Ženidba Ivana Senjanina
0001 Oglasi se lijepa djevojka
0002 U Mostaru na krajinu gradu,
0003 Prosilo je trista prosilaca,
0004 I sam paša od Mostara grada
0005 I sam care za vezira svoga;
0006 Kurva neće za tog nijednoga,
0007 Neg’ bi ćela za careva sina,
0008 Al’ je d’jete ludo i nejako.
0009 Nije samo od sedam godina.
0010 To se čudo nadaleko čulo
0011 I to čudo i do Senja dođe.
0012 Za to čuo Senjanin Ivane,
0013 Pak potkiva dobre konje svoje
0014 U njiove noge sve četiri,
0015 Srebrom dvije, a u dvije zlatom;
0016 Pak dozivlje dvije kulunđije,
0017 O sebi je srebro pokovao,
0018 I dozivlje dvije terzije,
0019 Pak o sebi skerlet pokrojio.
0020 Pak osedla dobre konje svoje,
0021 Sigura se od Senja Ivane
0022 I otide kamenu Mostaru.
0023 Kade dođe do Mostara grada
0024 I on nađe na eglenu Turke,
0025 Na čaršiji pred Mostarom gradom,
0026 Turski njima salam nazivaše:
0027 „Salamaleć, Mostarani Turci!“
0028 Ali veli paša od Mostara:
0029 „Zdravo da si, delijo neznana!“
0030 Ali reče od Senja Ivane:
0031 „Ne budali, paša od Mostara,
0032 Ja nijesam neznana delija,
0033 Nego carev točibaša Mujo!“
0034 Al’ mu veli paša od Mostara:
0035 „Aj Turčine, točibaša Mujo,
0036 Zaludu si konje potrudio,
0037 Mostarka je gizdava djevojka,
0038 Neće ćeti ni gledati na te,
0039 Da kamoli da bi pošla za te,
0040 Jer nju prosi trista prosilaca,
0041 I ja paša od Mostara grada
0042 I sam care za vezira svoga ─
0043 Neće kurva za tog nijednoga,
0044 Neg’ bi ćela za careva sina,
0045 Al’ je d’jete ludo i nejako,
0046 Nije samo od sedam godina!“
0047 Tadaj veli od Senja Ivane:
0048 „Vaj, Boga ti, paša od Mostara,
0049 Đe su dvori ovde djevojački?“
0050 Al’ mu reče paša od Mostara:
0051 „Aj ti, točibaša carev Mujo,
0052 Ti okreni dobre konje svoje,
0053 Pak pojaši kroz Mostar bijeli,
0054 A kad budeš nasred b’jela grada,
0055 Ti pogledaj zdesna nalijevo,
0056 Ugledaćeš dvore djevojačke ─
0057 Dvori jesu limom pokriveni,
0058 A penđeri srebrom prepleteni,
0059 I na njima jabuka od zlata,
0060 U jabuci dva kamena draga!“
0061 A kad čuo od Senja Ivane,
0062 On okrenu dobre konje svoje
0063 I otide kroz Mostar bijeli.
0064 A kad bio nasred b’jela grada,
0065 Pogleda zdesna nalijevo
0066 I ugleda dvore djevojačke,
0067 Koji jesu limom pokriveni.
0068 Kad je [bio] dvoru na pogledu
0069 Ugleda ga mostarska djevojka,
0070 Pak staricu majku dozivaše:
0071 „Vaj, starice, moja mila nane,
0072 Da ti vidiš čudana junaka!
0073 Mene prosi trista prosilaca,
0074 I još paša od Mostara grada
0075 I sam care za vezira svoga ─
0076 Neću, nane, za tog nijednoga,
0077 Smotavaj mi b’jelo ruvo moje
0078 S ovijem ću sada odlaziti!“
0079 Al’ iziđe djevojačka majka,
0080 Al’ iziđe pred bijele dvore
0081 I dočeka od Senja Ivana.
0082 Al’ veli od Senja Ivane:
0083 „Salamaleć, djevojačka majko,
0084 Daj djevojku ovakom junaku!“
0085 Ali dođe djevojačka nane,
0086 Te Ivanu dobre konje prima,
0087 Konje vodi dolje u podrume,
0088 A Ivana gore u čardake;
0089 Konjma daje ječma i pšenice,
0090 A Ivanu lagane obede,
0091 I dade mu slatke malvazije
0092 I lijepe žežene rakije,
0093 I smotava ruvo djevojačko.
0094 Kad se oni malo ponapiše
0095 I na dobre konje susjedoše,
0096 Pake jezde kroz Mostar bijeli.
0097 To gledaju Mostarani Turci,
0098 Još govore Turci Mostarani:
0099 „Nu ti kurve točibaše Muje,
0100 Đe odvede gizdavu djevojku!“
0101 Ali veli paša od Mostara:
0102 „Čudni konji točibaše Muje ─
0103 Ovakove dobre konje kažu
0104 U nekog Senjanina Ivana!“
0105 Pake jezde tri bijela dana,
0106 Nit’ klanjaše ni Boga moliše,
0107 Niti turski abdes uzimaše.
0108 Kad četvrto jutro osvanulo,
0109 Ali reče mostarska djevojka:
0110 „Vaj, Turčine, točibaše Mujo,
0111 Prijeđešmo zemlju i gradove,
0112 Nit’ klanjasmo nit’ Boga molismo,
0113 Nit’ turski abdes uzimašmo ─
0114 Vira moja, pokaurismo se!“
0115 Ali veli Senjanin Ivane:
0116 „Ne budali, draga dušo moja,
0117 Kad dođemo dvoru bijelome,
0118 Klanjaćemo i Boga moliti
0119 I mi turski abdes uzimati!“
0120 A kad biše više Senja grada,
0121 Na pogledu dvoru Ivanovu,
0122 Ugleda ji majka Ivanova,
0123 Daleko i ona ugledala,
0124 A malo bliže i susretala,
0125 Pak Ivanu sinu besjeđaše:
0126 „Vaj, Ivane, drago janje moje,
0127 Jesi li mi zdravo i veselo,
0128 Vodiš li mi milu snau moju?“
0129 A kad čula Turkinja djevojka,
0130 Ona ciknula kako ljuta zmija,
0131 Od jada se k crnoj zemlji vija,
0132 I potrže nože od pojasa
0133 Da udari sebe u srdašce.
0134 Al’ dopade majka Ivanova,
0135 Ufati je za nož i za ruku:
0136 „Bog mi s tobom, draga snao moja!“
0137 Dovede je Senju bijelome,
0138 Časnijem krstom je pokrstio
0139 I uze je za vijernu ljubu;
0140 Nigda junak nije prekorio
0141 Da je bila Turkinja djevojka.
0142 Ni tu bio, ni pravo kazao!
