Žao za sramotu (Branko Mušicki)

Sedi care sitnu knjigu piše,
Pa je šalje svojim omlađima:
„Oj boga vam, moja deco draga,
„Arambaše žive pohvatajte,
„Uhvatite i Vuka i Luku,
„Doved'te ih meni za jabuku.“
Uhvatiše i Luku i Vuka,
Dovedoše caru za jabuku,
Badio ih na dno u tamnicu,
Tamnovali tri godine dana.
Kad nastala godina četvrta,
Al' protuža iz tamnice Luka:
„Svetli care, sunce ogrejano,
„Zlatna kruno pod nebom, na zemlji,
„Ne možemo više tamnovati."
Njima care na to odgovara:
„Dones'te mi tri tovara blaga,
„Doterajte kola stajazdija,
„I u koli dva konja viteza,
„Ogrlice od samih dukata,
„Pustiću vas iz tamnice tužne.“
Al' besedi iz tamnice Luka:
„Pusti moga pobratima Vuka,
„Nek donese tri tovara blaga,
„Nek dotera kola stajazdija,
„I u koli dva konja viteza,
„Ogrlice od samih dukata."
Prevari se, ujede ga guja,
Pusti care iz tamnice Vuka.
Al' se Vuče oko meta vuče,
Dok ugrabi dva kraljeva sina,
Dva blizanca od jedne matere,
Svakom ima po sedam godina.
Obojicu meće u torbicu,
S obojicom beži u Klisuru,
U Klisuru, visoku planinu,
Iz Klisure sitnu knjigu piše,
Te je šalje caru na koleno:
„Ne raduj se da ti deca dođu,
„Oboje su dece kod meneka,
„Jedno Jerko, a drugo Matija;
„Kod tebe je mekana postelja,
„A kod mene još bolja postelja:
„Dva lupotka suhe hrastovine,
„Natučeno u sredi eksera,
„Pod glavom im polomača trnja.
„Ako misliš da ti deca dođu,
„Pusti mene pobratima Luku,
„I podajmu tri tovara blaga,
„I podaj mu kola stajazdija,
„I u koli dva konja viteza,
„Ogrlice od samih dukata,
„I podaj mu trista pratilaca,
„Da ga prate do gore Klisure.“
Kad je care knjigu razgledao,
Brže pušta iz tamnice Luku,
Jedni miju, a drugi ga briju,
A treći mu nokte carezuju,
I dade mu tri tovara blaga,
I dade mu kola stajazdija,
U koli dva konja viteza,
Ogrlice od samih dukata,
I dade mu trista pratilaca,
Pratiše ga do gore Klisure.
Kad je bio pod gorom Klisurom,
On poviknu tanko, glasovito:
„Di si sade, pobratime Vuče?“
Al' se Vuče iz gore odziva:
„Evo mene, pobratime Luko,
„Vuk na vuka ni na 'noći ne će;
„Kamo l' brate hajduk na hajduka.“
Rasporiše dva kraljeva sina,
Obesiše o goru Klisuru,
P' onda caru sitnu knjigu pišu:
„Ne nadaj se da ti deca dođu,
„Ostali su u gori Klisuri,
„Bez izmene čuvajući stražu.“

Izvor

B.M. 1875. Srpske narodne pesme. Pančevo, Naklada i štamparija braće Jovanovića. str. 100-102.