Dušica moja...
| Dušica moja... (Do D... D...) (1825) Pisac: Adam Mickjevič, prevodilac: Stojan Novaković |
Dušica moja kad u slatke časke
Zadršće glaskom, pa tepa, ćereta,
Tepa, ćereta, guče tako slatko,
Da ne smem glasa prekinuti sveta;
Ništa ne zborim i ne dišem čisto,
Žuđeno slovce da saslušam svako,
Pa ne bih ništa, ništa želet’ znao
Tek slušat’, slušat’, slušati je tako!
Al’ kad reči milom vatrom planu,
Oganj nebeski s očima se sljubi,
Ruže se raspu po obrazu njenu,
Kroz koral usne sinu biser zubi,
Ah u taj časak slobodnij’ sam junak,
U oči s’ lepe zagledam, zadubim —
Usne polete, slušati ne marim,
Tada bih samo da je ljubim, ljubim!...
Izvor
uredi1865. Vila. Godina prva, broj 4, str. 45.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stojan Novaković, umro 1915, pre 109 godina.
|