Ženidba Šćepana Jakšića

* * *


Ženidba Šćepana Jakšića

(Ispod Javorine)

Jakšić Šćepan dvori gospodara,
Gospodara bečkoga ćesara;
Dvorio ga dvanaest godina,
Nit’ mu ište pare ni dinara,
Ni na pleća čohu ne deranu,
Ni poda se konja ne jahana,
Jer imade debela zekana,
Konja boljeg u drugoga nema.
Kad izišlo dvanaest godina,
Sve se misli Jakšiću Šćepane,
Ne bi l’ kako curu izdvorio,
Jefimiju kafazli đevojku,
Milu šćercu bečkoga ćesara,
Što je drži u krzli kafazu,
Za punijeh dvanaest godina:
Nit’ je vidla sunca ni mjeseca,
Ni bijela lica junačkoga,
Već đevojka u kafazu rasla,
Namamila mnoge mušterije.
Kad iziđe dvanaest godina,
Oprema se od Beča ćesare,
Da on ide u lov u planinu ,
Pak sabira sluge svekolike,
Sve je sluge očim’ pogledao .
Pogledao i dva i tri puta,
Na Šćepanu oči ustavio,
Te ovako njemu govorio:
„Slugo moja, Jakšiću Šćepane!
„Što ja imam u dvorima sluga,
„Od tebe ga milijega nemam ,
„Milijega ni pribranijega,
„Poslušaj me što ću govoriti:
„Hoćeš li ti mene poslušati ?
„Ja se spremam u lov u planinu
„Doći ne ću za neđelju dana,
„A tebe ću, slugo, ostaviti
„Kod mojega dvora bijeloga,
„I daću ti za arčiva blaga,
„Da mi čuvaš kulu i avliju,
„Da mi čuvaš rza i obraza,
„Dok ja dođem iz više planine."
A kad začu Jakšiću Šćepane,
To Šćepanu vrlo milo bilo,
Poklopi se do zemljice crne,
Poljubi mu ruku i koljeno
I ćesaru tiho odgovara:
„Gospodine, od Beča ćesare!
„Ja ću tebe vazda poslušati
„I tvoju ću poljubiti ruku,
„Milo bi mi s tobom poći bilo,
„Ali volim tebe poslušati."
To rekoše na noge skočiše,
Pođe ćesar niz bijelu kulu,
Pak otalen na mermer-avliju,
A za njime sluge svekolike,
Pak on ode u lov u planinu,
Osta Šćepan kod bijele kule.
Tako stade tri bijela dana,
Kad je treća veče omrknula,
Sve se misli Jakšiću Šćepane
On kako će viđeti đevojku.
Tud’ nahode dvije robinjice,
Nose gospi gospodsku večeru,
Preda njih je Šćepan izlazno,
Te ovako njima govorio:
„O vjere vam, dvije robinjice, "
I starijoj zbori robinjici,
„Robinjice, dobre sreće bila!
„Daj ti meni izun i besjedu,
„Da uljezem lijepoj đevojci,
„U njezinu našili odaju,
„Da ja vidim gospođu đevojku,
„Je li cura, k’o je ljudi kažu?
„Evo tebi jedna čizma blaga."
A kad začu tanka robinjica ,
Na Šćepana oči iskolači:
„Dilje stani, Jakšiću Šćepane
„U priču te ćesar ostavio,
„Da mu rza i obraza čuvaš,
„Što ćeš ići lijepoj đevojci!
„Od tebe ga milijega nema,
„Vjernijega u bijelom dvoru,
„Nevjeru ćeš njemu učiniti!"
Pak prođoše do dvije latinke,
Ne dadoše njemu u odaju.
Kad je druga veče omrknula,
Dok evo ti do dvije robinje,
One nose gospodsku večeru,
I preda njih Šćepan izlazio ,
Pak doziva stariju robinju:
 „O robinjo, dobre sreće bila!
„Daj ti meni izun i besjedu,
.Da uljezem curi u odaju,
„Da ja viđu gospoju đevojku. "
A kad začu tanena latinka,
Na Šćepana oči iskolači.
On joj daje dvije čizme blaga,
Ona ne će pare ni dinara,
Već srdito njemu odgovara:
„Dilje stani, Jakšiću Šćepane!
„U priču te ćesar ostavio
„A u gore za slugu stavio,
„Da mu rza i obraza čuvaš,
„Ti mu danas o nevjeri radiš.“
Cura prođe, a njemu ne dade.
Dok je treća večer omrknula,
Dok evo ti dvije robinjice,
One nose gospodsku večeru,
I preda njih Šćepo izlazio,
Pak doziva stariju robnnju:
„O robinjo, dobre sreće bila!
„Daj ti meni izun i besjedu,
„Da ja s vama do đevojke dođem,
„Evo vama do tri čizme blaga.“
A kad začu tanena latinka,
Latini su poklapni za blagom,
Prevari se, vesela joj majka,
I prihvati do tri čizme blaga,
Pak povede Jakšića Šćepana,
Pak odoše curi u odaju,
I prođoše devetera vrata,
Devetera od šimširovine
I deseta od suhoga zlata,
Dok dođoše lijepoj đevojci.
Kad dođoše đevojci na vrata,
Ostaviše Jakšića Šćepana,
Uljegoše dvije robinjice,
Iznesoše gospodsku večeru.
Dok đevojka večer večerala,
Sve je dvore do dvije robinje.
Kad večera lijepa đevojka,
Pristupiše do dvije robinje,
Prihvatiše od zlata trpezu,
Iznesoše odaji na vrata,
Na odaji otvoriše vrata.
Iziđoše dvije robinjice,
A uljeze Jakšiću Šćepane,
Kad uljeze u šikli odaju,
On za sobom zatvorio vrata
Zatvorio pa zamandalio;
Opazi ga lijepa đevojka,
Prepade se, žalosna joj majka!
Pak od zemlje na noge skočila,
Uhvati je Jakšiću Šćepane,
Uhvati je za bijelu ruku,
Nak je sjede sebi uz koljeno.
Progovara gospoja đevojka:
„Slugo naša, Jakšiću Šćepane
„U priču te babo ostavio,
„A u gore za slugu stavio,
„I danaske tebe ostavio,
„Da mu rza i obraza čuvaš!
„Zar ćeš moje obljubiti lice
„I nevjeru njemu učiniti?
 „Učiniti gospodaru mome,
„Gospodaru i mome i tvome?“
A kad začu Jakšiću Šćepane!
Ovako je curi govorio:
„Gospojice, lijepa đevojko!
„Do sad si mi bila gospojica,
„A odsele ljuba vjerenica;
„Uzeću te za vijernu ljubu,
„Vodiću te Biogradu Stojnom.
„A do moje stare babovnne,
„Đeno mi je kula babovina,
„Inpa kuli do dva brata mila:
„Jedan brat je Jakšić Dimitrije,
„A drugi je Jakšiću Todore,
„I sa njime ostarjela majka.“
Tu đevojci obljubio lice.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Tu na kuli oboje prispalo;
Dok đevojka na noge skočila,
Ona skoči k’o da se pomami,
U Šćepana rukam’ udarala,
Na Šćepana oči iskolači:
„O Šćepane, mio gospodare!
„Brže skočn na noge junačke,
„Po kuli je ogrijalo supce,
„Pa ti bježi zavičaju svome;
„Jer kad dođe iz planine babo
„Rusu će ti pogubiti glavu."
A kad začu Jakšiću Šćepane,
Od zemljice na noge skočio,
Pak on curn obilježje daje:
Dade njojzi zlatan prsten s ruke,
I uz prsten stotinu dukata,
Ona njemu do dva boščaluka,
Boščaluka od suhoga zlata.
Ode Šćepan niz bijelu kulu,
Pravo ide konju u podrume,
Pak izvede debela zekana,
Poteže mu na toke kolane,
Sve četiri jedan po drugome,
Pak se njemu na srijedu baci,
I pobježe Biogradu Stojnom.
Malo za tim neko vreme prođe,
Dok evo ti od Beča ćesara,
I sa njime dvanaest vojvoda,
Pravo ide svojoj tankoj kuli.
Sretoše ga dvije robinjice,
Proljevaju suze niz obraze,
A ćesar se jadu osjetio,
Pak govori starijoj robinji:
„Robinjice, jedna nesretnjice!
„Što je tebi? i gore ti bilo!
„Te proljevaš suze niz obraze,
„Kakva ti je golema nevolja?"
A kad začu latinka robinja,
Ovako je njemu govorila;
„Gospodine, od Beča ćesare!
„U priču ga slugu ostavio,
„A u gore njega postavio,
„Da ti rza i obraza čuva —
„Najboljega i najvjernijega,
„Po imenu Jakšića Šćepana —
„Nevjeru je tebi učinio
„I đevojci lice obljubio. "
A vad začu od Beča ćesare,
Na mah prođe u bijele dvore,
Pak on ode curi u odaju,
I đevojci dobro jutro viče;
Đevojka mu zdravlje prihvatila,
Ispred njega na noge skočila
I njegovu poljubila ruku,
A proljeva suze niz obraze,
I ovako babi odgovara:
„O moj babo, od Beča ćesare!
„U priču ga slugu osgavio,
„A u gore njega postavio,
„Da ti rza i obraza čuva;
„Sinoć mi je obljubio lice,
„Pa pobjeg’o Biogradu Stojnom.“
A kad začu od Beča ćesare,
Koliko se mudar dogodio,
Ovako je curi govorio:
„Šćeri moja, lijepa đevojko!
„Jakšići su soja junačkoga,
„Ja ću tebe danas udomiti,
„I bićeš mu vijernica ljuba.“
Pak je sjede sebi uz koljeno.
Sve mislio pa jedno smislio,
Pak je sitnu knjigu napravio,
Te je šalje Biogradu Stojnom,
I u knjizi ’vako govorio:
„O moj zete, Jakšiću Šćepane!
„Kupi svate hajde po đevojku,
„Da si brže Beču bijelome,
„Neka znadeš tvoja je đevojka;
„Ti si mene slavno poslužio
 „Za punijeh dvanaest godina
„Bez nijedne pare ni dinara,
„S toga ću ti curu pokloniti:
„I stio sam tebe prizetiti."
A kad knjiga Biogradu siđe,
I ovako njemu govorila:
„Mio zete, Jakšiću Šćepane!
„Ti pokupi hiljadu svatova,
„Od hiljadu više nijednoga,
„Od hiljadu manje nijednoga.
„Sve pokupi gospodu svatove,
„Sve plemiće i gospodičiće,
„Koji nose u džepov’ma ruke,
„A ne nose svijetlo oružje,
„Koji nose i srmu i zlato;
„U mene je zemlja ponosita,
„Nek se imaš ponositi čime:
„Ti ne kupi bosanske junake,
„I ne vodi onog u svatove,
„Koji nosi niz bedricu ćordu,
„I o konju tešku topuzinu,
„Koji će ti zametnuti kavgu. “
Kad to viđe Jakšiću Šćepane,
Taman Šćepan knjigu proučio,
Dok mu druga sitna knjiga dođe
Od latinke gospoje đevojke,
I đevojka knjigu napravila,
Te ovako njemu govorila:
„Gospodine, Jakšiću Šćepane!
„Kada staneš kupiti svatove,
„Ti ne kupi gospodu svatove,
„Koji nose u džepov’ma ruke,
 „Koji ljucki jašu konja svoga,
„Koji nose i srmu i zlato;
„Već povedi od boja junake,
„Đe god koga po izboru znadeš,
„Po izboru boljeg od boljega,
„Koji jaše konja na prijeko,
„Kom se sablja po zemljici vuče,
„A buzdovan pa paripu tuče,
„Koji voli muški poginuti,
„Nego život ženski ostaviti."
Kad Šćepanu taka knjiga dođe,
Dvije uči, sablja mu se muči,
Prvu baci, pošljednju prihvati,
Sve on kaže svojoj braći miloj,
Pak i svojoj ostarjeloj majci,
Kako njemu koja knjiga piše.
A kad začu ostarjela majka,
Ovako je govorila sinu:
„O moj sine, Jakšiću Šćepane!
„Brže, sine, sakunljaj svatove,
„Sve svatove po redu junake."
Vojvode mu po imenu kaže:
Ponajprije Relju od Pazara,
Iza Relje dva Vojinovića
I sokola vojvodu Miloša
Obilića, golema junaka,
I junaka Kraljevića Marka,
Iza Marka Ljuticu Bogdana,
I sokola Toplicu Milana,
Iza njega od Sibinja Janka,
I sestrića Banović Sekula.
Kad mu svakog po imenu kaza,
Onda Šćepan sitnu knjigu piše,
Pak je šalje bijelu Pazaru,
A na ruke Relji Bošnjaninu:
„Pobratime, Relja Bošnjanine!
„Evo ti se ženim u dobri čas ,
„Da si brže Biogradu Stojnom."
Sve mu jade i avale kaže.
Onu šalje drugu sitnu piše,
Te je šalje dvama Vojnovićem,
Sve im kaže što je i kako je:
„Da ste brže Biogradu Stojnom. "
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pa je šalje Obilić Milošu,
Sve mu kaže što je i kako je:
„Da si brže Biogradu Stojnom."
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje Ljutici Bogdanu,
Sve mu kaže što je i kako je:
„Da si brže Biogradu Stojnom."
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje Toplici Milanu,
Sve mu kaže što je i kako je:
„Da si brže Biogradu Stojnom."
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje od Sibinja Janku,
Sve mu kaže što je i kako je:
„Da si brže Biogradu Stojnom,
„I povedi tvog sestrića mila,
„Tvog sestrića Banović Sekula."
Onu šalje drugu sitnu piše,
Pak je šalje Kraljeviću Marku,
Sve mu kaže što je i kako je:
 „Pobratime, Kraljeviću Marko!
,Da si brže Biogradu Stojnom."
Kad je take knjige rasturio,
Malo za tim neko vreme prođe,
Dok evo ti Relje od Pazara,
I on vodi stotinu svatova.
Kad ga viđe Jakšiću Šćepane,
Pred njega je mlađe opremio:
Svate vode na rosne livade,
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli pa se odmorili
I hladna se vina napojili,
Dok evo ti dvoje đece ludo,
Dvoje đece dva Vojinovića,
Oni vode stotinu svatova.
Tu svatove dobro dočekaše,
Svate vode pa rosnu livadu,
A vojvodu na bijelu kulu.
Taman sjeli, te se odmorili
I hladna se vina napojili,
Dok eto ti Toplice Milana
I on vodi stotinu svatova.
I tu svage dobro dočekaše,
Svate vode na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli te se odmorili
I hladna se vina napojili,
Dok evo ti Obilić Miloša
I on vodi stotinu svatova.
Tu svatove dobro dočekaše ,
Svate vode na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli, te se odmorili
I hladna se vina napojili,
Dok evo ti Ljutice Bogdana
I on vodi stotinu svatova.
Tu svatove dobro dočekaše,
Svate vode na rosnu livadu,
A junake na bijelu kulu.
Taman sjeli te se odmorili
I hladna se vina napojili,
Dok evo ti Sibinjanin Janka
I za njime Banović Sekula,
Oni vode stotinu svatova.
Tu svatove dobro dočekaše,
Svate vode na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu kulu.
Taman sjeli, te se odmorili
I hladna se vina napojili,
Dok evo ti Kraljevića Marka,
Po šarcu se konju položio,
Na jabuku naslonio glavu,
Pak boravi sanak na šarinu,
Sablja mu se po zemljici vuče,
Za njim svata ni jedpoga nije.
Opazi ga Jakšiću Šćepane,
Daleko je njega opazio,
A malo ga bliže susretao,
I pod njime konja uhvatio,
Uhvatio za dizgin šarina,
Odvede ga pod bijelu kulu,
Pak odjaha Marko sa šarina,
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko ispituju zdravlje,
Vodi Marka na bijelu kulu,
A šarina u tople podrume.
Kada Marko na kulu iziđe,
Sve vojvode na noge skočiše,
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko ispituju zdravlje.
'Gu svatovi noćcu iznoćiše.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Zavikaše kićeni čauši:
„Hazurala, kićeni svatovi !
„Da ranimo, da ne odocnimo,
„Da ranije konak uhvatimo."
Pa pođoše jedan za drugijem,
Al’ najprije Relja od Pazara ,
I pred njime dva prvljenca mlada,
Dva prvljenca dva Mrljavčevića,
Po imenu Gojko i Uglješa ;
A za njima Relja Bošnjanine;
A za Reljom Toplica Milane;
Katali ga barjak poklopio
S obje strane do zelene trave;
A za njime Obilić Miloše;
Na ždralinu noge prekrstio;
Za Milošem Ljutica Bogdane;
A za njime od Sibinja Janko;
A za Jankom dijete Sekule;
Za Sekulom do tri Jakševića;
A za njima Kraljeviću Marko —
Niz šarina noge oprostio,
Na jabuku naslonio glavu,
Na šarinu sanak boravljaše,
Jer je Marka osvojilo pivo:
Gledaju ga kićeni svatovi,
Svi se čude načudit’ ne mogu,
Što je Marka sanak osvojio;—
A za Markom hiljadu svatova.
I odoše zdravo i veselo;
Kud god išli Beču silazili.
Kad siđoše Beču bijelome,
Dobro ih je ćesar dočekao,
I svatov’ma konak pripravio:
Svate vodi na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu kulu,
Đeverove lijepoj đevojci.
Tu svatovi noćcu zanoćiše.
Kad u jutru jutro osvanulo
I u krila tice udariše,
Udariše bubnji i svirale,
Zavikaše kićeni čauši:
„Hazurala, kićeni svatovi,
„Đeverovi hazur’te đevojku,
„Ko je konjik priteži kolane,
„Ko je pješak na noge opanke,
„Da ranimo da ne odocnimo,
„Da ranije konak uhvatimo;
„Tuđi ljudi, ne znamo im ćudi,
„Tuđa zemlja kalauza nema.“
A kad začu od Beča ćesare,
Ovako je njima govorio;
„Lako, malo, kićeni svatovi!
„Dok iziđu gospodski darovi,"
Iza toga ručak izlazio,
Iza ručka gospodski darovi,
Darovaše što za kog bijaše;
Nekom konja a nekom sokola,
Konjicima zlatne boščaluke,
Pješacima vezene marame.
Da vi’š brate čuda velikoga,
Kad vojvode za ručak sjedoše,
A mlađi ih poslužiše pivom,
Redom čaša po junacim’ hoda,
Ponajprije Relji od Pazara
Starješini od svijeh svatova.
A čašu je Relja prihvatio,
I uza nju srpski napijaše,
I zdravice srpske spomnnjaše.
Čašu popi Relja od Pazara,
A mezeti mesom debelejem,
Pa ovako Relja govorio:
„Braćo moja i družino moja!
„Pivo slatko a meso debelo,
„Slatko pivo i debelo meso.“
Kako kome čaša dolažaše,
Da vi’š brate jada od svatova,
Pivo piju a mezete mesom
I nikakav poznat’ ne mogaše,
Da je ono od junaka meso.
Čaša dođe Kraljeviću Marku,
Čašu popi Kraljeviću Marko,
A založi mesa debeloga,
Bir založi, bir iz usta vrati;
Kad pogleda dvanaest vojvoda,
Srdit Marko, pa se ražljutio,
I srdito njima govorio:
„Braćo moja, dvanaest vojvoda!
„Zlo ste sjeli a zlo ste popili
 „Vidite li, jade ne viđeli,
„Ovo nije od ovnova meso,
„Već je ovo od junaka meso,
„Đe donosi vinom i duvanom."
Kad to reče na noge skočio,
Kako skoči k’o da se pomami,
Progovara Kraljeviću Marko:
„Braćo moja, dvanaesg vojvoda!
„Uhvatite bečkoga ćesara.
„Savež’te mu naopako ruke;
„Ja bih rek’o i zakleo bih se,
„Đeveri su naši izginuli:
„A ja odoh lijepoj đevojci,
„Da potražim dva đevera mila,
„Dva đevera dva Vojinovića,
„Jesu l’ nama đeca u životu;
„Jer sam noćas rđav san usnio:
„Đe zaspaše dva sokola siva,
„A do njih je tica golubica,
„Dolećeše dva gavrana crna,
„Pak im crne oči izvadiše."
A kad začu dvanaest vojvoda,
Svi od zemlje na noge skočiše,
A pred njima dva sokola siva,
To ne bila dva sokola siva,
Već to bila dva dobra junaka.
Jedan junak Obilić Miloše,
Drugi junak Banović Sekula,
Uhvatiše bečkoga ćesara,
Uhvagiše za bijele ruke,
Svezaše mu naopako ruke,
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata ljeva crna krvca.
I njegove pohvataše sluge,
Pohvataše, pa ih povezaše.
Marko ode curi u odaje.
Doklen Marko do đevojke dođe,
Otvorio devetera vrata,
I deseta od suhoga zlata.
Kada Marko do đevojke dođe,
Kad pogleda u šikli odaju,
Kad tu sjedi lijepa đevojka,
Sva u crnu krvcu ogreznula,
Objema se rukam’ podnimila,
A proljeva suze niz obraze.
Kad to viđe Kraljeviću Marko,
Srdito joj dobro jutro viče,
A đevojka plačno prihvatila,
Ispred njega na noge skočila
I njegovoj pristupila ruci.
Na nju Marko oči iskolači,
Te ovako njojzi govoraše:
„Kujo jedna, latinko đevojko!
„Kamo tebi dva đevera mila, ,
„Dva đevera dva Vojinovića,
„Jesu l tebi danas izginuli?
„Daias si njih izgubila mlada,
„A sutra ćeš sebe izgubigi;
„Kaži pravo, tako bila zdravo
„Evo tebi čistu vjeru dajem,
„Ako ćeš mi pravo kazivati,
„Ništa tebi ne ću učiniti,
„Ni ću tebi loše pomisliti
„Kolik’ svojoj sestri od matere
A kad začu lijepa đevojka,
Ovako je njemu govorila:
„Gospodine, Kraljeviću Marko!
„Crne ću ti glase kazivati.
„Kad je sinoć noćca nastanula,
„Dođoše mi dva đevera mila,
„Dva đevera dva Vojinovića,
„I ja sam ih dobro dočekala,
„Objema ih rukam’ zagrlila,
„Zagrlila, pa ih poljubila.
„Dok evo ti dva mrka dželata,
„Gole nose u rukama ćorde,
„Pa zaklaše dvoje đece ludo,
„Zaklaše ih kano janjce lude;
„Ja im davah ne brojeno blago,
„Ali oni ne šćeše za blago
„Oprostiti dvoje đece ludo,
„Donesoše dva ražnja gvozdena,
„Ispekoše dvoje đece ludo,
„Odnesoše u drugu odaju,
„I za vaske ručak pripraviše."
A kad začu Kraljeviću Marko,
Odatlen se natrag povratio,
Pak uhvati kraljicu gospoju,
I nađe joj dvoje đece ludo,
Dvoje đece dva kraljeva sina,
Na majčinu prebijelu krilu,
Pak ih zakla kano janjce lude,
I donese dva ražnja gvozdena,
Te ispeče dvoje đece ludo,
Donese ih bečkome ćesaru,
Donese mu crvenoga vina,
Nije vino oda šta je vino,
Već je vino od krvi junačke,
Te ga crnom zaljevaše krvcom,
I mezeti mesom od junaka.
Kad je njega tako založio,
Založio i dva i tri puta,
Treći put mu odsiječe glavu,
I uhvati gospoju kraljicu,
Te joj crne očn izvadio,
Pak je živu na vatru složio.
Pak udari niz bijelu kulu,
Te mu tanku porobio kulu,
Sve mu zakla na bijeloj kuli,
Što mu nađe od mukšijeh glava.
Pak da vidiš Kraljevića Marka,
Otalen se u svatove vrati:
„Na noge se, moja braćo draga!
„Ko je pješac prnteži opanke,
„Ko je konjik priteži kolane,
„Da vodimo lijepu đevojku."
Pak se vrati curi u odaje,
A za njnme do tri Jakševića;
Srdita su do tri Jakševića,
Kad viđeše od junaka krvcu,
Crnu krvcu od Vojinovića,
Za britko se gvožđe prihvatiše,
Da pogube lijepu đevojku.
Stade piska lijepe đevojke,
Ljuto pišti a suze proljeva
I ovako njima odgovara:
„Moj đevere, Mitre Jakševiću!
„Ne moj moje rane vrijeđati,
 „Jer ja žalim dva Vojinovića.
„Kad dođoše dva mrka dželata,
„Da njihovu posijeku glavu,
„Davala sam na oke dukate.
„Ll’ ne može biti za dukate."
A kad začu Kraljeviću Marko,
Na Jakšiće oči iskolači
Te ovako njima govoraše:
„Niz bedrice ćorde objesite,
„Đevojački čejiz ponesite,
„To vam ona nije pogrješila.
„Nije rada sreće krvaviti;
„Ako l’ njojzi pak ne vjerujete,
„Znate l’, đeco, do tri Jakševića
„Kad vam knjiga Biogradu siđe
„Od onoga bečkoga ćesara,
„Ovako vam knjiga govoraše:
„„Kad stanete kupiti svatove,
„„Ne vodite od boja junake,
„„Koji će vam zametnuti kavgu,
„„Koji konja jaše na prijeko,
„„Koji nosi niz bedricu ćordu,
„„Koji topuz o paripu vuče;
„„Već poved’te svu srpsku gospodu
„„Koji nosi u džepov’ma ruke.“
„Iza tog vam druga knjiga dođe
„Od latinke lijepe đevojke,
„Đevojka vam ’vako govoraše:
„ „Kad stanete kupiti svatove,
„„Ne vodite gospodu svatove,
„„Već vodite od boja junake,
„„Đe kog boljeg po izboru znate. “
To ste vidli, đeco moja draga!
„Đe će vaske ćesar prevariti
„I đe će se krvca proljevati:
„Al' đevojka ništa nije kriva.“
Kad začuše do tri Jakševića,
Prihvatiše lijepu đevojku
I veliki čejiz đevojački,
Oćeraše na tovare blago,
Odvedoše latinku đevojku
Za lijepa Biograda Stojna,
I tu jednu svadbu zaturiše,
Oženiše Jakšića Šćepana.
Svadba bila pa se rasturila.


Izvor

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Epske pjesme starijeg vremena. Skupio Bogoljub Petranović. Na svijet izdalo „Srpsko učeno društvo”. U Biogradu, u državnoj štampariji 1867., 652-673.