EDOMOVA ŽENIDBA
(Staroingleska)
Na brežuljku od mramora
Ponositi dvori stari,
A u dvori mladi Edom
Čuven vitez gospodari.
Željno gleda dobar junak
Kroz durbin iz perivoja...
Al' eto ti jednog sluge
Pun prašine, krvi, znoja.
Jelkin slduga u najžešćem
Jurio je trku gore...
Pita njega dobar junak:
„Šta je, slugo, šta je, more?“
„Bog ti svaka dobra dao!“
Otpozdravi lagan paže —
„Šta dragana moja radi?
To neka mi vesnik kaže.“
„Gospođica naša lepa ,
Suze lije, prsi bije:
Sutra će se da rastane
Od milog si đuvegije.
Gospodaru i junače:
Golema je naša beda,
E vlastelin tako želi,
Tako hoće, zapoveda!
I već se u našem dvoru
Iskupiše svetli svati,
Ta sutra ć.e lepu Jelku
Mator junak ljubom zvati.
Ne pođe di za nakazu?
To vlastelin strašno preti:
Da će Jelka na tržištu
Na glomači morat' mreti.
A nevesta dršće, strepi —
„Bog joj bio u pomoći —!
Ali ove strašne čase
Preživeti ne će moći.
I šalje ti maramicu
Punu suza , biser-veza,
Da se sećaš lepe drage,
Moj uzore od viteza!
I šalje ti zlatnu burmu
Mrtav darak milja živa,
Da se sećaš milosnice
Kad u grobu uspočiva.“
„Živo, slugo, hajd', poleti:
Il' živeti, il' umreti,
Al' tako mi oštra mača
Oteću je od haveti!
Brzo, živo! reci dragoj:
Da još nojca ne će proći,
A ja ću joj iz daljina
Pod prozore svetle doći!“
„Prnu sluga kao strela,
Moran dođo, pade, kleče,
Te devojci živo-mrtvoj
Ovakove reči reče:
„Pozdravlja te Edom mladi:
Il' živeti, il' umreti!
Dobrim mačem kleo mi se:
Oteće te od haveti.
Još veljaše, da žalosna
Ova nojca ne će proći,
A junak će u pohode
Pod prozore tebi doći.“
...Danak prođe, nojca dođe,
Nosi ljudma sanka meka...
Svi zaspaše, samo Jelka
Što dragana budna čeka.
I već, slušaj! laki uzdah
Leti gore uz prozore...
„Probudi se, diko moja,
Suparnice svetle zore.
Odzovi se, nebni vise!
Od suza sam lestve slio,
Po lestvama sađi mi se,
Sađi mi se, danče mio!“
„Oj, ala me srce bole
Moj Edome, moj sokole;
Ali šta bi ljudi rekli
Ako bi nas tu zatekli?“
„Ne boj mi se, ne straši se!
Nemoj drobnih suza liti:
Vrelim srcem kunem ti se:
Sutra ćeš mi ljuba biti.“
„Vlastelin je babo meni
Gospodskoga, starog roda...
Šta bi rek'o svet o meni,
Ili šta bi sva gospoda?
Nit' bi jeo, nit' bi pio,
Nit' bi leg'o, nit' počiv'o,
Dok ti ne bi s lednim mačem
Rasporio srce živo!“
„Nije tako, nije, nije!...
Budi samo pored mene,
Plašiti se ne ćeš više
Ljute đorde naoštrene!“
„Ti iz srca čitaš, bože!“
Uzdanula moma gore,
Pa k'o golub ili labud
Sađe dole kroz prozore.
Mladi junak diže momu
A dizgene hatu skupi,
Te odleti kao munja
Bakračlijom kad ga lupi.
To opazi sobarica
Te na lake noge skoči...
„Hoj gospodo, hoj vlastela
Protrljajte vaše oči!
Ne spavajte! budite se!
Nadi su vam potrveni,
Dvori su van porobljeni
A obrazi ocrnjeni!“
Kao tigar babo skoči
Ciknu, riknu, prodere se...
Od pucnjave, smutnje, vreve
I zemlja i dvor se trese.
„Haj, na noge, sluge, Žone!
Neveste nam nema više.“...
I u dvoru na avliji
Čitava se hajka diže.
I odoše i stigoše
Begunce na dobri hati...
Pa je l' dosta jedan život
Da sramotu velju plati?
„Stan', Edome! crni skote!“
Žorž strahotan mamno viče
„Stan', Edome! stani, robe,
Haramijo i krvniče!
Stan', Edome, stani, robe!
Rob ti je i babo bio,
Što je negda i dželatu
Mrsku ruku poljubio!“
„Lažeš, Žone, lažeš, pseto,
Ja sam plemić, al' ti nisi:
I grb onaj ukrao si
Sa ramena što ti visi!
No pridrž' mi, diko lepa,
Hata moga krilatoga,
Da istrgnem iz korica
Krvožedna mača toga.
Da vidimo, pred junaci,
Kad me havet tako ruži,
Da l' zaista dostojan je,
Da mu Jelka ruku pruži!“
Sablja seva, sablja zveči...
Zemlja dršće, zemnja tutnji...
Bedna Jelka ne zna što će
U toj vrevi, u toj smutnji.
Sablja jeknu, sablja zveknu —
Vrele krvi pije trava...
Na vrh sablje edomove
Žonova se puši glava.
U tom času ukaza se
I vlastelin crn od praha...
Lepa Jelka ne zna što će
Od sramote i od straha.
Još vlastelin u rog dunu
A već cela vojska stiže...
Davor, Jelko, ti ne vide
Ljubaznika tvoga više!
„Ne mašaj se britke đorde,
Ta naša je ljubav stara —
A ljubavi nebo ruži
A ljubavi čuda stvara.
Blagoslovi čeda tvoja,
Što od vrela milja gore…
A plemić sam, imam zlata,
Imam blaga, imam dvore.
Plemićka je majka moja
Plemić mi i baba bio“...
Al vlastelin uvređeni
Nije ništa besedio.
„Mrzak sam ti, prezireš me
Iz dubine srca tvoga...
No biti se s tobom ne ću
Evo, primi mača moga!“
Tada Jelka, bedna moma
Pred kolena ocu pade,
Te u milju i zazoru
Preklinjati njega stade.
„O, prosti mi, dragi oče,
I draganu mome prosti...
Ta ja dobro tebe znadem
Beskrajan si u milosti.
Al' svisnuti morala bih
Od tereta i od jada,
Da sam valjda nakazina
Postanula ljuba mlada.
No ti reče negda meni;
„Jelka mi je moja nega“
Ti si rek'o mili oče,
Da me ljubiš preko svega.
Pa prosti mi, dobar oče,
I draganu mome prosti:
Ta ja davno tebe znadem:
Beskrajan si u milosti!“
I vlastelin čelo tare
I vlastelin suzu proli,
Potom reče: „mila ćeri,
Tvoji jadi, moji boli!“
A devojka nežno pade
Svom ocu na muška nedra
Kao kad na cerovinu
Rosa pane s neba vedra.
„Evo tebi ćerke moje
I države evo cele,
Što bi rado među sobom
Da kraljevi moćni dele.
Tvoj otac je mene
Baš do srca uvredio...
Ja ti želim: budi bolji
Neg' što ti je babo bio.
I kao što čisto ljubiš,
Moj sokole sokolova:
Primi danas od srca mi
Taka čista blagoslova.“
