Žena bez srca/38
VII
DR. JAKŠIĆ, DEŽURNI LEKAR
DR. JAKŠIĆ (Seda za sto i piše).
DEŽURNI LEKAR (Dolazi): Izvinite, gospodine profesore.
DR. JAKŠIĆ: Molim!
DEŽURNI LEKAR: Hteo sam, gospodine profesore, da vam skrenem pažnju na jednoga pacijenta. To je onaj radnik kome ste otsekli nogu pre tri dana.
DR. JAKŠIĆ: Da, sećam se.
DEŽURNI LEKAR: Rekao bi da sa njime nije završeno i da će se morati podvrgnuti novoj operaciji.
DR. JAKŠIĆ: Mislite?
DEŽURNI LEKAR: Žali mi se na nove bolove, a jutros, pri pregledu, opazio sam već prve znake daljeg rasprostiranja infekcije.
DR. JAKŠIĆ: To je vrlo moguće kod gangrene. Obratite pažnju. Ako bi se noćas stvar pogoršala, naredite da se ujutru prvi donese na operacioni sto.
DEŽURNI LEKAR: Ne znam jesam li vam to kazao, gospodine profesore, ali se jedna žena navrzla; već mi je nekoliko puta dolazila, hoće pošto poto da se operiše.
DR. JAKŠIĆ: Od čega?
DEŽURNI LEKAR: Ni od čega. Pregledao sam je; ne boluje ni od čega naročitog niti ima potrebe za operaciju pa je ona ipak uporno zahteva.
DR. JAKŠIĆ: Sećam se, dolazila je ta žena i k meni. Zabeležite taj slučaj, interesantan je. To je jedna naročita vrsta psihičke bolesti; potreba za emocijom. Javlja se češće kod žena no kod ljudi. Ljudi imaju češće prilike da se sretaju sa opasnostima u životu, žene manje i zato one za njih imaju draž. Ženu draži da preživi trenutak opasnosti u životu; nju draži da lebdi izmeđ' života i smrti. Bar dvadeset od sto žena ideališe da leži na operacionom stolu, da igra nož nad njom; da se lebdi nad njom, da je okružena dubokom brigom njoj bliskih.
DEŽURNI LEKAR: Odista! Kada sam tu ženu odbio rekav joj da joj nije ništa, ona me je pogledala sa izvesnom mržnjom, kao da JOJ nisam dao nešto što JOJ pripada.
DR. JAKŠIĆ: Da, oduzeli ste joj jednu iluziju, jednu draž.
DEŽURNI LEKAR: Kada mi se prvi put ponova javi uzeću joj podatke i zabeležiću ih. A vidite, sećam se sada još jednoga takvoga slučaja, samo mu tada nisam obraćao pažnju. Bila je to opet žena.
DR. JAKŠIĆ: Da, uvek žena, upravo najpre žena. Žena je psihički manje uravnotežena od čoveka. Njena se osećanja čas penju visoko iznad nule, a čas spuštaju daleko ispod. Ali vidite, u tome baš leži draž žene, u toj njenoj nemonotonoj duši. Ustajalo, mirno more može mnogo korisnije da posluži čovečanstvu, ali je zato ipak njegova lepota tek u veličanstvu njegovih pokreta, bura i valova. Ja verujem čak da će onoga trenutka kada žena postigne potpuni ekvilibr svoje duše, prestati biti žena u pravome njenome značenju.
DEŽURNI LEKAR: Sve su to neobično interesantne misli, gospodine profesore!
DR. JAKŠIĆ: Ali nemojte ih nikako shvatiti kao poslednju reč. Ja ne spadam u poznavaoce ženske duše jer sam, to rado priznajem, zato slab. Tek samo dovoljno jak čovek je kadar da pozna drugoga. Smatrajte dakle sve ovo što sam vam kazao kao razmišljanja čoveka koji nožem operiše, a nožem se ne zalazi u čovečju dušu.
DEŽURNI LEKAR: Pa ipak...
DR. JAKŠIĆ: Pa ipak, imate materijala za razmišljanje. Zar ne?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|