◄   POJAVA VIII POJAVA IX POJAVA X   ►

POJAVA IX
Ravijojla raspletenih kosa i poluodjevena uleti očajno i trči Marku.

RAVIJOJLA:

Oh, viteže, veo vrati,
Ne ubijaj moju moć!
Preklinjem te, nikad ne ću,
Sa osvetom na te poć!

MARKO:

Čarobnice, ti si nabacala meni,
Da se mučim, venem bez viteška pića;
Ja u plamen bacam veo osvojeni,
Ravijojla sad je sjenka Kraljevića!

(Čim baci veo u plamen, grom se prolomi, na ognjištu bukne veliki oganj; vila, koja je poletjela da mu veo istrgne, vrisne i onesvijesne. Marta joj priskoči, pa dokle veo sagorjeva, hladi Ravijojlu mahalncom.)

MILOŠ (koji je, također prnskočio):

Bože silni, umire li?

MARTA:

Tiho! ona gubi moć,
Mjesto vile zagorkinje
Djevojka nam mora doć.

GRABANCIJAŠ:

Ah, da mogu da umaknem
Brodarici, vili zloj?

MARKO, MILOŠ i RELjA:

Ravijojla, divna djevo,
Nek je sretan udes tvoj!

(Grabancijaš se krišom iskrade i pobjegne. Ravijojla pomalo se osvješćuje.)

SVI:

Budi se, budi!

RAVIJOJLA (diže se i zbunjeno gleda oko sebe):

Oh, Bože moj!
Da l’ ovo bješe tek puki san,
Ili je sudbo, to udes tvoj? —
Ah, kakav meni osviće dan!
(Zbunjeno raagleda oko sebe, pa kada ugleda Miloša, razdragano:)
Milošu! —
Hoće da mu poleti u zagrljaj, ali Marko učini odsudan pokret i ona se ustravljeno trgne.)
Bože!
Oh, srce, ti si siroče sad!

MILOŠ:

Ravijojla, vilo b’jela,
Stišaj tugu: ova noć
Vilinstvo ti oduzela,
Al ti ljepšu daje moć.
Međ djevama ja te slavim,
Ko međ cv’jećem ružin cv’jet,
Što čarima mirisavim
Zanošljivo poji cv’jet.

RAVIJOJLA:

Oh, ta ja sam carovala
Nad goricom zelenom,
Jutrom vrata otvarala
Zori, suncu plamenom.
Plovila sam noć i dan,
U večernjem rumenilu
Slazio mi slatki san.
Ko će odsad rujnoj zori
Rasipati vlas po vlas?
Ko će odsad po toj gori
Izvijati pjesme glas?

MILOŠ:

U viteškom sv’jetlom dvoru,
Ti ćeš biti kruna, znaj:
Oh, ostavi mračnu goru;
Gdje ti kročiš, tu je raj.
Utri biser što se kruni
Iz očiju, sanče moj,
Gle cvjetića milijuni
Željno ištu osmjeh tvoj.

SVI:

U mermerni’ dvori’ stiraćemo cv’jeće,
Golubica divna nek po cv’jeću šeće!

RAVIJOJLA:

Ko će odsad da me štiti?

RELjA:

Uza te smo mi!
Ja ću tebi bratac biti,
Meni seja ti!

MILOŠ:

Ja te ljubim !

MARKO (iznenađen):

Šta? Šta čujem?

MILOŠ:

Pobratime, moj!
Bez nje bi mi gorak bio
U tuzi i jadu
C’jeli život moj!
Srce mi se kupa,
Varalicu nadu
Ljuta bolja čupa.
Grlo mi je vila
Biljem isc’jelila,
Oh, al srce moje
Tad je ustr’jelila.

RAVIJOJLA (radosno mu poleti):

Moj viteže dragi!

MILOŠ:

Ravijojlo mila!

MARKO:

Ne, Milošu, pobro, ne tiči se vile!

MILOŠ:

Pobratime?!

MARKO:

Stani! Ta je vila moja!
Njezine su čari meni omilile;
Čuj ja zbog nje nemam mira nit’ pokoja!
Ne tiči se vile, jer — tako mi Boga..!
(Meće ruke na rukojat mača.)

MILOŠ:

Pobratime dragi, zar do mača dođe?

MARKO:

Neka mač prosudi...! (vadi mač).

RAVIJOJLA:

Ne, ne! ubij mene!

MARKO:

Natrag, djevo!

MILOŠ (trza mač):

Bože!
Ti mi svjedok budi!
(Oboje se pogledaju mrko i ukrste mačeve.)

RAVIJOJLA (Relji):

Oh, spasavaj!

RELjA (među njih):

Stante!
Je l’ to bratstvo slavno?
Na koga si, Marko, zavitlao mača,
Oj Milošu, to l’ je pobratinstvo tvoje,
I sve zbog djevojke, a još i ne znate
Kome li je srce poklonila svoje.
U nožnice nože! Nek djevojka kaže:
Kom će srce svoje svoju ruku dati;
Pa kome se cv’jetak mirisavo skloni,
Taj ga vitez samo može uzabrati.

MARKO i MILOŠ (puste mačeve):

Tako neka bude!

MARKO (polazi tronožici):

Odbije li mene, krvavo će proći!

(Sjeda i meće mač na krilo.)

Hajd, govori, vilo, za koga ćeš poći?!

MARTA (Ravijojli na strani):

Ravijojlo, mudra budi,
Ne odbijaj Marka ti;
Pogleđ samo kako s’jeva,
On će tebe ubiti!

RAVIJOJLA:

Sudbo moja, sudbo sl’jepa,
Nek nas štiti blagi Bog!

RELjA:

Priberi se djevo l’jepa,
Daj nam odziv srca svog!

MARKO i MILOŠ:

Divna djevo, koga ljubiš?

RAVIJOJLA:

Silni Bože, da li sm’jem?

(Gleda željno u Miloša, ali poleti Marku, hvata ga za ruku i ljubeći je pada na koljena.)

Slaba djeva preklinje te:
Ti mi budi Bogom brat!
Bratimim te živim Bogom!

MARKO (otisne je i skoči, ljutito):

Šta? Brat samo? Bogom bratiš?

(Bori se sobom, baci mač.)

Uh, što tako učini?!
To da nisi, krv bi pala,
Al’ ovako bi — šta bi.
(Gleda ih oboje, a zatim raskrili ruke.)

Sestro, hodi bratu svome!
Pobratime mili moj!
(Oboje mu polete u zagrljaj.)
Prosti, brate, gnjevu mome,
Al’ ovo je cv’jetak tvoj!

(Graja i nerazgovijetan šum iz daleka.)

MARTA (koja je stajala kod otvora i gledala u goru):

Vitezovi, sklanjajte se!

SVI:

Šta je, Marta?

MARTA:

Čujte, šum!
To su vile
Poletile,
Grabancijaš vodi njih;
U osveti
Svaka pr’jeti,
Propašćete ovdje svi.
(Graja sve bliže.)

MARKO:

Reljo, uzmi moju seju,
Niz planinu bježi s njom,
Ja i Miloš ovdje ćemo
Sačekati njihov grom.
Mi ćemo ih suzbijati;
Zbogom, sejo!

RAVIJOJLA (zagrli ga):

Brate moj!

MILOŠ:

Zbogom, draga!

RAVIJOJLA (poleti mu u zagrljaj):

Moj Milošu!

MILOŠ (grleći je):

Tvoj do groba! Vječno tvoj!

(Vodi je do otvora i preda Relji, koji je sa obnaženim mačem prati. S njime ode i Marta.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.