili,
A Bugarki carici kazali,
Da su Maru zemljicom posuli.
Za tim malo vr'jeme postajalo:
San usnio srpski car Stjepane,
Pod Sofijom u polju široku,
Đe se njemu Mara prestavila,
I u crnu zemlju ukopala;
Pa doziva vezira Lazara,
Sve mu kaza što mu se usnilo,
Lazar caru jeste besjedio:
„Pđav li si, noćas, san usnio!
„Bog će dati, da će dobro biti,
„Ostan care na polju široku,
„Dok ja pođem do Prizrena grada,
„Da ja vidim što si doslutio:
„Je li naša Mara u životu?
„Ja ću poći i opet ću doći,
„Da upravljam silom i ordijom.“
Car mu tome mani ne bijaše,
Ode Lazar ka Prizrenu gradu.
Dok lukava Bugarka carica
Iz daleka Lazu ugledala,
Pred njega je bliže izlazila,
Sa slugama u kočije zlatne,
Tu veliku žalbu učinila:
„Mio zete, vezire Lazare!
„Nismo sretni u vašem pohodu,
„Naša mila Mara preminula,
„Slavno smo je, sine, opremili,
„I u zlatno ruho ukopali.“
Ljuto žao veziru Lazaru,
Proli suze niz bijelo lice,
Tad mu veli Bugarka carica:
„Mio zete, vezire Lazare!
„Ti ne plači careve Marije,
„Ako ti je Mara preminula,
„Bolja ti je, Lazo, ostanula,
„Moja šćerka dilber Anđelija.“
Na to Lazo njojzi besjedio:
„Hvala tebi, Bugarko carice!
„Kad je meni Mara preminula,
„Ja ti ne ću Anđelije tvoje,
„Hoću Bogu jemin učiniti
„Da se ne ću drugom oženiti.“
Pa otalen proćera dorata,
Ne vraća ga caru pod Sofiju,
Već on ode svom bijelu dvoru,
Na susret ga majka susretala,
Pa zacvili kako guja ljuta:
„A moj sine, vezire Lazare!
„U zo čas ga navojštio, sine,
„Niz otoke na sedam gradova,
„A u gore podignuo vojsku
„Na Sofiju kraj sinjega mora;
„Zar si, sine, vojsku izgubio?
„Kamo sreća da ni doš'o nisi,
„Kad si mloge majke ucvilio,
„Kad sve cvile da i tvoja cvili!“
Majci Lazo tiho odgovara:
„Ne boj mi se, mila majko moja!
„Ja nijesam vojsku izgubio,
„Eno vojska zdrava i vesela
„Pod Sofijom kraj sinjega mora,
„Već je meni Mara preminula,
„Pa ja ne ću više vojevati.“
Majka njemu tiho besjedila:
„Za što, sine, vojevati ne ćeš?
„Ako ti je Mara preminula,
„U svjetu je dosta đevojaka,
„Pa će tebe majka oženiti.“
Al' joj veli vezire Lazare:
„Mati moja, očinjeg mi vida
„Kad je meni Mara preminula
„Ja ću Bogu jemin učiniti,
„Da se drugom oženiti ne ću,
„Već bijelom nagorkinjom vilom.“
Lazar uze slugu Milutina,
Pa odoše u lov u planinu,
U Durmitor veliku planinu.
Kad dođoše do tiha jezera,
Uze Lazo na ruku sokola,
Pa ga baci u tiho jezero,
A soko se iz jezera vinu,
On se vinu nebu pod oblake, -
Ne će soko u tiho jezero,
Već odleće brdu u planinu
I on pade u kamen pećinu,
A na rame carevoj Mariji.
Kad to viđe vezire Lazare,
On sokolu tici govoraše:
„Siv sokole, sivo perje tvoje!
„Orlovi te tice salomile!
„Ja ne šaljem tebe u planinu,
„Već te bacam u tiho jezero!“
Pa on uze drugoga sokola,
Te ga baci u tiho jezero,
Ni taj soko u jezero ne će,
Već se izvi nebu pod oblake,
I odleće brdu u planinu,
I on pade u kamen pećinu,
A na rame carevoj Mariji.
Govorio vezire Lazare:
„Sokolovi, sivo vaše perje!
„Orlovi vam salomili krila!
„Ne šaljem vas brdu u planinu,
„Već vas bacam u tiho jezero,
„Da bih s vama štogod ulovio.
„Milutine, moja prava slugo!
„Idi nađi naše sokolove.“
U mlađega pogovora nejma,
Ode momak brdu uz planinu,
Od pećine iđe do pećine,
Dok on nađe kamenu pećinu,
U pećini carevu Mariju,
Na Mariji dva sokola siva,
Pali njojzi na oba ramena,
Progovara Milutine sluga:
„Šta si, bona, u kamen pećini?
„Al' si vila, ali si utvora?
„Ali jesi lijepa đevojka?“
Muči cura ništa ne govori,
Primače se sluga Milutine,
S ramena joj skide sokolove,
Ponese ih gospodaru svome.
Uze Lazo jednoga na ruku,
Pa ga opet baci u jezero,
Al' mu soko u jezero ne će,
Već pobježe brdu u planinu,
Opet pade u kamen pećinu.
Uze Lazo i drugog sokola,
Pa ga opet baci u jezero,
Ne će soko u tiho jezero,
Već pobježe u kamen pećinu.
Ražljuti se vezire Lazare:
„Milutine, moja prava slugo! 315
„Brže da si u kamen pećinu,
„Uhvatićeš naše sokolove,
„Sva ćeš njima polomiti krila
„I sićano počupati perje,
„Kad me danas ne će da slušaju.“ 320
Progovara Milutine sluga:
„Gospodare, vezire Lazare:
„Da ti čudo vidiš u pećini,
„Što ga takog ni vidio nisi:
„U pećini sjedi ženska glava, 325
„Brez obadv'je ruke u ramena,
„A kakva je, mio gospodare!
„Od njezina rumenoga lica
„Rasjala se tama u pećini,
„Kao da je obasjalo sunce.“ Z30
Besjedi mu vezire Lazare:
„Pođi slugo dovedi đevojku,
„Da ja vidim, šta je i kako je.“
Ode sluga u kamen pećinu,
Uze curu na pleći junačke, 335
Donese je gospodaru svome,
Pita curu vezire Lazare:
„Al' s' utvora al' bijela vila?
„Ali jesi lijepa đevojka?“
Šuti cura ništa ne govori, 340
Onda oni konje pojahaše,
Uze Lazar lijepu đevojku,
Pa je baci za se na dorata
I on ode svojoj bjeloj kuli.
Tu Lazare učini veselje, 345
Vjenča curu za vijernu ljubu.
Al' ne prođe ni godina dana,
Rodila mu dva blizanca sina,
Oba sina zlatoruka bila.
Dok se Lazar amo zabavio,
Čekao ga slavni car Stjepane,
Godinicu dana pod Sofijom,
Prisjeti se Lazar svoje rječi
I on ode caru pod Sofiju,
Kaza caru što je i kako je,
Pa digoše vojsku pod oružje:
„Sad udrimo na Sofiju grada!“
To rekoše na grad udariše,
Udariše, pa ga zadobiše,
I među se mira postaviše,
Pokupiše danke i harače,
Pa digoše vojsku ispod grada, -
Vratiše se niz morske otoke,
Po gradovim danke pokupiše,
Pak Prizrenu gradu odjezdiše,
U Prizrenu na polju zelenu
Ustaviše vojsku silovitu,
Ugleda ih Bugarka carica,
Brzo sjede u kočije zlatne,
Ona srete gospodara svoga,
Gospodara slavnog car Stjepana,
Tešku mu je žalbu učinila:
„Naša mila Mara preminula!
„I mi smo je slavno opremili,
„Opremili, pa je ukopali.“
Besjedi joj slavni car Stjepane:
„Kada ste je slavno opremili,
„Jesi li joj zvala sveštenike,
„Jesu li joj službu odslužili,
„Jesu li je do rake pratili 380
„Svi u redu naši sveštenici?“
Progovara Bugarka carica:
„Veliku sam službu odslužila,
„Sve je bilo tako k'o što kažeš.“
Sva gospoda cara susretala, 385
I popovi, pa i kaluđeri,
Pred carem se smjerno poklonjahu,
Care njima tiho govoraše:
„Kaluđeri i popovi moji!
„Kad preminu moja šćerka Mara, 390
„Jeste l' mi je divno opremili?
„Jeste li joj službu odslužili
„I do rake Maru ispratili?“
Kaluđeri i popovi vele:
„Zlatna kruna, slavni car Stjepane! 395
„Ne znadosmo da j' umrla Mara,
„Nikako je opremili nismo,
„Nit' smo bili, kad je ukopana;
„Ti ne pitaj svojih sveštenika
„Ni za Maru ni za opremanje, 400
„Veće pitaj Bugarke gospođe
„I njezinih sluga svekolikih.“
Malo care u naprijed kroči,
Dok eto ti dvije vjerne sluge,
Vjerne sluge Marka i Milinka, 405
Govori im slavni car Stjepane:
„Čujete l' me Marko i Milinko!
„Kaž'te pravo, ne gubite glave!
„Moja šćerka, jedinica Mara,
„Od kakve je smrti šreminula, 410
„I kako ste Maru opremili?“
Govorio mlađani Milinko:
„Zlatna kruno, srpski car Stjepane!
„Kad nas pitaš, pravo ćemo kazat”:
„Nije tvoja Mara preminula,
„Već carica, da je Bog ubije!
„Čudan zulum na nas učinila,
„Dodala nam ključe od kafeza,
„Da svedemo Maru na livadu,
„Da joj obje odsječemo ruke.
„I njezinu sa ramena glavu;
„Da na krvi vatru naložimo,
„Da u polju raku iskopamo,
„Da u raku Maru ukopamo;
„Marko luđan odsječe joj ruke,
„Ja ne dadoh odsjeći joj glave,
„Već ostavih mila brata svoga,
„Da on vatru na krvci naloži,
„I na vatri đevojačke ruke,
„Pa da ode u polje široko,
„Da iskopa raku za đevojku,
„Da iskopa, pa opet zakopa,
„Neka misli Bugarka carica
„Da je onđe Mara ukopana;
„A ja uzeh curu nagrđenu,
„Uzeh curu na pleći junačke,
„Odnesoh je brdom u planinu,
„Ostavih je u kamen pećinu,
„Da je paze nagorkinje vile;
„Pa se onda zajno povratismo
„I kazasmo Bugarki carici
„Da smo tvoju ukopali Maru.“
Kad to začu slavni car Stjepane,
Hotijaše pogubiti sluge,
A ne da mu vezire Lazare:
„A moj punac, slavni car Stjepane!
„Pokloni im život na mejdanu,
„Ja sam naš'o u životu Maru,
„U planini, u kamen pećini,
„Iz nenada sreća mi je dala,
„Ne moj care sluge pogubiti,
„Nisu sluge ništa tome krive,
„Eto tebi Bugarke carice,
„Od nje radi, što je tebi drago.“
Kada ga je care saslušao,
Obje mu je sluge poklonio,
Pa odoše na bijelu kulu,
Kad izišli na bijelu kulu,
Posjedaše u šikli odaju.
Al' eto ti Bugarke carice,
Ljuto žaleć' carevu Mariju,
Govori joj srpski car Stjepane:
„Orjatkinjo, Bugarko gospođo!
„Šta t učini moja šćerka mila, '
„Da joj bjele odsiječeš ruke
„I đevojci glavu sa ramena?
„Ti u polju meni kazivaše,
„Od bolesti da je preminula
„I da si je divno opremila
„Kad sve laž je, što si govorila.“
Tu se ona kleti hotijaše,
Ne dade joj slavni car Stjepane,
Već uhvati Bugarku caricu,
Povede je u polje široko,
Spored njome šćerku Anđeliju,
Spored njima konje vitezove,
Priveza ih konjma za repove,
Raskide ih na četiri strane.
Pa veselje onda učinio,
Silnu vojsku s polja raspustio,
Ode svaki svom bijelu dvoru,
Da on svoju majku obraduje,
Car s Lazarom na bijelu kulu.
Tu su bili neđeljicu dana,
Pa se onda zdravo rastanuli;
Osta care na bijeloj kuli,
Ode Lazar svom bijelu dvoru,
A Lazaru od Boga su dari:
Ljubi su mu poniknule ruke,
Kako da su od rođenja bile.
