Evropa i srpsko pitanje 8

←<< 7. glava

EVROPA I SRPSKO PITANjE Pisac: Vasilj Popović

Od istoga pisca >>→

VIII. ANTANTA I REŠENjE SRPSKOG PITANjA.

Velike sile i prvi balkanski rat.

Posle lošeg iskustva na Berlinskom kongresu počelo je u Rusiji sve više jačati uverenje da se pitanje Moreuza, koje je za Rusiju bilo bitni deo istočnog pitanja, može rešiti povoljno za ruske interese samo pomaganjem nacionalnog načela na Balkanu i sporazumom sa zapadnim pomorskim silama. Sporazumevanje s Austro-Ugarskom 1897 i 1903 pokazalo je Rusiji da joj ta sila niti može niti hoće išta pomoći u toj njenoj vekovnoj težnji nego da se, naprotiv, pojavljuje ponovo kao njezin opasan suparnik na balkanskom kopnu.

Posle aneksione krize, u kojoj je Rusija i s njom antanta pretrpela diplomatski poraz, nastojali su panslavisti da stvore sporazum među balkanskim državama za podelu Turske po načelu narodnosti. U tom je prednjačio Hartvig, od oktobra 1909 ruski poslanik u Beogradu († 10 jula 1914). Rusija je uspela da zbliži Srbiju i Bugarsku. Za tu politiku se naročito zalagao Milovan Milovanović.

Na osnovu toga moglo je doći do celog niza saveznih ugovora i vojnih konvencija, koje je od februara 1912 sklopila Bugarska sa Srbijom, Grčkom i Crnom Gorom. Pašić je ponudio Berhtoldu pred početak balkanskog rata da Dunavska Monarhija svojim držanjem u tadašnjem času obaveže Srbe trajnom blagodarnošću i tako otvori put za najsrdačnije odnose, ali Berhtold nije prihvatio sporazumevanje. Rat s Italijom u Tripolisu i unutrašnji nemiri u Turskoj davali su balkanskim državama poticaj da navale na Tursku. Pri pojavi ratne opasnosti uputile su velike sile balkanskim državama 8 oktobra 1912 notu u kojoj su osuđivale svaki korak koji bi doveo do neprijateljstva i obećavale su da će se zauzeti da se provedu reforme koje su obećane u Berlinskom ugovoru. Dalje se podvlačilo da sile u slučaju rata neće dopustiti promenu status-kvoa. Sreća za balkanski savez bila je orientacija Nemačke, protivno Austro-Ugarskoj, za antantino stanovište da se rat lokalizuje.

Balkanske države nisu verovale u iskrenost i slogu velikih sila da održe status-kvo pa su objavile rat Turskoj: Crna Gora 8 oktobra, Bugarska, Grčka i Srbija 17 i 18 oktobra 1912.

U tom prvom balkanskom ratu Srbi su već 23 i 24 oktobra izvojevali slavnu pobedu nad Turcima kod Kumanova, brzo su osvojili Staru Srbiju i Makedoniju i izbili su na more kod Drača i severno od njega. Grci su pred objavu rata ujedinili Krit, a u početku rata poseli su Solun. Bugari su pobedili Turke kod Kirk-Kilisa 22 i 23 oktobra, opseli su Jedrene i zaustavljeni su na Čatandži, 40 km pred Carigradom. Crnogorska vojska zauzela je Plav, Gusinje i Peć, i sjedinila se u Novopazarskom Sandžaku s vojskom iz Srbije. Crnogorci su dugo opsedali Skadar pa su im i Srbi pritekli tu u pomoć, ali su se zbog austrijskih zahteva Srbi morali ispod Skadra povući.

Odmah posle prvih velikih poraza turske vojske kod Kumanova i Kirk-Kilisa potaknula je Francuska kod sila misao o posredovanju i Poenkare je uz to predlagao da sile proglase svoj dezinteresman na Balkanu. Austro-Ugarska se oduprla takvoj izjavi te su se sile sporazumele da posreduju s izjavom da nemaju interesa ni za kakvo teritorijalno proširenje na Balkanu.

Austro-ugarski ministar spoljnih poslova Berhtold zahtevao je da novo uređenje na Balkanu ne dovede u opasnost austro-ugarske interese. Pod tim je on razumevao ojačanje Srbije, osobito prema jadranskoj obali, i postavio je kao program ustanovljenje nezavisne Albanije. Austro-Ugarska je stala na stanovište da bi bili ugroženi njeni životni interesi ako bi Srbija dobila jedno pristanište na Jadranu koje je tražila. Berhtold je pored toga želeo da veže Srbiju carinskom unijom, ali je Pašić tu želju odbijao, naglašavajući njenu neoportunost u tadašnjem momentu i pri onakvom držanju Monarhije.

Austro-Ugarska se pokazivala vrlo ratoborna. Koncentrisala je trupe na srpskoj i ruskoj granici, a to je učinila i Rusija na austrijskoj granici. Rusija je branila pretenzije Srbije i Crne Gore. Austro-Ugarska je izazivala razne afere da bi imala razlog da napadne na Srbiju.

Italija je formalno pomagala austrijske zahteve za nezavisnom Albanijom, ali je bila protiv svih austrijskih aspiracija u oblasti Jadranskog Mora i na Balkanu uopšte. Ona je odbila austrijski predlog da zajednički poduzmu pomorsku demonstraciju protiv Crne Gore zbog Skadra, jer je to moglo dovesti do iskrcavanja trupa i tim dati povod za opšti rat. I ostale sile bile su protiv zahteva Austro-Ugarski da dobije trgovinske privilegije u Srbiji. Ser Edvard Grej je uspeo da od Berhtolda dobije obećanje da Austro-Ugarska neće ništa preduzimati na svoju ruku dok traju ratne operacije. Austro-Ugarska je paralizovana jer su sve sile, sem Nemačke, bile neraspoložene protiv svakog njenog iznimnog položaja na Balkanu, za kojim je ova težila posle okupacije, a naročito posle aneksije Bosne i Hercegovine. Sile nisu htele dati taj položaj ni Austro-Ugarskoj, kako ga nisu dale ni Rusiji. Evropa je shvatila austro-ugarske težnje kao izraz aspiracija na Balkanu i neprijateljstva prema Rusiji.

Međutim je Kjamil-paša sklopio sa saveznicima, bez Grčke, dvomesečno primirje 3 decembra 1912, dok je Turska još držala utvrđene gradove: Jedrene, Janinu i Skadar. Posle sklopljenog primirja otpočeli su u Londonu pregovori za mir između pretstavnika zaraćenih strana, a u isto vreme je po inicijativi antante, održavana konferencija ambasadora pet evropskih velikih sila u Londonu zajedno s engleskim ministrom spoljnih poslova Ser Edvardom Grejom. Kad je Porta postala popustljiva, izveo je proslavljeni branilac Tripolisa mladoturčin Enver-beg državni udar (u januaru 1913) i postigao je da se nastavi rat (1 februara 1913).

Srbi su, preko ugovorenih obaveza, vojnički pomogli Bugarima te su zajedničkom navalom zauzeli Jedrene 26 marta 1913. Već pre pala je Janina u grčke ruke, a branitelj Skadra Esad-paša predao je 22 aprila grad Crnogorcima.

Austro-Ugarska i Italija nisu dale da albanska obala dođe kome drugom u ruke nego albanskoj državi, te su sile odlučile da se obrazuje nezavisna albanska država i da joj pripadne Skadar. Austro-Ugarska je učinila ozbiljne vojne pripreme prema Crnoj Gori te ona popusti i predade Skadar međunarodnim trupama. I Srbija je popustila austrijskim zahtevima i povukla se iz Albanije.

Padom Jedrena, Janine i Skadra postala je čista situacija. Videlo se da Bugari ne mogu osvojiti Carigrad niti Turci povratiti išta od izgubljene teritorije. Tako su posredovanjem sila sklopili saveznici.s Turskom mir u Londonu 30 maja 1913, kojim je Turska otstupila, saveznicima svu svoju teritoriju zapadno od linije Enos-Midija, rezervišući Albaniju i egejska ostrva, sem Krita, za odluku velikih sila.

Tako je završen prvi balkanski rat ograničenjem Turske na Carigrad i Moreuze sa prilično malim zaleđem. Balkanski deo istočnog pitanja, bez Carigrada i Moreuza, bio je rešen.

Drugi balkanski rat za Makedoniju.

Prema Turskoj je rešen balkanski deo istočnog pitanja u duhu savremenog načela narodnosti. Balkansku teritoriju oslobodili su od turske vlasti sami balkanski narodi s diplomatskom pomoći Antante. Ali; sad je izbio između Srbije i bugarske spor o podeli makedonske oblasti između Šar-planine, Ohridskog jezera, Egejskog Mora i Rodope planine. Bugarska nije htela da primi reviziju niti arbitražu ruskog cara koja je bila predviđena o podeli u saveznom ugovoru. Austro-Ugarska ju je u tom stavu podržavala, računajući s njenom pobedom nad Srbijom. U takvoj opasnosti, Srbija i Grčka sklopiše savez za odbranu zauzetih oblasti, 1 juna 1913. Nemačka je stala na stranu saveznika protiv Bugarske. Ipak, Bugarska odluči da mučkim napadom reši stvar i tim izazva drugi balkanski rat (juni — avgust 1913). Srpska vojska pobedi bugarsku na Bregalnici, 1—8 jula. Crna Gora pridruži se Srbiji, a na Bugarsku navališe Grci, Turci i Rumuni.

Bugarska je slomljena u ovom drugom balkanskom ratu pa je morala da sklopi s Rumunijom, Grčkom, Srbijom i Crnom Gorom mir u Bukureštu 10 avgusta 1913. Po tom miru ostala je Bugarskoj od Makedonije samo dolina Strumice, Srbiji sva unutrašnja oblast s Bitoljem i dolina Vardara do južno od Đevđelije. Bugarska je potisnuta od Egejskog Mora i Turci su održali istočnu Trakiju s Jedrenom. Bugarski ministar-pretsednik Radoslavov (19 jula 1913—16 juna1918) uzalud se uzdao da će velike sile provesti reviziju ugovora. Velike sile su više računale s raspoloženjem pet pobedničkih balkanskih država nego s interesima jedne slomljene Bugarske koja je nastradala zbog svoje prepotentnosti, s politikom koja nije bila u skladu s interesima ni balkanskih ni velikih evropskih sila.

U dva balkanska rata dve srpske kraljevine: Srbija i Crna Gora (kraljevina od 1910) oslobodile su i održale srpske oblasti koje su dotada bile pod turskom vlašću. Jedino Austro-Ugarska je bila načelno protivna takvom rešenju srpskog pitanja u odnosu prema Turskoj i Bugarskoj, ali ga nije mogla sprečiti protiv neočekivanog dvostrukog uspeha srpskog oružja i povoljne diplomatske situacije srpskih država među balkanskim saveznicima i među ostalim evropskim velikim silama. Austro-Ugarsku agresivnu akciju protiv Srbije za vreme balkanskih ratova sprečilo je ne samo nepovoljno držanje sila antante nego i austro-ugarskih saveznica Nemačke i Italije, jer bi tom akcijom bili tangirani njihovi raznovrsni interesi prema balkanskim zemljama i velikim silama.

Rešenje srpskog pitanja prema Austro-Ugarskoj u svetskom ratu

Srpske pobede u balkanskim ratovima imale su ogroman uticaj na Slovene u Austro-Ugarskoj, osobito na Jugoslovene. I Hrvati i Slovenci počeli su očekivati od pobedničke Srbije svoje oslobođenje iz vekovnog habzburškog jarma. Jedan slovenački poslanik govorio je već o „koruškom vilajetu“. U mnogim austrijskim krugovima zavladao je pesimizam i izražavano je mišljenje da posle Turske dolazi na red Austro-Ugarska.

Austro-Ugarska je nastala iz istoriske potrebe da se ujedini hrišćanska srednja Evropa u borbi protiv turskog islama. Kad je nestalo Turske na Balkanu, prestao je i raison d'être habzburške monarhije. Pobeda nacionalnog načela ovuda u Evropu oko Austro-Ugarske i Rusije nije se mogla zaustaviti na granicama tih dveju država. Njihov međusobni sukob mogao je samo slomiti njihovu otpornu snagu i utrti put za primenu nacionalnog načela i na njihovoj teritoriji.

Ne samo ruski panslavisti, talijanski iredentisti i jugoslovenski nacionalisti nego i svi slovenski i romanski narodi habzburške monarhije težili su za oslobođenjem od nemačko-mađarskog jarma. Zbog toga ni rumunski kralj Karol, austro-ugarski saveznik od 1883, nije mogao ustati protiv raspoloženja svog naroda te se u austro-srpskoj krizi za vreme balkanskih ratova nije mogao odazvati pozivima Austro-Ugarske. Kao saveznice mogle su doći u austro-ugarski račun samo pobeđene Bugarska i Turska.

Austro-ugarski vojni i feudalni krugovi, pomognuti Nemačkom, hteli su da Austro-Ugarska poduzme preventivni rat protiv srpskih država i da im onemogući piemontsku ulogu za dugo vreme. Dva puta je ustala protiv toga austro-ugarska saveznica Italija zimi 1912/1913 u skadarskoj krizi povodom Crne Gore i u jesen 1913 povodom Srbije, kad je Berhtold, ovaj put „bezuslovno“ pomognut od Nemačke, ultimatumom od 17 okt. naterao Srbiju da povuče vojsku sa strategiskih tačaka koje je posela u autonomnoj Albaniji posle upada jakih albanskih četa u južnu Srbiju.

Misao o preventivnom ratu protiv Srbije nisu napuštali austro-ugarski merodavni krugovi ni posle uspostavljanja normalnih prilika na Balkanu. To se vidi ne samo iz bezbrojnih agresivnih predloga uticajnog šefa generalštaba Konrada fon Hecendorfa nego naročito i iz jednog specijalnog memoara koji je pripremala vlada u Beču za nemačkog cara Viljema II u martu 1914, usred mira, a predala mu ga tek posle sarajevskog atentata.

Ubistvo naslednika prestola Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 28 juna 1914 koje je spremila bosanska revolucionarna nacionalistička omladina u znak protesta protiv imperijalističkih težnja Austro-Ugarske, dalo je bečkoj vladi zgodan povod za nameravani rat protiv Srbije, za imperijalističku najezdu prema Istoku protiv ostvarenog načela narodnosti u srpskim zemljama bivše Turske Carevine, a da bi se unapred sprečili Srbi da to isto ne izvrše i u jugoslovenskim oblastima habzburške monarhije.

Austro-Ugarska, sigurna da će joj Nemačka pomoći, objavi Srbiji rat. Ali, sile antante nisu mogle dopustiti da se na ovaj način širi nemački uticaj preko Austro-Ugarske dalje na Istok nego su ustale protiv nemačkog imperijalizma, koji je zapretio miru i slobodi naroda ne samo na Istoku nego i svuda u Evropi i izvan nje. Proučivši dosad najtemeljitije u jednom velikom delu odnose između Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, na osnovu objavljenih dokumenata i onih koje je sam sredio za štampu iz arhive našeg ministarstva spoljnih poslova, V. Ćorović je tačno formulisao srpsko pitanje u odnosu prema Austriji ovako: „Srpsko-austrijsko pitanje pretstavljalo je samo jedan deo ukupne evropske krize i bilo je apsolutno nemoguće da se ono lokalizuje i rešava samo na jednoj uskoj pozornici.“ Pitanju odgovornosti za svetski rat posvećena je dosad nepregledna literatura. U nas je to pitanje najdoslednije pratio i naš stav zastupao Jov. M. Jovanović.

Tako je došlo do svetskog rata u kojem su s početka bile Austro-Ugarska i Nemačka na jednoj, a sile imao defansivni karakter, a Austro-Ugarska nije bila napadnuta nego je sama napala Srbiju.

Turska je ubrzo ušla u rat i pozvala sve muslimane sveta u sveti rat (džihad) 13 novembra 1914 protiv antante. Antanti se pridružila u ratu Italija 23 maja 1915. Bugarska je odbila sve ponude antante za kompenzaciju u srpskoj Makedoniji i turskoj Trakiji i zaratila je na Srbiju 11 oktobra 1915. Srbija je dotle u 1914 izvojevala slavne pobede nad austro-ugarskom vojskom na Ceru (ili Jadru) i na Kolubari, ali je sad podlegla koncentričnom napadaju nadmoćne austro-ugarske, nemačke i bugarske vojske i bila je okupirana i ona i Crna Gora, krajem 1915 i početkom 1916.

Na strani antante ušao je u rat rumunski kralj Ferdinand, 27 avgusta 1916, i Grčka 30 juna 1917 posle antantina pritiska i abdikacije kralja Konstantina. Japan već avgusta 1914, ujedinjene Severno-američke Države, aprila 1917, Kina i mnoge druge države sveta.

Srpski narod našao se u ovom svetskom ratu na frontu sila koje su se borile za rešenje nacionalnih pitanja u Evropi po načelu narodnog samoodređenja i za suzbijanje nemačkog imperijalizma. Srpski narod bio je u položaju da primi prve i najteže udarce centralnih sila ali je održao veru da će propasti nesavremene težnje Nemaca, Mađara, Bugara i Turaka da u Evropi drže u potčinjenom položaju druge narode.

Rusija je osigurala ugovorom sa zapadnim silama od 4 marta 1915 da dobije Moreuze. Ruska revolucija onemogućila je Rusiji da postigne taj cilj ali je, posredno omogućila da se primeni nacionalno načelo i na ruskoj teritoriji.

Pošto je Amerika stupila u rat, izložio je pretsednik Vilson ratne ciljeve u 14 tačaka. Taj program Vilson je docnije posve prilagodio duhu nacionalnog samoopredeljenja, oslobođenja i ujedinjenja naroda Austro-Ugarske i Turske u posve slobodne nacionalne države po načelu narodnosti.

Centralne sile su za dugo vremena imale uspeha na Balkanu kao i na drugim stranama. Posle okupacije Srbije i Crne Gore zauzela je Austro-Ugarska Albaniju, a do kraja 1916 takođe Vlašku, Dobruxu i Moldaviju do Sereta i naskoro naterala je Rumuniju na mir, 7 maja 1918. Boljševička Rusija je sklopila također mir u Brest-Litovsku 3 marta 1918.

Srbija je odmah u početku rata identifikovala srpsko pitanje s jugoslovenskim. U svojoj izjavi u Narodnoj Skupštini u Nišu 7 decembra 1914 rekla je vlada Srbije da je to veliko vojevanje „u trenucima kad je započeto postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca.“ Tim je sasvim biološki, u duhu sazrelog dugog razvoja jugoslovenske misli, koji je lepo prikazan u Antologiji V. Novaka kod sva tri naša plemena, i u skladu s istoriskom situacijom i sudbinom austro-ugarskog anahronizma prošireno srpsko pitanje u jugoslovensko i kao takvo stavljeno pred Evropu protiv Austro-Ugarske.

Akciju u tom duhu vodila je i zvanična vlada Sr-bije i Jugoslovenski odbor u Londonu, koji su 1915 sastavili političari i kulturni radnici koji su se zadesili u inostranstvu i pretstavljali naš narod iz područja Austro-Ugarske. Rad toga odbora iscrpno je proučila češka istoričarka Milada Paulova, Ta težnja manifestovala se javno i u samoj Austro-Ugarskoj u deklaraciji poslaničkog Jugoslovenskog kluba u Carevinskom veću od 30 maja 1917, kojoj su se priključili i poslanici Starčevićeve hrvatske stranke prava u Hrvatskom saboru 5 juna 1917. Bezbrojni su bili izrazi želje svih naših plemena za ujedinjenjem, kako se vidi iz zbirke dokumenata o postanku naše države koju je objavio F. Šišić.

Tom programu dade vlada Srbije zajedno s Jugoslovenskim odborom, kojemu je bio pretsednik Dr. Ante Trumbić, svečanu formu u Krfskoj deklaraciji od 20 jula 1917. U njoj se konstatuje jedinstvo Jugoslovena u svakom pravcu i njihov zahtev, na osnovu samoopredeljenja naroda, da se potpuno ujedine u jednoj slobodnoj i nezavisnoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Toj Deklaraciji pristupio je 11 avgusta 1917 i Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje u Parizu. Tako je srpsko pitanje, saglasnom voljom pretstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca, prošireno u jugoslovenskom narodu i pred svetom u jugoslovensko pitanje i kao takvo je rešeno usled pobede Srbije i njenih savezničkih sila.

Odluka u svetskom ratu pala je najpre na Balkanu gde je rat i počeo. Srpska i saveznička vojska s jugoslovenskim dobrovoljačkim odredima probile su bugarski front. Srbi su oslobodili Srbiju i jugoslovenske zemlje austro-ugarske monarhije, koja se raspala na nezavisne nacionalne države. Antanta je pobedila i na drugim ratištima, a s tim i nacionalno načelo. Konferencija za mir utvrdila je ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u nezavisnu narodnu državu te je tako priznala rešenje srpskog pitanja u širem, jugoslovenskom okviru po nacionalnom načelu.