Dušan Silni/19
| ←POJAVA 9 | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 10 |
POJAVA 11→ |
POJAVA 10
VUKAŠIN i ČELNIK, dolazeći iz sredine.
ČELNIK:
Kako stojimo, ćesare?
VUKAŠIN:
Gubitak na našoj strani.
ČELNIK:
Gubitak?
VUKAŠIN:
Delo na završetku. Što je svršeno, ne da se preinačiti.
ČELNIK:
Ni popraviti?
VUKAŠIN:
Popraviti — možda.
ČELNIK:
Tvoj bistar um —
VUKAŠIN:
Ni moj bistar um, ni tvoji daleki pogledi, danas, domesniče, ne pomogoše. Dva dana kako budan ležem i ustajem i ni jedna nova misao — ni jedna!
ČELNIK:
Možda će vam sinuti ove večeri.
VUKAŠIN:
Moguće, ali ne verujem. A već je i pozno, vrlo pozno. Kralj je blizu odluke, a kraljica njome očarana, sva se preobrazi kad joj pomeneš carsku krunu. I Oliver i Dejan i sva makedonska i vlahijska vlastela potpomažu kralja, svi su za carstvo. A zašto, znaš. Ja jedini stojim tu, protivnik bezmoćni, i ropskom pokornošću puzim pred neodoljivim tokom dogaćaja. Svetuj me!
ČELNIK:
Ja tebe, ćesare?
VUKAŠIN:
A zašto ne. Daj mi začetak misli, ja ću je roditi, ili je roditi, ja ću je dići na noge, zadahnuti da bude tvorna.
ČELNIK (razmišljajući):
A kako bi bilo pokušati s raškom gospodom.
VUKAŠIN (naglo):
Stoj! Ne otimaj mi misao, koja ovoga trenutka blesnu u mojoj umnoj pomrčini. Jest, raška vlastela mrko gleda i na Makedoniju i na Tesaliju, njoj će mrsko biti i krunisanje na carstvo.
ČELNIK:
Mržnja koja bi bila nerazumljiva.
VUKAŠIN:
Sa svim razumljiva; jer je carstvo džin, koji će progutati kraljevstvo srpsko; nastaće gospoda carstva, raška gospoda iščeznuće.
ČELNIK:
Sad mi sviće pred očima.
VUKAŠIN:
A meni je u veliko svanulo'. I pošto se ni kralj ni kraljica ne mogu skretati sa ovog puta slave, najmudrije je pustiti da se venčaju carskim vencima. Nama ostaje drugi put da slavu i silu carstva složimo u ovu penicu.* Pomisli samo ko su nam saveznici (s ironičnim smehom): raška gospoda!
ČELNIK:
Samo još malo svetlosti, pa ću odmah videti dan.
VUKAŠIN:
Pa da ti posvetlim: rašku gospodu, i onaku neodlučnu i zlovoljnu, stvorićemo još nepomirljivijom. Kao što pastir pujda pse na vuka, džarnućemo malo pritajali žar njinog nezadovoljstva, planuće, a gospodin imperator naglim jednim činom dovršiće njihov pad; najblaža biće: progonstvo.
ČELNIK:
Ako mene radi dalje govoriš, izlišno.
VUKAŠIN (ne slušajući ga):
Tako osamljen gospodin car, okružiće se samo makedonokom i vlahijskom gospodom, koja je odavna moj verni poslušnik. Razume se, da je onda novo carstvo ortačka svojina: gospodin kralj će nositi carsku krunu, a u mojoj ruci vrtiće se igračka, koja se zove skopljanski dvor.
ČELNIK (klanjajući se):
Gospodine ćesare...
VUKAŠIN (smešeći se zadovoljno):
Svaki ima svoju zabavu; gospodin kralj se rado igra carskih venaca, ja se volim igrati prestola.
ČELNIK (takođe smešeći se):
Pa još tuđega.
VUKAŠIN:
Razume se; jer da je moj ne bih trpio u njegovoj okolini ovako mudru gospodu kao što smo ja i ti. (Pogleda u dubinu, gde se već opaža raška gospoda). Pst, evo ih. Još najbolje udalji se. Odlaganje je nemoć — prikupićemo snagu i odmah se baciti na svoj plen. (Čelnik ode na jednu stranu).
|