Žena bez srca/40
IX
ONA, DR. JAKŠIĆ
DR. JAKŠIĆ (Prilazi joj): Vi ste uzbuđeni? Šta vam se desilo?
ONA (Pokušava da bude mirna): Ponovila se ona priča...
DR. JAKŠIĆ: Priča? Koja priča? Ja vas ne razumem!
ONA: Ona priča koju ste vi zapisali.
DR. JAKŠIĆ: Vaš bolesnik?! (Uzima je za ruku) Šta se desilo?
ONA: Kada sam se vratila od vas, htela sam blagodariti na izjavama koje je učinio pred islednikom. Ne govoreći mu ni reči, pružila sam mu samo ruku. On mi je zadržao ruku u svojoj... pogledao me duboko u oči... počeo mi šaptati...
DR. JAKŠIĆ (Uznemiren): Šta?
ONA: Ja ne znam... ono od prilike što je šaptao onaj vojnik pred smrt... skoro isto.. molio me je da mu vratim sreću...
DR. JAKŠIĆ: I vi ste mu onako isto odgovorili kao ona neznana?
ONA: Ne!
DR. JAKŠIĆ: Ne?
ONA: Ja ga nisam htela lagati.
DR. JAKŠIĆ: A šta ste mu kao istinu rekli?
ONA: Rekla sam da ja više ne umem voleti a kada budem volela pripašću onome koji me ljubavi nauči.
DR. JAKŠIĆ: Recite: onome ko vam srce vrati.
ONA: Da!
DR. JAKŠIĆ (Poljubi je nežno u čelo): Je li ga takav odgovor ožalostio?
ONA: Zaplakao je, gorko je zaplakao, a zatim, kada se pribrao, zamolio me je da dođe k vama. Veli sad se već oseća dobro pa hoće da vam se zahvali.
DR. JAKŠIĆ: Imamo, zaboga, vremena za blagodarnosti.
ONA: Molio me je, preklinjao me je... učinite mu.
DR. JAKŠIĆ: Otići ću dakle ja k njemu!
ONA: On je već ovde, pred vratima. Primite ga, utešite ga, ja to ne umem!
DR. JAKŠIĆ: Razume se! Razume se! (Odlazi sam i otvara vrata). Uđite, mladiću!
|