Ženidba Ljubovića Bega (drukče)
(Kate Murat)
Knjigu piše Ljubovića Bego
i šalje je buli sestri svojoj,
ovako joj u toj knjizi piše:
»L’jepa bulo, draga sestro moja!
Ženim ti se, draga sestro moja, 5
ja od danas do petnaes’ dana;
molim tebe bulo sestro moja,
da ti meni dođeš u svatove.«
A kad buli b’jela knjiga pade,
kad viđela što joj Bego piše, 10
ona bratu druge otpisuje:
»O moj brate Ljuboviću Bego!
Oli ne znaš da sam udovica,
da ja mlada moga vojna nemam?
Vojna nemam, n’jesam ni slobodna, 15
ne mogu ti u svatove doći.«
A kad Begu b’jela knjiga dođe,
to ž’o Begu Ljubovića bilo.
Netom Bego knjigu proučio,
ončas Bego drugu nakitio 20
i šalje je buli sestri svojoj.
Ovako joj u knjizi kitio:
»Udovice, bulo sestro moja!
Ja znam, sestro, da si udovica,
da ti, sestro, svoga vojna nemaš; 25
imaš Alu, sine nejakoga,
sestro moja, ti ga resi l’jepo,
vodi Alu sobom u svatove
da ti Ale bude za slobode.
Ma mi nemoj učiniti ino, 30
nego dođi moje u svatove;
er znaš, bulo draga sestro moja,
da ja nemam nikoga od roda
ko će moje resiti svatove.«
A kad buli b’jela knjiga pade, 35
kad viđela bula udovica,
kad viđela što joj Bego piše,
to je buli puno žao bilo.
Ma ne može učiniti ino,
nego bratu poći u svatove. 40
Stala bula pa se resi l’jepo
sama sebe i Aliju sina,
bratu Begu ide u svatove.
L’jepo Bego sestru pričekao
i pod barjak svatove skupio. 45
Zdravo svati u đevojke dođu,
tamo su ih l’jepo pričekali:
junak dobar gojeni Alija
pod svatima konje usprimio
i pod njome bulom udovicom, 50
vidio joj lišce kroz mahramu.
Sjaje joj se kroz mahramu lišce
kako sunce lišće kroz jelovo.
Kad vidio gojeni Alija,[1]
ončes Alu glava zaboljela, 55
leže Ale u meke dušeke.
K njemu ide Fajka, sestra svoja,
l’jepa Fajka Ali govorila:
»O moj brate, gojeni Alija!
Što si mi se pobolio, Ale, 60
danas, brate, mome na veselju
od bola se u dušek složio?«
Ale sestri svojoj govorio:
»Prođi me se, Fajko, sestro moja!
Kad s’ ti svati b’jeli na dvor došli, 65
ja sam tvoje svate pričekao
i pod njima konje usprimao
i pod bulom dragom tvojom z’ovom.
Zasja buli lišce kroz mahrame
kako sunce lišće kroz jelovo. 70
Netom sam joj ja vidio lišce,
ončas me je zaboljela glava:
kad j’ onako lišce kroz mahrame,
da što će joj biti brez mahrame
i nje dvije u njedrima dojke 75
i bijele u mišicam’ ruke
i bijele noge brez pašmaga?«
Kad je Fajka svoga brata čula,
l’jepa Fajka Ali govorila:
»Ništa zato, brate, dobro moje! 80
Sakriću te moje u kamare.
Kada br’jeme od objeda bude,
svi će svati zasjesti za sopre,
neće bula draga z’ova moja,
do’će bula k meni u kamaru, 85
r’jeće bula meni moja z’ova:
’Hodi, nevo, da ti lišce resim,
da ti nižem na ruke prstene!’
Ja ću r’jeti, brate, dobro moje:
’Udovice, bulo moja z’ovo! 90
Ne dam tebi resit’ lišce moje
ni nizati na ruke prstene
dok ne vidim b’jelo lišce tvoje,
lišce tvoje b’jelo brez mahrame,
i dv’je tvoje u njedrima dojke 95
i bijele u mišicam’ ruke
i bijele noge brez pašmaga.’
Staće bula otkrivati lišce,
a ja hoću, brate, pobjegnuti;
ti ćeš ljubit’ bule udovice, 100
a moj brate, pa ćeš ozdraviti.«
Sve to misli bratac i sestrica
da ih niko od nikle ne čuje;
sve ih sluša nejaki Alija,
baš sinovac[2] bule udovice. 105
Ale majci šeta na kamare,
nejak Ale majci govorio:
»Majko moja, bulo udovice!
Oli ne znaš, ol’ za to ne haješ
što govori bratac i sestrica? 110
Kad si, majko, b’jeli pred dvor došla,
pod tobom je gojeni Alile,
pod tobom je konje usprimio,
vidio ti lišce kroz mahramu.
Netom ti je on lišce vidio, 115
on se Ale bolom pobolio.
Od bola se u dušek složio;
k njemu ide Fajka sestra svoja,
l’jepa Fajka Ali govorila:
’Što si mi se pobolio, Ale, 120
od bola se u dušek složio
danas, brate, momu na veselju?’
Mladi Ale sestri govorio:
’Prođi me se, Fajko, sestro moja!
Kad s’[3] svati b’jeli na dvor došli, 125
ja sam tvoje svate pričekao
i pod njima konje usprimao
i pod bulom dragom tvojom z’ovom.
Vidim buli lišce kroz mahrame;
kroz mahrame sjaje joj se lišce 130
kako sunce kroz jelovo lišće.
Netom sam joj ja lišce vidio,
ončas me je zaboljela glava:
kad j’ onako lišce kroz mahramu,
da što će joj biti brez mahrame, 135
i nje dvije u njedrima dojke
i bijele u mišicam’ ruke
i nje b’jele noge brez pašmaga?’
L’jepa Fajka bratu govorila:
’Ništa za to, brate, dobro moje! 140
Sakriću te moje u kamare;
kadar br’jeme od objeda bude,
svi će svati zasjesti za sopre,
neće bula draga z’ova moja;
do’će bula k meni u kamare, 145
r’jeće meni bula udovica:
’Hodi, nevo, da ti lišce resim,
i da t’ nižem na ruke prstene!’
R’jeće tebi kićena nevjesta:
’Udovice, bulo moja z’ovo! 150
Ne dam tebi resit’ lišce moje
ni nizati na ruke prstene
dok ne vidim b’jelo lišce tvoje,
lišce tvoje b’jelo brez mahrame,
dvije tvoje u njedrima dojke 155
i bijele u mišicam’ ruke
i bijele noge brez pašmaga.’
Ti da ćeš joj otkrivati lišce,
da će mlada pobjegnut’ đevojka,
on će Ale obljubiti tebe. 160
Ma te molim, mila moja majko,
ti se, majko, prevariti ne daj,
ne pogrdi starca baba moga,
baba moga, gospodara tvoga!«
A kad bula Alu razumjela, 165
grohotom se bula nasm’jejala.
Eto br’jeme od objeda dođe,
svi svatovi zasjeli za sopre,
ali nije bula udovica.
Fajci bula šeta u kamare, 170
l’jepoj Fajci bula govorila:
»Hodi, nevo, da ti lišce resim,
da ti nižem prstene na ruke!«
A njome je neva govorila:
»Z’ovo moja, rumena jabuko! 175
Ne dam tebi resit’ lišce moje,
dok ne vidim b’jelo lišce tvoje,
lišce tvoje b’jelo brez mahrame
i dvije ti u njedrima dojke
i bijele noge brez pašmaga!« 180
Kad to čula bula udovica,
prokliknula tanko glasovito!
»Bor t’ ubio, brate, dobro moje!
Ti kakvo si drago isprosio
kad je tvoje drago samovoljno? 185
Ne da meni resit’ lišce b’jelo
ni nizati na ruke prstene
dok ne vidi b’jelo lišce moje,
lišce moje b’jelo brez mahrame
i dv’je moje u njedrima dojke 190
i bijele u mišicam’ ruke
i dv’je moje noge brez pašmaga!«
Đevojci je dobroj sreći bilo:
to ne čuje Ljubovića Bego,
neg’ to čuje majka đevojčina; 195
dotrčala Fajci u kamare,
udrila je teškom zamlatnicom;
l’jepoj Fajci govorila majka:
»Što si mi se pomamila, Fate?
Što ti ne daš resit’ lišce tvoje 200
ni nizati prstene na ruke?«
Kad to čula plemenita Fajka,
dade buli resit’ lišce b’jelo
i niže joj na ruke prstene.
Kad đevojku l’jepo uresila, 205
išetala majka đevojčina,
svatim’ l’jepe izn’jela darove;
sve svatove redom darovala,
svakom’ svatu što je za kojega,
barjaktaru na barjak jabuku 210
a đeveru na konja nevjestu.
Pa s’ otole svati otpravili.
Da ko vidi bule udovice!
Na dobra se konja uzmetnula
i poklikne tanko glasovito: 215
»Što si mi se pobolio, Ale,
od bola se u dušek složio
lišce moje što si mi vidio,
lišce moje b’jelo kroz mahrame?
A da mi ga vidiš brez mahrame,
tvrda vjera, ne bi ozdravio!« 220
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
