Žena bez srca/32
TREĆI ČIN
Isti kabinet
I
DR. JAKŠIĆ, DR. STEFANOVIĆ
DR. STEFANOVIĆ (Za stolom, pred njim ispivena šolja čaja, međ' prstima dopušena cigareta): Odista, vrlo interesantne misli...
DR. JAKŠIĆ (Za stolom za pisanje, pred njim izvesan rukopis): Uostalom ni malo nove. Ja ne pretendujem na to da što novo kažem, već samo da u svoje vreme kažem, da izazovem diskusiju ili možda čak i akciju.
DR. STEFANOVIĆ: Za reformu bolnica?
DR. JAKŠIĆ: Zašto ne? Dokle će te bolnice da nam budu mrtvački domovi, kad je njihova namena baš obratna, da život daju? Tišina, mrtvačka tišina, šaputanje, zabrinutost, mrtvilo, očajna lica, zadah i sve, sve to ubija duh u bolesnika i oduzima mu hrabrost za život, a time umanjuje i njegovu otpornu snagu. Čim stupi u bolnicu on stiče osećanje da je došao u kuću gde mu se valja rastati sa životom. Bolnica mora biti vedra, puna zelenila, smeha, veselja, muzike, života — bolesnik, ulazeći u nju, mora verovati u život mora dobiti volju za život; mora osetiti da je došao u tu kuću da bi se vratio u život.
DR. STEFANOVIĆ: To je vrlo tačno!
DR. JAKŠIĆ: Sve je to staro, sve je to mnogo puta do sada kazano, sve je to možda u izvesnim slučajevima i primenjivano, pa ipak sve to treba ponavljati. Ono što ja hoću naročito da podvučem to je, da psihička nega bolesnika može mnogo više da učini no svi medikamenti.
DR. STEFANOVIĆ: Mi to opažamo čak i u praksi. Ima među nama koji uspešnije leče svojim srećnim temperamentom koji sugeriraju bolesniku, no ma kakav mrzovoljni specijalista. Ja sam uvek stajao na gledištu, da bolesniku treba sugerirati vedre, vesele misli koje hrabre.
DR. JAKŠIĆ: Ali, nije to samo veselost kojom treba osvežiti bolesnika. Treba mu vratiti i veru, treba mu pothraniti i volju za život, treba ga obasjati i srećom. Jedan osmeh može pre da vrati samrtnika u život no sve kanforne injekcije. Najzad, čak i u slučaju neuspeha, takav osmeh sreće čini bar smrt prijatnom.
DR. STEFANOVIĆ: Hoćete li da vam to potvrdim? Možda će vam primer, koji ću vam navesti, poslužiti kao sretan argumenat za taj člančić KOJI pišete.
DR. JAKŠIĆ: Biću vam zahvalan!
DR. JAKŠIĆ (Ustaje): Bilo je to 1912 godine. Ja sam tada radio u niškoj vojnoj bolnici...
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|