Ženidba Banović Sekule s vilom
Ali grmi? al' se zemlja trese?
Al' udara more o bregove?
Al' vjetrovi u više planine?
Niti grmi, nit' se zemlja trese,
Nit' udara more o bregove, 5
Ni vjetrovi u više planine,
Već su vile kolo uhvatile,
Na sastanku u gustu oblaku,
U tom kolu dvan'est đevojaka,
Među njima starješica vila, 10
Po imenu mlada Jerusavlja,
Sve okreću kolo naokolo,
A pjevaju pjesme svakojake,
I u njima pripjevaju momke,
Od Srbije momke i đevojke, 15
Kad se vile rado napjevale,
I junake mnoge pomenule,
Onda reče vila Jerusavlja:
»Moje seke, lijepe đevojke
Nije l' koju porodila majka,
I muškijem opasala pasom,
Junačkijem dozivala glasom,
Na bijelu krilu odgojila,
Kod mene je danas dogodila,
Da je spremim na morsku otoku,
Sa otoke u morske dubine,
Da ponese ubojitu str'jelu,
Da nalovi ribe iz dubine,
Da očuva plemenito lice,
Da joj zmaji ne obljube lice,
Da joj žarko ne potavni sunce.«
Sve đevojke oči oboriše,
Sa visine dolje pogledaše,
Ali ne šće vila Anđelija,
Već u oči Jerusavlji vili: 35
»Seko moja, vilo Jerusavljo!
Evo majka rodila đevojku,
Koja će te poslušati, seko,
Ja ću sići moru na otoku,
Sa otoke u morske dubine,
Neću nosit ubojitu str'jelu,
Mogu brez nje ribe nahvatati,
A zmaji me obljubiti neće;
Uhvatiću u gori ljeljena,
I šarenu pod kamenom guju,
Jednom ću ga gujom zauzdati,
A drugom ću njega osedlati,
Pa ću sjesti na konja ljeljena,
Pak ću onda na otoku sići,
Sa otoke u morske dubine,
Kad nahvatam ribe svakojake,
Nanizaću ribu na vezove,
A vezove konju na rogove!
Izviću se s konjem pod oblake,
Donijeću ribe svakojake,
Pak ćemo se ribe nahraniti,
Vince piti, ribu mezetiti.«
Kad to reče vila Anđelija,
Hitro vila na noge skočila,
Pa uzima krila i okrila,
Razvi krila pak poleće vila,
Savila se brdu na planinu,
Na planinu u goru zelenu,
Uhvatila visoka ljeljena,
I šarenu pod kamenom guju,
Pa ljeljena gujom osedlala,
Osedlala, pa ga zauzdala,
Pak usjede vila na ljeljena,
Pa okrenu strmo niz planinu :
»Ostaj s Bogom, ti goro zelena!«
Kud god iđe, na otoku siđe,
Kad se vila na more navila,
Tu ne traži broda ni đemije,
Već napera visoka ljeljena,
Pak zabrodi preko sinjeg mora,
Kajno vila kad rasklopi krila,
Kad je vila nasred mora bila,
Nad njom sijnu opьeviti plamac,
Stade ljeljen kajno kamen stanac,
Obje mu se noge uhvatiše,
A veli mu nagorkinja vila:
»Di! ljeljene, ti se skamenio!
Zar si se ti brže umorio?«
Udara ga zmijom po rebrima,
A ljeljen joj stade besjediti :
»Ne udri me, nagorkinjo vilo!
Ne udri me, grlo te boljelo!
Što me biješ, što ne gledaš, vilo,
Više sebe čudo neviđeno?
Zar ne vidiš, nagorkinjo vilo,
Đe preda me sipa vatra živa,
Pa ne mogu niti smijem poći?«
Kad to začu nagorkinja vila,
Više sebe očim' pogledala,
Kad to viš' nje zmaj ognjen junače,
Po imenu Banović Sekula,
Rasklopio zmajovita krila,
Iz krila mu sipa vatra živa,
Pa ustavlja pod vilom ljeljena,
Kad to viđe nagorkinja vila,
Misli vila kud bi pobjegnula,
U to doba Banović Sekula,
Uhvati je za bijelu ruku,
Pak joj sveza obadvije ruke,
A vila se mudra dogodila,
Pak Sekuli tiho govorila:
»Mlado momče, zmaj ognjen junače,
Popuštaj mi prebijele ruke,
Da ja skinem krila i okrila,
Ja ću biti tvoja ljuba mila,
Više tebi ni bježati neću.«
Prevari se Banović Sekula,
Popušta joj prebijele ruke.
Kad se vila ruku dobavila,
Pobježe mu u dubinu mora,
Kad to viđe Banović Sekula,
Savi svoja zmajovita krila,
Pak zaroni u dubinu mora,
Goni vilu й tamo i amo,
Gonio je četiri sa'ata,
Dok išćera moru na ravnine,
Uteče mu vila u visine,
U visine nebu pod oblake,
Kad to viđe Banović Sekula,
Đe će njemu pobjegnuti vila,
Razvi Sekul zmajovita krila,
Izvija se nebu pod oblake,
Pak preteše vilu u oblaku,
Goni vilu kroz gusta oblaka,
Gotovo je Sekul dostignuo,
Kad se vila viđe na nevolji,
Savija se na više planine,
Pa se krije u jelovo granje,
Za njom leti Banović Sekula,
Iz krila mu sipa vatra živa,
Zapaljuje u jelike grane,
Prepade se nagorkinja vila,
Pa u strahu izgubi junaštvo,
Pade vila u zelenu travu,
Vila pade, a Sekul dopade,
Stade piska nagorkinje vile,
Kajno ljute pod kamenom guje,
A Sekul je rukam' prihvatio,
Pak joj skide krila i okrila,
Pa ih sebi metnu u njedarca,
Pa uzima nagorkinju vilu,
Izvuče je za se na konjica,
Tri puta je opasao pasom,
I četvrti od sablje kajasom,
Paje vili tiho besjedio:
»Ti se ne boj, nagorkinjo vilo
Ništa tebi učiniti neću,
Uzeću te sebi za ljubovcu,
Ti ćeš sa mnom vijek vjekovati,
Biće dobro i meni i tebi.«
Pak poćera pod sobom vrančića,
Ode strmo gorom i planinom,
A zapjeva grlom bijelijem:
»Mili Bože, na svemu ti hvala!
Veseli se, 'tice sokolice,
Soko će ti pozlatiti krila,
Sokolice, sokolu si mila!«
Kad se polja Sekul prihvatio,
Ode pravo u Sibinje ravno,
Kada dođe svom bijelu dvoru,
Svu gospodu na svadbu sazvao,
Dobaviše i popa i kuma,
Privjenčaše vilu za Sekula,
Svadba bila pak se rasturila,
Ode svaki zavičaju svome,
Osta Sekul ljubeći đevojku,
Plemenitu, nagorkinju vilu,
Pa je ljubi kad god se probudi,
I tako mu Bog i sreća dala,
Lijep porod s njome izrodio,
Izrodio do devet sinova,
Sve sinova sivi' sokolova,
Al' da vidiš čuda velikoga,
Šta je bilo od devet sinova?
Kad bi koji za ženidbe bio,
Nestane ga na bijelu danu,
Kad nestade najmlađega sina,
Najmlađega i najmilijega,
Po imenu: dijete Milenka,
Ražali se Banović Sekula,
Pa je vili tiho besjedio:
»Ljubo moja, da od Boga nađeš
Što ti radiš od poroda svoga,
Od poroda i moga i svoga?
Mi imasmo do devet sinova,
Sad nemamo više ni jednoga,
Kazuj, vilo, šta si uradila?«
A vila mu hitro govorila:
»Žao mi je do Boga miloga,
Đe izgubi do devet sinova,
Sve sinova sivi' sokolova,
Nijesu se đeca prestavila,
Već se đeca jesu odselila,
Odselila u kamen pećine,
Odselila, pak se iženila,
Svaki uz'o vilu za ljubovcu.
Od toga se rađaju divovi,
Sve divovi sivi sokolovi,
Čuješ mene? Banović Sekula!
Ak' 'oćeš ti mene poslušati,
Ti ćeš imat još poroda svoga,
Rodiću ti još devet sinova,
Od ovijeh bolji' sokolova,
Ak' 'oćeš ti mene poslušati,
Veliko ćeš dobro učiniti,
Učiniti i meni i sebi,
Pak ti đeca ni bježati neće:
Kad ti 'oćeš, Banović Sekula,
Da mi ljubiš na dušeku lice,
Uzmi moja krila i okrila,
Pa ih turi meni pod jastuka,
Vazda ću ti zatrudnjeti mlada,
Rodiće se čedo muška glava,
Nikad tebi pobjegnuti neće.«
Kad to začu Banović Sekula,
Jedva čeka da mu noćca dođe,
Kako dođe, u ložnicu pođe,
I donese krila i okrila,
Pa ih metnu vili pod jastuka,
Ljubi vilu i dva i tri puta,
Kad se b'jela naljubio lica,
Zaspa Sekul kajno janje ludo.
Kad se vila dobavila krila,
Razvi krila pa odleće vila,
Nikad mu se ni vratiti neće, 230
Prevari ga vesela joj majka!
