Dr (komedija u četiri čina)/24
VII
ŽIVOTA, MARA
ŽIVOTA (vraćajući se): E, ču li ti šta veli žena?
MARA: Čula sam, kamo lepe sreće!
ŽIVOTA: Ministarska ćerka, ej ministarska ćerka!
MARA: Lepo je, Života, i dobro bi bilo, samo... kako da ti kažem, nekako mu čudno dođe: ženimo ženjenog čoveka.
ŽIVOTA: Ono nemoj da računaš.
MARA: Ama, kako da ne računam, kad mi ti sam kažeš da je po zakonu ženjen.
ŽIVOTA: Nije, brate, on oženjen; oženjeno je samo njegovo ime. Ali to ćemo da brišemo.
MARA: Ne mogu da spavam, prevrćem se po celu noć od briga.
ŽIVOTA: Šta imaš ti da se prevrćeš?
MARA: Kako šta, zaboga! Kad pomislim kako sam to ja nekada zamišljala, našu prvu roditeljsku radost, a kako ovo ispade; snaja koju niti mi znamo, niti je njen muž zna; pa onda unuče. Ju. Ju. Ju. Budi bog s nama!
ŽIVOTA: Ama, neće to ostati tako!
MARA: Zamišljala sam ja snaju da je primim na nedra kao dete svoje, pa da mi šeta po kući kao paunica, a unuče da mi guguče i da ga otimamo ti i ja jedno od drugoga, ko pre da ga pomiluje. I, dabome, unuče da mi se zove Miroslav, Dobroslav, Radovan, Milovan, a ne Pepika. Ju, crni Života, gde mu nađoše to ime, ja ne umem ni da ga izgovorim čestito, lepi mi se za jezik kao tutkalo. Pa onda i sramota me, pravo da ti kažem, sramota me, podgurkivaće se žene i podrugivaće se i pitaće me: „Šta ti radi, prija Maro, Pepika?“
ŽIVOTA: A šta misliš tek kad se upiše u školu pa ga zapišu Pepika Cvijović, a oni mu se naši Radovani i Milovani u školi popnu na dušu, pa će da puca bruka.
MARA: Pa hoće, dabome.
ŽIVOTA: E, neće, bome, sve ću ja to da zbrišem.
MARA: Ama, može li?
ŽIVOTA: Advokat kaže da može.
MARA: Pa i ja mislim: Ne razumem se u tim stvarima, ali ja mislim da to nije teško. Neka ode Milorad kod vlasti pa neka kaže: oženio se taj i taj na moje ime, ja to ne priznajem, pa eto ti.
ŽIVOTA: E, to je ono, vidiš, što ne bi valjalo, jer bi onda vlast kazala: dajder ti toga i toga ovamo, pa bi onda taj i taj morao pred vlastima da kaže zašto je uzeo tuđe ime, zašto je četiri godine živeo pod tuđim imenom.
MARA: Pa neka kaže.
ŽIVOTA: Taman, samo mi još to treba! Nego moramo mi to drugačije da izvedemo. Advokat kaže: najbolje bi bilo sporazumno, na primer: čim naiđe Klara na vrata, čim kaže dobar dan, da joj Milorad opali šamar.
MARA: Pa zar je to sporazumno?
ŽIVOTA: Sporazumno je utoliko što bismo se ja, ti i Milorad sporazumeli da tako postupi.
MARA: Budi Bog s nama, a zašto da tuče ženu?
ŽIVOTA: Zbog zlostave, zlostava je dovoljan razlog za razvod braka.
MARA: Neće na to Milorad pristati.
ŽIVOTA: Onda neka pristane da ona njemu opali šamar, i to je zlostava.
MARA: Zaboga, čoveče, zar nema neki pametniji način nego šamaranje? Eto, baš jutros sam razgovarala sa Blagojem, pa on veli: najbolje bi bilo kad bismo mi nju uhvatili u neverstvu pred svedocima.
ŽIVOTA: Budala! A koja je žena neverna pred svedocima?
MARA: Ja, pravo da ti kažem, ne bih htela da se mešam, a i ne volim te stvari, ali ti govorim što Blagoje kaže. On kaže: moglo bi se udesiti neverstvo.
ŽIVOTA: Kako da se udesi?
MARA: Blagoje kaže: Milorad ne bi pristao da istuče tu ženi, ali bi možda pristao da je poljubi.
ŽIVOTA: Pristao bi. Koliko ja poznajem svoje dete, pristao bi.
MARA: Pa to, veli Blagoje, udesili bi da oni budu sami, pa Milorad da je poljubi, a iz druge sobe da iskoče svedoci, pa veli, pravo na sud.
ŽIVOTA: Šta ćemo na sud?
MARA: Pa da tužimo za neverstvo.
ŽIVOTA: E, međer se vidi da si Blagojeva sestra, ni za nokat nisi pametnija od njega.
MARA: Zašto, zaboga?
ŽIVOTA: Zar da tužimo za neverstvo ženu zato što se poljubila s mužem? Pa zar si zaboravila, more, da je on njen muž? Voleo bih da znam kako bi po tvojoj i Blagojevoj pameti glasila ta tužba, valjda: „ Pošto se moja zakonita žena poljubila sa mnom, to je tužim za neverstvo i tražim razvod braka.“
MARA (poražena): Jes, bogami! A šta znam ja kad je sve to tako zamršeno da nisam više pametna niti umem da mislim.
ŽIVOTA: Nemoj ti ništa ni da misliš, nego pomozi ti meni da mi njega nagovorimo da održi ovo predavanje, to je sad glavno. A on, kakav je, videćeš, protiviće se! Znam ga ja, ali ti navali, jer vidiš i sama da je šteta propustiti ovako lepu priliku. (povede je) Ajde, idi, dovedi ga, pa nemoj da mu popuštaš. `Ajde!
MARA: Dobro. (Ode levo)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|