Ženidba Kraljevića Marka
(Kate Šišević)
Lov lovio Kraljeviću Marko
po planini, gori po zelenoj,
pored š njime Zlatarića Ivo,
šetali se, razgovarali se;
neki fali rođene sestrice, 5
neki mlade svoje vjerenice.
A govori Zlatarića Ivo:
»Ne falite rođene sestrice
a ni vaše vjerenice mlade,
er kakva je u mene đevojka 10
da joj para u hiljadi nema!«
Kad to čuje Kraljevića Marko,
smakne s ruke diomanat prsten
pa ga Ivu Zlatariću dava:
»Na ti ovi diomanat prsten. 15
Pa kad dođeš dvoru bijelome,
ti ga podaj Mari, sestri svojoj,
za spomenu da je obećana
za viteza Kraljevića Marka
iz Prilipa, bijeloga grada.« 20
Ali mu je Ivo govorio:
»Kad je moja nejaka sestrica
koja nema nego devet l’jeta;
još mi sestra za udadbe nije.«
Govori mu Kraljevića Marko: 25
»Ništa za to, dragi pobratime!
Da je drugom ne bi obećao.«
U to su se pobri razd’jelili.
Dan po danak, devet godin’ dana,
vrag donese Novaković Gruja, 30
on mi prosi Ivove sestrice:
dugo doba, on zaboravio
da je sestru Marku obećao;
pa mi Gruju obeća sestrice
i on primi dare nebrojene. 35
Glas po glasu, junak po junaku,
to se čudo u Prilipu čulo,
to j’ obazn’o Kraljeviću Marko
pa tad stane kiti knjige male:
»Šuro moja Zlatarića Ivo! 40
Ja sam Marko od drugoga čuo
da si sestru Gruju obećao;
ali dvije tvoje sestre imaš?
Ti ako si moju obećao,
kunem ti se i vjeru ti davam, 45
glave mi se ne bi nanosio
đe te gori sretnem u zelenoj!«
A kad Ivu mala knjiga pade,
teško se je Ivo poplašio,
tanku knjigu legati ne može, 50
neg’ je Mari, svojoj sestri, dava:
»Vidi, sestro, što je nakićeno.«
Kad je Mare knjigu prolegala,
grohotom se na nje nasm’jejala:
»Bor t’ ubio, brate, dobro moje! 55
Nije šala devet dana b’jel’jeh,
nego, brate, devet godin’ dana!
Đe je tebi zlatni diomanat
kad ga meni n’jesi sestri dao?«
Ivo sestri svojoj odgovara: 60
»Ti si luda i nejaka bila,
ja sam prsten u sanduk bacio,
dugo doba pa zaboravio;
bić’ i danas u sanduku momu.
Dobro gledaj, draga sestro moja; 65
ako t’ Grujo nije obljubio,
ti ostavi Gruja i darove,
uzmi, sestro, Marka Kraljevića.«
Tad se mlada nasm’jeje đevojka:
»Bože mili, luda brata moga, 70
đe lud nije, ma govori ludo
da je mene obljubio Grujo.
Kiti knjigu Kraljeviću Marku
od danaska do tri b’jela dana
da on vodu na studenu dođe 75
u ponoća, u doba neznano;
ja ću doći, draga sestra tvoja,
nek’ me vodi put Prilipa grada.«
Kad to čuje Zlatarića Ivo,
ončas klekne na zemljice crne 80
i višnjemu Bogu zafaljiva:
»Kad ovaku moju sestru imam,
l’jepa svjeta i nauka znade,
nejaka je sirota ostala
da je majka nije svjetovala!« 85
Uto mu se pogledati dalo,
vidi Gruja rosnu niz livadu,
Grujo ide u svoje đevojke
a on Ivo b’jele u kamare,
knjigu kiti Kraljeviću Marku. 90
Kad je Marku knjigu nakitio,
put Prilipa grada otpravio;
Gruja gosti tri četiri dana.
Kad je treći b’jeli danak bio,
da ko vidi sestru Ivanovu! 95
Kad je njima nosila večeru,
nosila je vina i rakije
i lijepe studene vodice;
bratu dava vina i vodice,
njemu Gruji vina i rakije; 100
govori joj Novaković Grujo:
»Bor t’ ubio, vjerenice moja!
Što si na me vinom navalila?
Ali misliš učinit’ prevaru?«
Ali mu je Mare govorila: 105
»Neću, Grujo, milo moje drago!
Danas mi je u dvoru veselje:
sveta Mare, krsno ime moje,
pa ti vina i rakije davam
neka piješ koliko ti drago.« 110
Kad to čuje Novaković Grujo,
tad on pije vina i rakiju
što mu svoja vjerenica dava.
A kad se je teško izopio,
tad se Grujo u dušek složio, 115
a Mare se l’jepo naresila
i s bratom se svo’ijem halanila
i uzimlje srebrnu romjenču,
pa otolen vodu na studenu.
U dobro je doba dohodila 120
kad od no'i polovica bilo.
To nahodi Marka Kraljevića
đe mi konju u seldocu spava.
Misli Mare što bi učinila,
pa zazvoni srebrnom romjenčom. 125
Pod Markom se konjic poplašio,
Marko se je plaho probudio,
pa doratu svome govorio:
»Stani, doro, izjeli te vuci!
Sto se mamiš vodi na studenoj 130
u pono'a, u doba neznano?«
Ali mu je Mare govorila:
»Nemo’ tako, milo moje drago,
kleti tvoga pretila dorina!
Ja krenula srebrnom romjenčom, 135
od toga se dorin poplašio.«
A kadar je Marko razumio,
skočio se sa konja u trave
i uhiti vjerenicu svoju:
»To s’ ti, Mare, vjerenice moja! 140
Kunem ti se i vjeru ti davam,
da si pošla za Grujicu mlada,
brzo bi se u crno zavila
za Ivanom, bratom rođenijem!«
I tad hoće da joj ljubi lišce. 145
Al’ mu mlada govori đevojka:
»Nećeš, Marko, života mi moga,
prije nego kad Prilipu dođem
i ne pođem crkvi manast’jeru
i ne uzmem potpuno vjenčanje.« 150
Kad to čuo Kraljevića Marko,
tad je stavi na konja uza se,
zdravo pođe put Prilipa grada.
Kad svanulo i sunce granulo,
dva su koplja oskočila sunca, 155
do dva koplja od gore zelene,
a četiri od vode studene,
Marko dođe Prilipu b’jelomu
i dovede svoje vjerenice;
to na gradu biju iz topova, 160
ončas čine veliko veselje,
i vodi je crkvi manast’jeru
i učine potpuno vjenčanje.
Kad su došli dvoru bijelome,
tada Marka milostiva majka 165
šareni je sanduk otvorila
i ovako nevi govorila:
»Dobro znadem, nerođena ćerce,
da si svoga brez sanduka došla;
evo tebi tanka ruha moga, 170
pa uzimlji što je tebi drago!«
Ali mlada l’jepo odgovara:
»Prosti meni, nerođena majko,
al’ krivina ništa moja nije,
nego Marka, mila sina tvoga, 175
i Ivana, mila brata moga,
ruha tanka da n’jesam don’jela.«
Tad uzimlje divit i artije,
bratu svomu kiti knjigu malu,
da je zdravo ka Prilipu došla, 180
ončas crkvi manast’jeru pošla
i primila potpuno vjenčanje;
da joj ruha pošlje tanahnoga.
Kad je Ivu mala knjiga pala,
to je Ivu jako milo bilo. 185
Pa se Ivo l’jepo naresio,
pa se spravlja put Prilipa grada,
sestri nosi ruha tanahnoga.
Tamo su ga l’jepo pričekali
i hranili danaka petnaes’. 190
Kad je danak petnaesti bio,
Ivo pođe dvoru bijelomu,
Mare osta u Prilipu gradu;
s Markom život dobar učinila
i lijepi porod porodila, 195
ćeri dvije, a četiri sina,
neka braća ne žele sestrica,
a sestrice mile braće svoje.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
