Žena bez srca/34
III
DR. JAKŠIĆ, ONA
DR. JAKŠIĆ (Pošto je ispratio Dr. Stefanovića, vraća se pružajući joj ruku): Je li vas odista zanimala ova priča?
ONA: Neobično.
DR. JAKŠIĆ: Niste našli u njoj nešto što vam je već poznato?
ONA: Ne!
DR. JAKŠIĆ (Milujući je po kosi): Imam i ja na svojoj klinici jednu takvu neznanu junakinju.
ONA (Brani se).
Dr. JAKŠIĆ: Da, da, mala moja; i vi činite žrtvu, zar ne? I vi isceljujete samrtnika izazivajući mu osmeh sreće na usnama. Zar mi niste sami rekli kako je u dva maha već, do sada, savladao tešku, samrtničku krizu, blagodareći samo nadi i sreći koju je pročitao iz vaših očiju.
ONA: Da.
DR. JAKŠIĆ: Kako je to lepo od vas; kako me to raduje.
ONA: A niste zar ni malo ljubomorni kada i drugi ko, sem vas, čita svoju sreću iz mojih očiju.
DR. JAKŠIĆ: Ljubomaran? (Uziiajući joj ruku). Zar ja nemam sve razloge da budem pošteđen od ljubomore?
ONA: Pa ipak... Zar ne nalazite da reskirate upućujući me da drugom podgrevam nadu, da drugog ohrabrujem srećom? To je za pravu ljubav i suviše nesebičnosti.
DR. JAKŠIĆ: Mislite? A ako je to naprotiv samo sebičnost?
ONA (Pogleda ga ispitujući.)
DR. JAKŠIĆ
Da, sebičiost! Ja sam dužan da vam vratim srce; vi ste ga od mene odlučno zahtevali. O, da vi znate sa koliko predanosti, sa koliko is- trajnosti i sa koliko volje ja radim na tome, i ako postignem smatraću to za najuspeliju svoju operaciju.
ONA (Sumnjajući): Da... ako postignete...
DR. JAKŠIĆ: Ja verujem da ću postati. Hoćete li da vam otkrijem tajnu metoda koje u ovoj operaciji primenjujem?
ONA: Radoznala sam?
DR. JAKŠIĆ: Da uspem, da mogu u vaše prazne grudi srce vratiti, ja sam preduzeo da iz njih najpre iscedim i poslednju kap mržnje, i poslednju kap. A svaku isceđenu kap mržnje ja zamenjujem kapima ljubavi. Tamo, kraj postelje onoga samrtnika, iz vaših grudi iščezava kap po kap mržnje a ovde, (Zagrli je) na mojim grudima, uliva se kap po kap ljubavi. Zar ne? Zar ne?... Recite, zar nisam na dobrom putu?
ONA: Možda... samo...
DR. JAKŠIĆ: Šta?
ONA: Uspeli bi možda kada bi ja verovala u ljubav ali...
DR. JAKŠIĆ: O, varate se, vi već verujete u nju od trenutka kada se probudilo saučešće kod vas. Od toga trenutka počelo se vraćati i srce u vaše grudi.
ONA: Blagodareći tome što ste me nastanili ovde, u kući bolova. Bol je to, a ne ljubav, koji vraća srce u prazne grudi; bol je to, a ne ljubav, koji omekšava okorelo srce.
DR. JAKŠIĆ: Čiji bol?
ONA: Bol onih koji pate. Tamo umire majka i blagosilja decu koja će toga časa ostati na ulici i bez hleba: ovamo izdiše prevarena devojka kojoj je ceo život bio jedan jedini poljubac; tamo se bori sa dušom dete, poslednja radost ucveljene udovice; onamo otac, brat, hranitelj... bolovi, sami bolovi...
DR. JAKŠIĆ (Ushićen): I vi ste ih osetili...?
ONA: Morala sam, preplavili su me!
DR. JAKŠIĆ (Zagrli je i sa ushićenjen ljubi joj čelo i kose).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|