Ženidba Miloša Obilića/18
| ◄ POJAVA VIII | POJAVA IX | POJAVA X ► |
POJAVA IX
Ravijojla raspletenih kosa i poluodjevena uleti očajno i trči Marku.
RAVIJOJLA:
Oh, viteže, veo vrati,
Ne ubijaj moju moć!
Preklinjem te, nikad ne ću,
Sa osvetom na te poć!
MARKO:
Čarobnice, ti si nabacala meni,
Da se mučim, venem bez viteška pića;
Ja u plamen bacam veo osvojeni,
Ravijojla sad je sjenka Kraljevića!
(Čim baci veo u plamen, grom se prolomi, na ognjištu bukne veliki oganj; vila, koja je poletjela da mu veo istrgne, vrisne i onesvijesne. Marta joj priskoči, pa dokle veo sagorjeva, hladi Ravijojlu mahalncom.)
MILOŠ (koji je, također prnskočio):
Bože silni, umire li?
MARTA:
Tiho! ona gubi moć,
Mjesto vile zagorkinje
Djevojka nam mora doć.
GRABANCIJAŠ:
Ah, da mogu da umaknem
Brodarici, vili zloj?
MARKO, MILOŠ i RELjA:
Ravijojla, divna djevo,
Nek je sretan udes tvoj!
(Grabancijaš se krišom iskrade i pobjegne. Ravijojla pomalo se osvješćuje.)
SVI:
Budi se, budi!
RAVIJOJLA (diže se i zbunjeno gleda oko sebe):
Oh, Bože moj!
Da l’ ovo bješe tek puki san,
Ili je sudbo, to udes tvoj? —
Ah, kakav meni osviće dan!
(Zbunjeno raagleda oko sebe, pa kada ugleda Miloša, razdragano:)
Milošu! —
Hoće da mu poleti u zagrljaj, ali Marko učini odsudan pokret i ona se ustravljeno trgne.)
Bože!
Oh, srce, ti si siroče sad!
MILOŠ:
Ravijojla, vilo b’jela,
Stišaj tugu: ova noć
Vilinstvo ti oduzela,
Al ti ljepšu daje moć.
Međ djevama ja te slavim,
Ko međ cv’jećem ružin cv’jet,
Što čarima mirisavim
Zanošljivo poji cv’jet.
RAVIJOJLA:
Oh, ta ja sam carovala
Nad goricom zelenom,
Jutrom vrata otvarala
Zori, suncu plamenom.
Plovila sam noć i dan,
U večernjem rumenilu
Slazio mi slatki san.
Ko će odsad rujnoj zori
Rasipati vlas po vlas?
Ko će odsad po toj gori
Izvijati pjesme glas?
MILOŠ:
U viteškom sv’jetlom dvoru,
Ti ćeš biti kruna, znaj:
Oh, ostavi mračnu goru;
Gdje ti kročiš, tu je raj.
Utri biser što se kruni
Iz očiju, sanče moj,
Gle cvjetića milijuni
Željno ištu osmjeh tvoj.
SVI:
U mermerni’ dvori’ stiraćemo cv’jeće,
Golubica divna nek po cv’jeću šeće!
RAVIJOJLA:
Ko će odsad da me štiti?
RELjA:
Uza te smo mi!
Ja ću tebi bratac biti,
Meni seja ti!
MILOŠ:
Ja te ljubim !
MARKO (iznenađen):
Šta? Šta čujem?
MILOŠ:
Pobratime, moj!
Bez nje bi mi gorak bio
U tuzi i jadu
C’jeli život moj!
Srce mi se kupa,
Varalicu nadu
Ljuta bolja čupa.
Grlo mi je vila
Biljem isc’jelila,
Oh, al srce moje
Tad je ustr’jelila.
RAVIJOJLA (radosno mu poleti):
Moj viteže dragi!
MILOŠ:
Ravijojlo mila!
MARKO:
Ne, Milošu, pobro, ne tiči se vile!
MILOŠ:
Pobratime?!
MARKO:
Stani! Ta je vila moja!
Njezine su čari meni omilile;
Čuj ja zbog nje nemam mira nit’ pokoja!
Ne tiči se vile, jer — tako mi Boga..!
(Meće ruke na rukojat mača.)
MILOŠ:
Pobratime dragi, zar do mača dođe?
MARKO:
Neka mač prosudi...! (vadi mač).
RAVIJOJLA:
Ne, ne! ubij mene!
MARKO:
Natrag, djevo!
MILOŠ (trza mač):
Bože!
Ti mi svjedok budi!
(Oboje se pogledaju mrko i ukrste mačeve.)
RAVIJOJLA (Relji):
Oh, spasavaj!
RELjA (među njih):
Stante!
Je l’ to bratstvo slavno?
Na koga si, Marko, zavitlao mača,
Oj Milošu, to l’ je pobratinstvo tvoje,
I sve zbog djevojke, a još i ne znate
Kome li je srce poklonila svoje.
U nožnice nože! Nek djevojka kaže:
Kom će srce svoje svoju ruku dati;
Pa kome se cv’jetak mirisavo skloni,
Taj ga vitez samo može uzabrati.
MARKO i MILOŠ (puste mačeve):
Tako neka bude!
MARKO (polazi tronožici):
Odbije li mene, krvavo će proći!
(Sjeda i meće mač na krilo.)
Hajd, govori, vilo, za koga ćeš poći?!
MARTA (Ravijojli na strani):
Ravijojlo, mudra budi,
Ne odbijaj Marka ti;
Pogleđ samo kako s’jeva,
On će tebe ubiti!
RAVIJOJLA:
Sudbo moja, sudbo sl’jepa,
Nek nas štiti blagi Bog!
RELjA:
Priberi se djevo l’jepa,
Daj nam odziv srca svog!
MARKO i MILOŠ:
Divna djevo, koga ljubiš?
RAVIJOJLA:
Silni Bože, da li sm’jem?
(Gleda željno u Miloša, ali poleti Marku, hvata ga za ruku i ljubeći je pada na koljena.)
Slaba djeva preklinje te:
Ti mi budi Bogom brat!
Bratimim te živim Bogom!
MARKO (otisne je i skoči, ljutito):
Šta? Brat samo? Bogom bratiš?
(Bori se sobom, baci mač.)
Uh, što tako učini?!
To da nisi, krv bi pala,
Al’ ovako bi — šta bi.
(Gleda ih oboje, a zatim raskrili ruke.)
Sestro, hodi bratu svome!
Pobratime mili moj!
(Oboje mu polete u zagrljaj.)
Prosti, brate, gnjevu mome,
Al’ ovo je cv’jetak tvoj!
(Graja i nerazgovijetan šum iz daleka.)
MARTA (koja je stajala kod otvora i gledala u goru):
Vitezovi, sklanjajte se!
SVI:
Šta je, Marta?
MARTA:
Čujte, šum!
To su vile
Poletile,
Grabancijaš vodi njih;
U osveti
Svaka pr’jeti,
Propašćete ovdje svi.
(Graja sve bliže.)
MARKO:
Reljo, uzmi moju seju,
Niz planinu bježi s njom,
Ja i Miloš ovdje ćemo
Sačekati njihov grom.
Mi ćemo ih suzbijati;
Zbogom, sejo!
RAVIJOJLA (zagrli ga):
Brate moj!
MILOŠ:
Zbogom, draga!
RAVIJOJLA (poleti mu u zagrljaj):
Moj Milošu!
MILOŠ (grleći je):
Tvoj do groba! Vječno tvoj!
(Vodi je do otvora i preda Relji, koji je sa obnaženim mačem prati. S njime ode i Marta.)
|