Dušan Silni/17
| ←POJAVA 7 | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 8 |
POJAVA 9→ |
POJAVA 8
LAZAR, koji dovede SIMEUNA i prećašnje.
LAZAR:
Ako ne biste nas odagnali, gotovi smo ostati pored vas.
TEODORA (Ne dižući se sa stolice):
Ako je vama ugodno, zašto ne. Je l' tako, Milice?
MILICA (Potvrdi samo mahanjem glave).
TEODORA:
Videvši nas, žurno si se udaljio, Semša.
LAZAR:
Varaš se, nije se udaljio.
TEODORA:
Onda je pobegao; tim gore.
LAZAR:
Treba ga kazniti.
MILICA:
Ali ne dam ja.
LAZAR (Siniši):
Zahvali joj na pomilovanju.
SIMEUN (Pokloni se malo nespretno).
TEODORA:
Al' ne praštam ja. Čuješ li nas, Semša, biti tako neuljudan, ne pristoji veliku vlastelinu, kao što si ti. Moraš mi ispovediti srdžbu koja te odvodi od nas.
SIMEUN (Začuđeno):
Srdžbu.
TEODORA:
Srdžbu, mržnju, odvratnost, rečju ono, što te priklanja na begstvo od nas.
LAZAR (Izmenivši pogled sa još srditim pogledom Miličinim):
Sa svim je tako, mora vam se ispovediti... čuješ li me, Semša, priđi Teodori na ispovest... ako smo vam, možda, smetnja...
TEODORA (Naglo ustane):
Ovamo ruku Semša! (On joj pruži ruku neodlučno). Vas dvoje pripazite da nas ne iznenade gospoda, ili kralj. Mi odosmo tamo (pokazne zaklonito sedište daleko u dnu). Volim, Semša, što si tako odlučan. Žurimo se. (Lazaru i Milici). Ali samo bodro! (Ode nazad sa Simeunom. Sednu na sedišta. Otud se vide kako govori Teodora, a on sluša oborivši glavu; pa, docnije vidi se, kako ustaje, hteo bi da ode, a ona ga drži za ruku.)
LAZAR:
Ti se srdiš, Milice?
MILICA:
Ti nisi dobar, Lazare. Pretvaraš se i udvaraš se.
LAZAR (Prilazeći joj, milo):
Šala, dobra moja Milice.
MILICA:
Ali ako je zbilja? Strahujem jer (Pogleda ga i obori oči).
LAZAR:
Ne boj se, Milice. Zar ti ne kazah tisuć put, da jedva čekam da s tobom odem u Prilipac.
MILICA:
U Prilipac, a dotle? Sve strahujem izgubiću te, oteće te ko.
LAZAR:
Ne boj se!
MILICA:
Ali, eto se bojim. Dobar si, vole te svi.
LAZAR:
Dobro, pokušaću da od sad budem rđav.
MILICA (Pogleda ga nežno):
Rđav ti? Jedno, jedno te samo molim (nerešivo)...
LAZAR:
Govori, govori samo.
MILICA:
Nemoj ići svud, nemoj gledati sve...
LAZAR:
I svaku, je li?
MILICA (Potvrdi glavom).
LAZAR (Uhvativ je za ruku):
Tako sam željan svoje kuće, Milice...
MILICA:
Je li lepo u prilipačkom dvoru?
LAZAR:
Mene pitaš — meni najlepše na svetu.
MILICA:
Imate li luga?
LAZAR:
I gore i luga, pa reka ispod grada. Kad staneš na most, a po viru igraju se pastrmke. A kad gledneš na brdo, bele se stada po sočnim stranama. Da vidiš našu crkvu; zidao je ded. U njoj sam se krstio. Do majke će biti tvoj sto. A kad siđemo u selo, u mlinove...
MILICA (Koja ne trepćući sluša, šaljivo):
Ali, ako udari dažd.
LAZAR:
Ja ću te s konja skinuti pa u mlin. Stajaćemo pod strehom i gledati kako lije dažd. A kad prestane, dić' ću te na sedlo, pa hajd kući po rosnim livadama.
MILICA (Zanosno):
Ala je tvoj Prilipac lep (Klone mu na rame).
U istom trenutku, kao furija, projuri pored njih i zamakne u levu stranu Semša, koji se otrgao iz ruku Teodorinih i pobegao. Lazar i Milica prepanu se i, ne znajući šta je, pobegnu.
TEODORA (Doleti otuda furiozno. Prezrena, gnevna gleda za Semšom):
Pobegao si sad, ali drugi put mi ne izmače iz nokata. Ja tražim orla, plašljivi kukavče! A gle, ne dostaje mu veliki duh! Ja ću ti ga pozajmiti, i baš za to hoću da budeš moj. (Ode.)
|