5
Ženidba Strahinina Bana
(Iz Sarajeva)
Vino pije dvanaest vojvoda,
Među njima bane Strahinine
Od lijepe Banjske na Krajini,
Vino piše, dok se napojiše.
Da vam svakog po imenu kažem:
Prvo braće devet Jugovića,
I dva brata dva Vojinovića,
Petrašine i s njim Vukašine,
S njima bjehu tri srpske vojvode,
Kosančiću i s njim Obiliću,
I Toplica iz sela Toplika,
S njima bjehu dva brata rođena,
Mila brata do dva Ugrešića,
Od Pazara Relja Bošnjanine,
Od Zagorja Ljutica Bogdane,
Od Sibinja Janko od Sibinja,
Od Misira Misiplija Mato,
Od Soluna vojvoda Bogdane.
O svačemu oni besjediše,
A najposlje čaše sve popiše
A u zdravlje Strahinina bana:
„Zdrav si bane, naše desno krilo!
„Jer se, brate, oženiti ne ćeš?
„Jazuk tebi, i namu tvojemu,
„A i tvome rodu i plemenu,
„A i tvome velikom junaštvu;
„Jer se, brate, oženiti ne ćeš?
„Kad od tebe boljeg ne imade,
„Ni mlađega ni boljeg junaka;
„Evo naske dvanaest vojvoda,
„Od svakog si bolji na mejdanu,
„Sjem od jednog Ljutice Bogdana
„I sokola Boška Jugovića,
„I od njeg' si mnogo bolji junak
„Al' je Boško soja velikoga,
„Klanjam mu se časti i koljenu.
„Jer se, brate, oženiti ne ćeš?
„Prosi curu od koga ti drago.“
Veli njima bane Strahinine:
„Braćo moja, dvanaest vojvoda!
„Ja sam, braćo, gori od gorijeh,
„Svijet znade, a i Bog me znade,
„Kakvoga sam roda i plemena,
„I kakav sam junak na mejdanu;
„Samo bih se junak oženio,
„Kad bih smio sada govoriti:
„Devet jabuk naporedo raste,
„Među njima rumena ružica,
„Kad bi dalo sve devet jabuka
„Ispred sebe ustrgnut ružicu,
„S ružom bih se junak zakitio:
„Devet braće, devet Jugovića,
„Kad biše mi Ikoniju dali,
„Ja bih vam se njome oženio.“
A kad čulo devet Jugovića,
Strahinina zagrlivši ljube:
„Mi takoga želimo junaka,
„Hoćemo ti sestru pokloniti,
„Ikoniju, tebi za ljubovcu.“
A kad čuo Strahinine bane,
Kapu skida, na dolinu baci
I sve šure u ruku ižljubi,
Pa on skida devet prstenova,
I od zlata izvadi jabuku,
U njoj bješe alem kamen dragi,
Uz jabuku hiljadu dukata,
Pa je dade Bošku Jugoviću,
Najstarijem bratu od matere:
„Eto tebi, Boško amaneti,
„Ja ti seke ni viđeti ne ću,
„Dok ne dođem mom bijelu dvoru,
„Malo ću vam opremit' svatova:
„Tri hiljade i pet stotin' svata,
„Blizu nam je kuća i kućište,
„A od moje Banjske plemenite
„Do vašega grada Vučitrna,
„Lasno ćete dočekat svatove,
„Hvala Bogu i bogomateri!
„Braća su joj kako sokolovi
„A babo joj zgodnij od Lazara,
„Vi morete dočekat' svatove.
„Ne mojte se mnome zabrinuti,
„Kako ću vam seku dočekati
„I u svilu i zlato obući,
„Dok je sablje i desnice ruke,
„A i moga hrta Karamana,
„Koji pazi gospodara svoga
„I po danu i po noći tavnoj,
„Ne bojim se nikoga do Boga;
„Samo ćete sestru pozdraviti,
„Nek ne žali truda i gospodstva,
„Često prati krvave haljine,
„Jer u mene taki adet ima,
„Đe Turčina vidim, jali čujem,
„Da mu rusu odsiječem glavu.“
To im reče, onda s bogom viknu,
Jugović je Boško ustanuo:
„S bogom, brate, Strahinine bane!
„Sada, brate, a poslije zete!
„Tako ću ja baba pozdraviti,
„I take nam opremi svatove.“
To rekoše, pa se zagrliše,
U lijepo lice poljubiše,
Ode bane Banjskoj plemenitoj,
Jugovići gradu Vučitrnu.
Babu svome Jug-Bogdanu kažu,
A kako su Ikoniju dali
Za sokola bana Strahinina,
Babo njima blagosove daje:
„Hvala vama, đece devetoro!
„Kad ja stekoh baš zeta junaka.“
Juže skoči od zemlje na noge,
I on knjigu na koljeno piše,
Pa je šalje zetu svome milu,
Svome zetu srpskom knez-Lazaru:
„A moj zete, srpski knez-Lazare!
„Ikoniju dajem u dobri čas
„Za sokola bana Strahinina,
„Već mi zete na veselje dođi.“
Drugu knjigu Juže nakitio,
Pa je šalje Banjskoj plemenitoj,
Novom zetu banu Strahininu:
„Ta moj zete, bane Strahinine!
„Rek'o si mi pokupit' svatove,
„Tri hiljade i pet stotin svata,
„Ne moj kupit' toliko svatova,
„Već pokupi sedam stotin svata,
„Sve junaka boljeg od boljega,
„Sve Srbljaka, mladijeh junaka,
„Ne vodi mi Grka ni jednoga;
„Samo ću te, zete, zamoliti:
„Kupi svata koliko ti drago,
„Ne moj meni, brate, ostaviti,
„Ostaviti braće Jakševića,
„A Stjepana i s njim Dimitriju;
„Kumi kumom od Srijema Janja,
„A prikumka od Srijema Vuka,
„Starog svata od Sibinja Janka,
„Barjaktara Banović Sekulu,
„A drugoga Relju od Pazara,
„A jamaka sa Zmijanja Rajka,
„Dva đevera do dva Banovića,
„Mlađanoga Marka i Milinka,
„Nejma đeci po dvanaest ljeta,
„Junaci su, vesela im majka,
„A čauša Miloš Obilića,
„Drugijeh ti ni brojati ne ću,
„Kupi svata koliko ti drago.“
Kada banu taka knjiga dođe,
A od punca Juga bogatoga,
On po njojzi druge sitne piše
Na sve strane, što je naredio.
Golema se sila iskupila
Ta se sila sva u Banjskoj zbila
Pod bijele Strahinina dvore,
Taman bane sakupi svatove
I za ručak svate postavio,
Dok mu sitna knjiga dostignula
Od njegova punca i punice,
Od sokola starog Jug-Bogdana:
„Ta naš zete, Strahinine bane!
„Ti se, zete, po đevojku spremaš,
„A vidiš li pod bijelom kulom
„Golem čador od bijele svile,
„Pod njim sjedi silan Balabane,
„Zatočniče kralja od Mljetaka,
„Što j' u Juga prosio đevojku,
„Pa je čuo, bane Strahinine,
„Đe si njemu curu isprosio,
„Pa je doš'o, na mejdan te viče,
„Smakni, sine, silna Balabana,
„Pa onda ćeš doći po đevojku.“
Srdit bješe bane Strahinine,
Skoči bane, sablju pripasao,
A pogleda na demir pendžere,
Kad ugleda silna Balabana,
Bre! u momku srce zaigralo;
Mili Bože! čuda velikoga!
On ne jaše konja ni jednoga,
Pješe bane do čadora dođe,
Balabana iz čadora viče:
„Balabane, kraljski zatočniče!
„Što si kraljsko prihvatio blago,
„A za blago prodo svoju glavu,
„Izlaz more, da mejdan djelimo!
„Nisam doš'o mejdan dijeliti,
„Ni za groše, ni za mnogo blago,
„Već za zlato s grada Vučitrna,
„Jug-Bogdana Ikoniju šćerku.“
Taman bane to njemu izusti, 190
Balaban mu tiho besjedio:
„Zla ti sreća, Strahinine bane!
„Prođ' se vraga, ne goni mu traga,
„Ne moj svoje izgubiti glave,
„Da je sa šta, ne bih zažalio, 195
„Već sa šćerke Juga bogatoga.“
Za to bane haje i ne haje,
Balabanu opet govoraše:
„Ustaj gore, Baleša vojvoda!
„Ustaj more, da mejdan djelimo!“ 200
Balabanu milo ne bijaše,
Ali veće biti ne mogaše,
Usta gore, prihvati oružje,
A iz trave koplje izvadio,
Uze koplje u desnicu ruku, 205
Izide mu na mejdan junački,
Nasred polja biljeg zakopaše,
S bojnijem se kopljem okušaše
I obadva koplja izlomiše;
Potegoše čelikli nadžake, 210
Jedan drugog njime udaraše,
Dok nadžacim sape izlomiše,
Komade im u travu turiše,
Za britke se sablje prihvatiše,
Stadoše se njima udarati: 215
Kud udara Baleša vojvoda,
Onud crna krvca poljevaše,
Po po litre mesa otpadaše;
Kud udara bane Strahinine,
Sve mu živa vatra posipaše,
Na Baleši pancijer košulja,
A kad viđe bane Strahinine,
Viđe junak đe će poginuti,
Pa na srce vatru naložio,
Naćera se junak na Balešu,
Za bijelu dokopa ga ruku,
Drugom rukom za grlo bijelo,
Obali ga u zelenu travu,
Popušti mu ruku od grljoca,
Desnom nogom stade mu pod grlo,
Pa izvadi handžar iza pasa,
I raspori silna Balabana
Od učkura do grla bijela,
Odreza mu pri ledini glavu,
Na britku je sablju nataknuo
Odnese je u kitu svatove,
I on viknu iz grla bijela:
„Vesel'te se, gospodo svatovi!
„Balaban nam nikad smetat' ne će,
„Ja sam njega danas oženio
„Do vijeka sa zemljicom crnom,“
Pa on ode do svoje đevojke,
Sa sablje joj ukinuo glavu:
„Na, jabuku, moja zaručnice!
„Što je tebe šćela otimati.“
Uze glavu Ikonija mlada,
Pa je dade kod sebe đeveru:
„Ponesi je Banjskoj moj đevere!“
Dok svatovi glavu ugledaše,
Čauš viknu, dabulana riknu,
Udariše svirke svekolike,
Zapjevaše pjesme umiljate,
Svak pripjeva Strahinina bana.
Otalen se svati podigoše,
I eto ih Banjskoj plemenitoj 255
Do bijela Strahinina dvora,
Dovedoše gospođu đevojku;
A u bana dosta sluga bješe,
Dočekaše kitu i svatove,
Konje vode na rosne livade, 260
A svatove u gospodske dvore.
Svatovi se dobro odmoriše,
Dobaviše i popa i kuma,
Privjenčaše bana i đevojku.
I tu bane svadbu napravio, 265
Svadbu čini cijel mjesec dana,
Da ko broji, bi i više bilo,
Već ih niko ni brojiti nema.
Svadbari se mnogi raziđoše,
Osta bane ljubeći đevojku, 270
Mrtav Bale u polju široku.
