Ženidba Tome barjaktara

Vino piju trideset Senjana
U lijepu Senju na Krajini
U dvorove Senjanina Iva.
Kad se ladna napojiše vina,
I od vina ćeif uvatiše,
Tadar reče neko u družini:
"Fala Bogu da je jedinome!
"Koji ima najboljeg junaka?"
Kad Senjani riječ saslušaše,
Stade svaki svojega faliti:
Neki fali brata rođenoga,
Neko sina, neko bratučeda,
Neki mila pobratima svoga.
Ma ne fali Senjanine Ivo,
No podocne Ivo besjedio:
"I ja imam sestrića mojega,
"Po imenu Toma barjaktara.
"Koliko je u godini dana,
"Toliko je dobio megdana.
"Još se nije dite oženio,
"Teker su ga brci promaknuli,
"Ali ću ga oženit’ zanago."
To začuo Tomo barjaktare,
Pa ujaku svome besjedio:
"Moj ujače, Senjanine Ivo,
"Ja se junak oženiti neću
"Ni đevojkom niti udovicom,
"Ni sa ženom iza živa muža.
"No sam čuo davno đe pričaju
"Da je jedna lijepa đevojka
"U Udbinju gradu bijelome,
"Mila šćerca od Udbinje Muja,
"Vjerenica Grličić-Mustafe,
"Šnjom se, reče, oću oženiti,
"Ali šnjome, ali nijednome."
Riječ reče, na noge ustade,
Gospodi se divno poklonio,
I otide na svoje dvorove.
Na se metnu odijelo divno,
Na se vrže od zlata košulju,
Vrh košulje zelenu dolamu
Vrh dolame dvoje-troje toke,
Opasa se pasom i kolanom,
Za pojasom dvije puške male,
Nit’ su lite, nit’ čekićem bite,
No u Mletke od zlate salite,
A u lijep kalup slijevane,
U njih gvožđa ni drveta nema,
Potlje čekić koji vatru daje;
Među njima srebrna andžara,
A o bedri đodru okovanu,
A na rame bistra dževedara.
Kojega je nakrcao divno:
Dva fišeka, dvanaest balota
Za kurvića Grličić-Mustafu,
Ako bi se đegod udesio
Da mu pušku saspe u njedrima.
I okroči suru bedeviju,
Pak se turi sila na bijesa,
I odleće planinom zelenom
Kao zv’jezda noću pro nebesa.
Al’ Turčinu dolećeše glasi
Da mu Tomo preuze đevojku,
I kad začu, milo mu ne bilo,
I on dobra konja dovatio,
I za Tomom u poćeru pođe.
Kada dođe ukraj vode Save,
Tu naodi Tomu barjaktara,
Đe je momče trudno počinulo,
Božju pomoć Tomu nazivao:
"Božja pomoć, Tomo barjaktaru!"
Božju njemu pomoć prifatio,
Pa Turčinu riječ besjedio:
"Kuda tako, Grličić-Mustafa?"
Mustafa mu pravo kazivaše:
"Idem pravo u Udbinju gradu
"U dvorove od Udbinje Muja.
"Đevojku sam skoro isprosio,
"Pa sad idem da je vodim dvoru,
"Jere si se zafalio, kurvo,
"Da ćeš mi je ugrabit’ zanago.
"No ukloni suru bedeviju
"Da proženem zekana mojega."
No besjedi Tomo barjaktare:
"Prođi mi se, Grličić-Mustafa,
"E tako mi Boga i Jovana,
"Ako bih se momče rasrdilo,
"Po tebe mi dobro biti neće,
"Svezaću ti ruke naopako."
No kad viđe Grličić Mustafa,
Ture viknu, bedevija riknu
A dva mrka zavijaju vuka,
Ne bi li se momče prepanulo.
Za to Tomo ni abera nema,
No okroči suru bedeviju,
Tomo viknu, bedevija riknu,
Stoji zvizga sivoga sokola,
Koji Tomu bješe na ramena,
A s lijeva zmiju zmaja ljutog,
Pak udari pernim buzdovanom,
Te pogodi Grličić-Mustafu.
Turčin pade, a Toma dopade,
Te mu b’jele savezao ruke.
Obrće se tamo i ovamo,
Đe će naći suvrljavu jelu.
Kada nađe suvrljavu jelu,
Veže Muju jeli u rasove,
I uze mu od zlata kandžiju,
Što je njemu cura darovala,
Pa odleće drumom zelenijem.
Kada dođe u Udbinju grada,
Pa uljeze kuli u avliji,
Sred avlije koplje zabusao,
A za koplje sveza bedeviju,
Pa ušeta u tananu kulu,
Nakloni se kamari na vrata.
Kad unutra tri dobra Turčina
Đeno mrko ispijaju vino:
Jedno mi je od Udbinje Mujo,
A drugo je gojeni Alile,
A treće je budalina Tale;
Piju vino razgovaraju se.
Riječ reče budalina Tale:
"Fala Bogu, oba pobratima!
"Ko je više glava izgubio?"
Al’ besjedi gojeni Alile:
"Ja sam, braćo, pet stotin’ posjeko,
"Ranjenijeh ni broja se ne zna."
Onda reče od Udbinje Mujo:
"I ja tako, dragi pobratime!"
No besjedi budalina Tale:
"O Bogu vi, oba pobratima,
"Ludi li ste, da vas Bog ubije!
"Ja obidoh zemlje i gradove,
"I izgubih glava nekoliko,
"A ne viđeh boljega junaka,
"Što jednoga mlada Senjanina,
"Po imenu Toma barjaktara,
"A sestrića Iva Senjanina.
"Više no je u godini dana
"On je junak dobio megdana."
Kad to čuo gojeni Alile,
On je njemu riječ besjedio:
"Ne budali, budalina Tale,
"Nemoj vazda ludo govoriti,
"Vidim da si prava budalina.
"Ja ću poći, da se opkladimo,
"Do večera u Kotare ravne,
"I od Toma donijeti glavu."
Ma ne reče Ture: ako Bog da,
Niti reče, niti mu pomaga.
Oni misle niko ih ne čuje,
A to Tomo i sluša i gleda.
Ide pravo curi na kamari,
Pokucuje alkom na vratima,
Da ga ne bi opazili Turci.
Odgovara lijepa đevojka:
"Ko to cuka alkom na vratima,
"U živo mu srce udarilo!
"Kako će mu danas udariti,
"Evo piju tri Turčina vino.
"No ako si Tomo barjaktare,
"Bježi natrag, željela te majka!
"Nemoj danas poginuti ludo."
Ali Tomo curi progovara:
"Muč’, đevojko, ne govorila ga!
"Nije ovo Tomo barjaktare,
"Neg’ je ovo Grličić Mustafa.
"Ako mi se mlada ne veruješ,
"Onda siđi u mermer-avliju,
"Da pogledaš od zlata kandžiju
"Što si meni mlada darovala,
"A ja tebe prsten po zakonu."
Kada začu lijepa đevojka,
Mudra bila, pak se prevarila,
Prevari se, uvjede je guja,
Pak je Tomu otvorila vrata.
Kad sagleda Toma barjaktara,
Vrisnu cura do neba se čuje,
(Kamo l’ neće u kamari Turci)
Ćaše Tomu da zatvori vrata,
Ali ne da Tomo barjaktare,
No j’ uvati za bijelu ruku,
Pak je baci za se na konjica.
Kad je viđe Tomo barjaktare,
Tomo viknu, bedevija riknu,
Vrisnu zmaje, a vrisnu sokole.
To začuše Udbinjani Turci,
Te za Tomom u poćeru po’še,
Al’ ga nikad stići ne mogoše.
Bježi Tomo gorom i planinom,
Kada dođe nakraj vode Save,
Pak pogleda tamo i ovamo,
Đe će naći jelu suvrljavu.
Po biljegu Ture naodio,
Kod njega je šator razapeo,
Pod šatorom pije vino ladno,
Pije vino, a ljubi đevojku
Na sramotu Grličić-Mustafe.
Pa pogleda preko vode Save,
I ugleda golema junaka
Na zelena konja kao trava,
Al’ ga Tomo odma upoznade
Da je ono gojeni Alija,
Koji mu se bio zafalio
Da će njemu ugrabiti glavu.
Ovako mu Ale progovara:
"Stani, kurvo, Tomo barjaktare,
"Da si meni jučer odbjegnuo,
"Danas bih te Ture ufatio."
Kad to začu Tomo barjaktare,
On okroči suru bedeviju,
Tomo viknu, bedevija riknu,
Stoji zvizga sivoga sokola,
A prokletu zmaja zmiju ljutu,
U planini zavijaju vuci.
Za Turčinom buzdovan turio,
Te Aliju s mjesta pogodio.
Ture pade niz konja zelena,
Ture pade, a Tomo dopade,
Te mu b’jele savezao ruke,
Pa ga vodi Grličić-Mustafi,
Veže oba jedan kraj drugoga.
A kad mu je savezao ruke,
Opet poče piti rujno vino,
Pije vino, a ljubi đevojku
Na očima đe gledaju Turci.
Pa pogleda preko vode Save,
Te ugleda drugoga junaka.
Ono bješe od Udbinje Mujo,
Đe za Tomom ide u poćeru.
Kad ga viđe Tomo barjaktaru,
On okroči suru bedeviju,
Tomo viknu, bedevija riknu,
Zvizga stoji sivoga sokola,
I prokleta zmaja zmiju ljutu,
Mrki vuče u gori zavija.
Tomo ščepa perna buzdovana,
Pak zaljulja pokraj sebe šnjime,
Te ga spravi hitro na Turčina,
Hitro pođe, ne prođe na prazno,
No Turčina divno pogodio.
Mujo pade, a Tomo pripade,
Saveza mu i noge i ruke,
Pak ga Tomo veže kod onije.
Opet Tomo pod šatora pođe,
Pije vino, a ljubi đevojku
Na očima đe gledaju Turci.
Pa pogleda preko vode Save
I ugleda golema junaka,
Upoznao budalinu Tala.
Kad ga viđe Tomo barjaktare,
Prepade se, rodila ga kurva,
Niti pije, ni ljubi đevojku.
Reče riječ budalina Tale:
"Stani, kurvo, Tomo barjaktaru,
"Lako ti se s đecom premetati,
"Ali nije sa starijem Talom."
Kad to čuo Tomo barjaktaru,
On okroči suru bedeviju,
Tomo viknu, bedevija riknu,
Na blizu se oni sastadoše,
Konji im se prsim’ udariše,
Te oskoči junak od junaka
Kao sivi soko od sokola,
Na britke se sablje udariše,
Britke im se sablje salomiše;
Na bojna se koplja udarahu,
Bojna im se koplja salomiše;
Te s dobrije konja odjahaše,
Za b’jela se grla dovatiše,
Tu se nose ljetni dan do podne.
Budalinu pjene popanule,
Toma bjehu mutne i krvave.
Turčin se jači naodio,
Pa je Toma zemljom sastavio,
Pa mu veza ruke naopako,
Te ga meće Tale do Turaka.
Tadar reče budalina Tale:
"Pobratime, Gojeni Alile,
"Zla ti fala a još gora tala!
"Znaš li, kučku, jesi l’ zapazio,
"Kada bjesmo u Udbinju gradu
"U dvorove od Udbinje Muja.
"Tu imaše piva i jestiva,
"Ti se onda pjano falijaše
"Da ćeš poći u Kotare ravne,
"I od Toma donijeti glave.
"Zla ti fala, a gore junaštvo!"
Ondar Tale Tomu besjedio:
"Moli Boga, od Kotara Tomo,
"Da si žive Turke ostavio,
"I nijednog nisi pogubio.
"Ja ću tebe oslobodit’ ruke,
"Ti slobodi Turke Udbinjane,
"A na dar ti lijepa đevojka,
"Tebe cura, mene Udbinjani."
Pođe Tale natrag u Udbinju,
Tomo s curom u ravne Kotare,
Pokrsti je i venča je za se,
Pak je grli od žraka do mraka.^[1]

Reference

1. U drugoj jednoj pjesmi od stiha 278 do kraja peva se ovako:
   Pa Turcima pod šatorom pođe.
   Ovoko je njima besjedio:
   „Avaj Turci, Božji suludnici.
   „Sinoć bjesmo sofri za triezom.
   „Faliste se u kuli bijeloj. 5
   „A da ćete Toma izgubiti."
   A besjedi Mujo i Alija:
   „Ah za Boga, Tale budalina,
   „Nas je Tomo kuče prevarilo,
   „Pa pospasmo pod jelom zelenom 10
   „Pa je nama savezao ruke.“
   A kad viđe Tomo barjaktare,
   On mi jadan svezan progovara:
   „Što lažete, cri vi obraz bio!
   „No za Boga, Tale budalina, 15
   „Odi pušti obadva Turčina,
   „Oslobodi moje b'jele ruke,
   „Pušt' ih k mene na travi zelenoj.
   „Ako bi mi savezali ruke,
   „Mani sabljom, pos'jeci mi glavu. 20
   „A ako mi Bog i sreća dade,
   „Da bih njima savezao ruke.
   „Podaj mene na đinđer đevojku,
   „Da je vodim Senju bijelome."
   A kad ono Tale razumio. 25
   Oslobodi obadva Turčina
   I sokola Toma barjaktara,
   Pak ih pušti na travi zelenoj.
   A da ti je stati pa gledati,
   I da vidiš tri dobra junaka, 30
   Ćeraju se tamo n ovamo,
   Ma se Tomo jači naođaše.
   Obadva je zemlji sastavio,
   Obojici savezao ruke.
   A kad viđe Tale budalina, 35
   Obdari mu lijepu đevojku,
   Curu dava, ovako govori:
   „Ajde s Bogom, Tomo barjaktare,
   „Ajde s Bogom, i sretna ti bila,
   „Junački sn na mejdan dobio." 40
   Zdravo dvoru bijelome pođe,
   I pokrsti lijepu đevojku,
   I uze je za vjernu ljubovcu.
   To je bilo kada se činilo,
   Sve su laži, a Bog je istina. 45
   
   Od ove pesme ima još jedan varijanat:
   Ban Zadranin pije vino sa trpdeset Zadrana. Kad su se napili, zove Komnen da se igraju igre svakojake. Ban mu veli: ostavi se igre, jer će sad doći deli-Rude mali, i svakoga će nadigrati, pa ćeš zametnuti kavgu. Ostali ga Zadrani prekore:
   Ne bestija', Komnen-barjaktaru,
   Da si s toga (otiga?) igru zametnuti,
   Ti bi igru doma zametnuo,
   No ti mladost u neradost prođe.
   Ljutit Komnen vrati se doma, pa uzme brašnjenika u torbicu sedamdeset oka, baci je na pleća, i ode planinom. Kad dođe nakraj polja Udbinskoga, povadi nadžak i saseče jelu, pa je ponese, i prisloni uz bedem, te uđe u Udbinju. Dođe do kule Tankovića, i vidi da sede petnaest Turaka: u pročelju Kovačina Ramo, pa Tanković Osman, pa od Udbine Mujo, pa Gojković Alija, pa Elečković Ibro. Ramo priča kako je Komnen brz, jer ga je terao dva sahata, on na konju a Kom. peške, pa mu nije mogao ni pramove videti. Mujo veli: kako se presilio, strah me je uzeće mi Hajku. Komnen potrči Mujovoj kuli, p nađe kolo devojaka; igrale pa počivaju. On pričeka dok odu doma, pa zakuca na vrata, i Alijinim glasom zovne Hajku da mu otvori. Ona veli da mu ne sme otvoriti od besnog Komnena, već neka zove „bule n orfane". —
   Ja ne mogu, seko, bule budit',
   Bule doje njinu đecu ludu.
   A orfane popadale trudne.
   Otvori mu, a on je dokopa, i nagne niz Udbinju, i dalje poljem. Sutra dan dozivlje Mujagina ljuba Hajku da mete odaju i prostire ćilime
   Sa’ će doći Mujo i Alija,
   I dovesti ia zavio(!) Turke.
   Kad uđe u odaju, i vidi da je nema, uzme kandžiju, i potrči Tankovića kuli, pa stane tući Turke:
   Dig' se, Mujo, glave ne dignuo!
   E ti Komnen povede Hajkunu.
   Skoče i potrče. Nadno polja nađu Komnena gde umoran pije vino. Prvi doleti Tanković Osmav: Komnen ga udari nadžakom, preturi s konja, i veže za jelu.
   Redom dohode Turci Udbinjani.
   On ih bije, svakojega veže,
   Sve ujedno za jelu zelenu.
   No govori budalina Tale,
   Još me ovo naholilo nije.
   Dockan stigne Mujo, i udare se nadžacima, pa sabljama, i pošto ih polome, uhvate se za grla. Mujo poviče u pomoć vilu, a Komnen se obrne da vidn odakle će vila udariti, i u tome ga Mujo obali i veže a pusti Udbinjane. Gojković Alija, verenik Hajkin, zagna se da poseče Komnena, ali mu ne da Mujo:
   Bio mu posjeć' glavu prije,
   No vi hote sudom da zbornmo.
   Da Komnenu oprostimo ruke,
   Da mu damo Talova kulina
   I njegovu okovanu đordu
   Da se obide s Gojković-Alijom:
   Ko dobije eto mu đevojke.
   Tako i učine.
   Udriše se dva dobra junaka.
   Prije Komnen izgubi Turčina,
   No da bi ga opalila munja.
   Ka' to viđe od Udbinje Mujo.
   Aliji je sinu govorio:
   Bjež', Alija, zlo ti jutro bilo,
   Turci nagnu bežati, a Komnen za njima i poseče dvadeset i pet glava, a pet uteku. Komnen se vrati doma i pokrsti i venča devojku. (156 stihova).
   Sa sličnim motivom varanja deaojke imaju još dve, od ove dosta različne, ali slabije pesme.
   Kotarski serdari piju vino više Zadra na zelenoj travi, i razgovaraju o svačemu, a najviše o junaštvu. Janković Stojan ćutp, a pita ga Ivai kapetan koja mu mu je nevolja, te je tako "nujan i zlovoljan?" On odgovara da je već tri godike, kako mu js doba da se ženi, pa mu nije dala majka. Ali sad će da oe ženi, i to samo ćerkom Vetli-begovića iz Udbine, i ko mu je dovede, daće mu stotinu dukata i sestru za ljuboncu. Ivan skočn, i traži mu ključe od tamnice, da izvede dva sužnja, da ih pita za devojku "Vetli-begovića". Sužnji mu kažu:
   Lijepa je, lepša se ne more,
   A visoka, da je više nejma:
   Obrvice dvije pijavice,
   Dvije oči, dvije trnjinice,
   Dva obraza, dva đula rumena,
   Dvije dojke, pitome jabuke;
   Kad govori lijepa divojka,
   Kad govori, kanda rosu truni,
   I na njoj su viovite rese,
   Kad god ide, zemljica se trese.
   Još ih pita Ivan, ima li kakvog "ašikdžije" a oni mu kažu da ima arambašu Nadžaković-Muju iz grada Bunića. On ih još upita, kakve nosi Mujo „ćisieje(?)". Oni mu kažu da nosi skerletne čakšire, kopče pozlaćene, skerletne đečerme, n na njima toke i ilike, zelenu dolamu i na njoj puca sa obadve strane, svilen pojas i za pojasom dva dževerdana(!) i među njima srebrna gadara(!), kapu kasajliju i na njoj tri zlatne čelenke. Ivan spremi tako ruho, pokupi Kotorane, i pođe u Udbinu. Kvd je bio "na Kuk na planinu", ostavi društvo, a sa Smiljanić-Ilijom ode pod grad udbinski. Dođu u mrak pod prozor, i vide Devojku gde
   Suze roni, a sama govori:
   Aj Turčine, Nadžaković-Mujo.
   Davor, Mujo, velika žalosti,
   Evo ima tri puna mjeseca,
   Ka' te nije k meni na ljubljenje.
   Ali si se bolom razbolio?
   Al' si dobre konje izgubio?
   Ivan joj se javi da je obolio. Ona ga tera, jer po glasu poznaje da nije Mujo. On joj veli da je morao grlo promeniti, jer za tri meseca nije ništa jeo, ni vode pio, već neka mu pogleda "ćesieje." Ona ga pusti, i stanu se grliti. Ivan joj reče dosta je grljenja, neć neka smotava ruho da idu Buniću. Ona se opremi, i pođu ul polje vesućko u Kuk u planinu. Tu ih dočoeka družina, i krenu dalje. Kad je svanulo, reče mu Turkinja, da oni ne idu Buniću već Kotaru. Ivan joj se javi ko je, i za koga je vodi. Ona stade da ciči, i da se po zemlji od jada valja, a Smiljanić je teši da će joj darovati tri prstena zlatna. Dovedu je, pokrste i venčaju za Stojana, a Ivan uzme sestru mu Jelicu. (180 stihova).
   Druga:
   Oglasila se u Mostaru lepa devojka, i prosilo je trista prosilaca, i sam paša od Mostara i sam car za svoga vezira, ali ona neće ni jednoga, već bi htela za careva sina, kome je tek sedam godina. Čuo to Senjanin Ivan, pa potkuje konja u dve noge srebrom, a u dve zlatom i „o sebi je srebro pokovao" i skerlet pokrojio, pa ode Mostaru, Kad dođe, nazove Turcima pred gradom selam, i paša ga otpozdravi sa "neznana delijo." On mu odgovori da nije neznana delija, već cerev toči-baša (tobdži-baša?) Mujo. Paša mu opet veli, da je zaludu konja potrudio, jer ga Mostarka neće hteti ni gledagi, a kamo li da bi pošla za nj. Ivan pita za njene dvore, i paša mu kaže da su nasred Mostara, i pokriveni limom, a pendžeri srebrom prepleteni, i na njima jabuka od zlata sa dva draga kamena. Ivan pođe, i kad je bio dvoru na pogledu, ugleda ga dovojka i zovne majku, pa joj kaže da joj smotava ruho, jer od svih prosilaca samo će za ovoga noći. Kad Ivan dođe pred dvore, dočeka ga majka devojačka, i on joj veli:
   Salamaleć, djevojačka majko,
   Daj djevojku onakom junaku.
   Prime mu konja, i odvedu u podrum, a njega gore u čardak, ugoste ga „laganim obedima,"
   I dade mu slatke malvazije
   I lijepe žežene rakije.
   Kada su se ponapili, majka smota ruho, i sednu na konje. Kad su bili kroz Mostar, paša reče da je čuo da samo Senjanin Ivan ima onako dobra konja. Tako su išli tri dana, a nisu klanjali, ni Boga molili, niti abdes uzimali. Četvrto jutro reče mu devojka:
   Vaj Turčine, točibaša Mujo!
   Prijeđosmo zemlju i gradove,
   Nit klanjamo, nit' Boga molimo,
   Niti turski pbdes uzimamo,
   Vira moja, pokaurili smo se.
   On joj veli da će klanjati kad dođu doma. Kad su bili više Senja, ugledala ih majka, i susrela:
   Vaj Ivane, drago janje moje,
   Jesi li mi zdravo i veselo,
   Vodiš li mi milu snahu moju?
   Kad to čuje devojka, krikne kao zmija i potraži nož da se udari u srce, ali je spreči majka Ivanova. Pokrsti je i venča. (142 stiha).
   

Izvor

• Vuk Stef. Karadžić, Srpske narodne pjesme, knj. sedma, u kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena, str. 14-29, (državno izdanje), Štamparija Kraljevine Srbije, Biograd, 1900.