Ženidba Toše Neimara

* * *


Ženidba Toše Neimara

Pošetala Grkinja đevojka
Po Sofiji, gradu velikome,
Mila šćerca Mihajila bana,
Što đevojka banovinom vlada,
Jer joj bješe poginuo babo. 5
Šeće cura velikom čaršijom
Pa u sebi cura pomislila:
»Bože mili, na svemu ti fala,
»Kolika je velika Sofija,
»Po njojzi su zgrade svakojake, 10
»Ali nema vode šadrvana,
»A čula sam da govore ljudi
»Gore ima u našoj planini
»Čudna voda, studena Ribnica,
»Po njoj plove ribe svakojake, 15
»A odviše voda ljekovita.
»Da je voda kroz našu Sofiju,
»Valjala bi to naše Sofije!
»Koliko je banovao babo
»I napravi svakakve aire, 20
»Ne navede vodu na Sofiju.
»A ko bi mi vodu navratio
»Iz Ribnice, velike planine,
»Da provede vodu kroz Sofiju
»Ja bih ribe u vodi gojila, 25
»Preko vode ćuprije pravila,
»Pokraj vode sofre načinila,
»Na šadrvan česme izvodila,
»Zasadila velika drveta,
»Pokraj vode hlada ufatila, 30
»Nek se šeće gospoda iz grada,
»Ko li hoće, neka vode nosi,
»Ko li hoće, nek’ na sofi sjedi.« 
Što je cura pomislila sama
Tako isto pušćila telala. 35
Telal viče po Sofiji gradu
Kako no je cura govorila:
»Ko bi meni vodu navratio,
»Iz planine kroz našu Sofiju,
»Ja bih njemu lice poklonila, 40
»Bila bih mu do vijeka ljuba,
»Pa nek moju babovinu vlada.« 
Tako telal po Sofiji viče.
Go dočuo Toša neimare
Pa ovako curi progovara: 45
»Je l’ istina, Grkinjo đevojko,
»Da ćeš dati, što si govorila?
»A ako mi bog i sreća dade,
»Ja ću tebi vodu navratiti,
»Provešću ti vodu kroz Sofiju, 50
»A sagradit' na vodi ćuprije,
»Izvešću ti česme šadrvane,
»Nasaditi velika drveta,
»Sagraditi sofe i ćelije.«
Odgovara Grkinja đevojka: 55
»Istina je, Toša neimare,
»Sve ću dati što sam govorila.« 
Kad je čuo Toša neimare,
Ok pokupi pet stotin’ majstora,
Pa odoše u planinu momci 60
I pred njima Toša neimare.
Iz planine vodu povedoše.
Radi Toša tri godine dana,
Sve izgradi Toša neimare
Što gođ reče Grkinja đevojka, 65
Pa ovako curi progovara:
»Daj, Grkinjo, što si govorila!« 
Odgovara Grkinja đevojka:
»Stani malo, Toša neimare,
»Doklen prođe godinica dana 70
»Da ja viđu jesu l’ zgrade tvrde.« 
Čeka momak godinicu dana,
A šeta se Grkinja đevojka
A sve gleda vodu kroz Sofiju
Kako li je vodu dobavio 75
I veliko čudo sagradio,
Pa ovako cura pomislila:
»Bože mili, pametna junaka,
»Još da mi je Tošu okušati
»More li se svačem osjetiti 80
»Kao što se junak domislio
»Te je znao vodu dobaviti.
»Da bi Toši lice poklonila,
»Banovi će mene prekoriti.
»A da bi mu isplatila blagom, 85
»Neće Toša prihvatiti blaga.«
A kad prođe godinica dana,
Išće Toša što je govorila,
A Grkinja blago poklanjaše,
Ali Toša ni gledati neće. 90
Ražljuti se Toša neimare
Pa se Toša ispred dvora šeta
I ovako curi progovara:
»Ja ti neću pare ni dinara,
»Već ću vodu natrag povratiti. 95
»Niesam se za blago godio,
»Već si rekla lice pokloniti.« 
Gleda Tošu, Grkinja đenojka,
Jer je momak staćan i prikladan
A na njemu čudna đeisija, 100
Ljepši momak od svake đevojke.
Grkinja se ašik učinila
Te u sebi cura pomislila:
»Ja ću poći Toši za ljubovcu
»Što ću tražit’ boljega junaka! 105
»Ljepotom je lijep i prikladan,
»A od sebe mudar i pametan.«
Pa ovako cura progovara:
»Hajde, Toša, meni na večeru,
»Da među se svadbu učinimo 110
»Pa ću dati što sam govorila.« 
Dođe Toša curi na konake.
Dobro ga je cura dočekala
Pa pred Tošu sofru postavila
A na sofru svaku đakoniju, 115
Pred junaka vino donijela
Pa mu sjede cura uz koljeno.
Tu se stidi Toša neimare
I ne gleda momak u đevojku,
Veće broji puca niz njedarca, 120
Sjaje mu se toke na prsima,
Odgovara u junaka lice.
Često cura pogleda junaka,
Razvilo se srce u đevojke
Pa kad vakat od ložnice bilo, 125
Stid je cure Toši govoriti
Da ostane na konaku š njome,
Već drukčije cura govorila
Ne bi li se Toša osjetio.
Ovako mu cura govorila: 130
»Hajde, Tošo, pred bijele dvore
»Pa poznaji na nebu zvijezdu
»Koja ti je lice obasjala
»Pa te sjaje, nigda ne prestaje.
»Moli boga, Toša neimare, 135
»Da udari vjetar od planine,
»Da razbije oblak sa visine,
»Da ti ne bi pomračila zv’jezda.« 
Tu se Toša osjetit’ ne more,
Već ovako curi odgovara: 140
»Kako ću ja poznati zvijezdu?
»Sve zvijezde na nebu jednake.« 
Opet viče Grkinja đevojka:
»Hajde, Toša, u zelenu bašču
»Đe su mnoge procvatile ruže, 145
»Pa poznaji u bostanu ružu
»Što je skoro tebi procvatila,
»Ustrgni je pa se kiti š njome
»Dok ti nije ruža osanula,
»Ja se drugi zakitio š njome.« 150
Tu se opet momak ne sjetio.
Opet viče Grkinja đevojka:
»Hajde, Toša, u moju odaju,
»Tamo imam pletene kafeze,
»U kafezu tica lastavica, 155
»Otvori joj pletene kafeze,
»A prebiraj lastavici perje,
»Trgaj perje što je za trganje
»Dokle nije otpanulo samo,
»A kad pane, više ne trebuje.« 160
Tu se opet Toša ne sjetio.
Al’ govori Grkinja đevojka:
»Zar se, Toša, sjetiti ne moreš?
»Ne velim ti da kafaz rasklapaš,
»Već ti velim da metneš postelju. 165
»Ne velim ti da perje prebiraš,
»Već ti velim da mi lice ljubiš.
»Da ne trgaš što je za trganja,
»Već da ljubiš što je za ljubljenja.
»Što ti kažem da te sjaje zvjezda, 170
»To sam tebi banovinu dala.
»Što ti kažem da ružu poznaješ,
»To ti kažem biću tvoja ljuba!«
Kad je čuo Toša neimare,
Stidan momak pa se zastidio, 175
Uz lice mu plamen udario,
Stid je njega gledat’ u đevojku
A kamoli da joj lice ljubi.
A gleda ga Grkinja đevojka,
Još joj više momak omilio, 180
Vodi njega u svoje kafaze.
Sjede Toša na zlatnu serdžadu
A cura ga rukom zagrlila
Pa ga ljubi u junačko lice.
Sjedi Toša do bijela dana, 185
Nije momak ljubio đevojke.
Kad je bijel danak osvanuo,
Sprema Tošu Grkinja đevojka
Na vjenčanje u bijelu crkvu.
Pokupila svu gospodu redom 190
U Sofiju, u bijelu crkvu,
Dobavila i popa i kuma
Te vjenčaše Tošu i đevojku
I provodi veliko veselje.
Svadba bila pa se razlazila, 195
Sam ostade Toša i đevojka.
Odviše ga cura milovala
Pa ga mlada i grli i ljubi,
Al’ zaludu, fajde ne imade.
Njojzi Toša vrlo neveseo, 200
Š njome momak u postelji spava,
A ne ljubi lice u đevojke.
Progovara Grkinja đevojka:
»Šta je Toša, dragi gospodare?
»Što si tako meni neveseo? 205
»Sve ti dadoh gospodstvo u ruke
»Banovinu, moju babovinu,
»Još ti dadoh ključe od riznica,
»Poklonih ti lice neljubljeno.
»Koliko si meni omilio, 210
»Toliko si Toša neveseo.
»Ili sam ti ne po volji mlada,
»Ali grčke zemlje neobične,
»Al’ po zemlji Grci Sofijani?«
Odgovara Toša neimare: 215
»U volji si meni gospojice,
»Nijesu mi zemlje neobične
»Ni po zemlji Grci Sofijani
»Već, gospojo, meni neobično
»U tvojemu đezojačkom dvoru. 220
»Iako sam momak zanatlija,
»Ja sam, dušo, dobra roda svoga,
»Rodila me ponosna Srpkinja
»Pa me nije odgajala majka
»Da s’ udajem k'o mlada đevojka. 225
»Već je mene odgajala majka
»Da se ženim k’o drugi junaci.
»Već ako si meni vjerna, dušo,
»Hajde sa mnom mojoj domovini,
»Dosta blaga tvoga mila baba 230
»A ja znadem dvore sagraditi.
»Ako su mi dvori zanatlijski,
»Druge ćemo dvore sagraditi,
»Pa ti sjedi u mojemu dvoru,
»Moje će te poslužiti sluge. 235
»Ja ti ovđe ostati ne mogu
»Jer sam čuo od rođene majke:
»Nije momak koji se udaje.«
»Taki adet u Srbina nema
»Da u rodu svoju ljubu ljubi 240
»Već je vodi svojoj domovini,
»U svom domu svoju ljubu ljubi.
»Pa sam čuo da kazuju ljudi:
»Koji ljubu u rodbini ljubi,
»Onđe nema sreće za junaka, 245
»Već hajdemo mom bijelu dvoru,
»Jer će mene prekorit' junaci:
»Ne može se Toša oženiti,
»Već s’ udade k’o mlada đevojka!« 
Viđe cura drugo bit’ ne more 250
Pa ostavi svoju babovinu,
Ode s Tošom dvoru zanatliskom.
Tako Toša dovede đevojku
I zavlada zemlju banovinu.
Drugom dade da zemlju nagleda 255
A ne šćede Toša ostanuti.
Toša ljubu u svom dvoru ljubi.
Tako zbore i govore ljudi,
Ne vara se Srbin na miraze
I da vara, ne bi fajde bilo. 260
Ni prvi se Srbi ne varaše,
Tako prvi prokletstvo staviše
Da su ženski prokleti mirazi,
Nek’ se momci svojim trudom trude
Nek’ se trude i nek' drže ljube. 265

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

Narodne pjesme iz zbirke Nikole T. Kašikovića, Svjetlost, Sarajevo, 1951, str. 302-310.