◄   V VI VII   ►

VI

MARA, PREĐAŠNjI

MARA (dolazi) ŽIVOTA: Ovo je gospođa Draga, Blagojeva snaja po ženi.
MARA (rukuje se s Dragom): Pa znamo se mi.
GĐA DRAGA: Kako se ne bismo znali kad smo u rodu!
MARA (sedajući): Nismo se viđali samo. Pa kako ste, prijo?
GĐA DRAGA (sedajući): Hvala Bogu!
ŽIVOTA (Mari): Gospođa Draga je, znaš, dobro poznata sa ženom gospodina ministra saobraćaja. Ja ti, znaš, nisam ranije o tome govorio, ali gospodin ministar saobraćaja ima kćer za udaju, pa...
MARA (obasjana): Je l za našeg Milorada?
ŽIVOTA: Pa nije za mene valjda! Za njega, dabome!
GĐA DRAGA: Pa da, zaboga!
ŽIVOTA: Blagoje je govorio sa gospođom Dragom i ona je mislila ovih dana da ide, ali kako je juče izašlo u novinama o Miloradovom predavanju, ona reče: gle, ovo je lep povod, o ovome se da povesti razgovor, i savije ti lepo novine u tašnu, pa hajd tamo.
MARA: Pa?
ŽIVOTA: E, do toga pa i ja sam dogurao, pa smo prekinuli tebe da zovemo. Sad ćemo čuti dalje.
GĐA DRAGA: Odem ti ja, dakle, tamo i dabome: dobar dan, kako ste?
ŽIVOTA (nastavlja kazivanje): Hvala Bogu, dobro, kako vi?
GĐA DRAGA: Da, te obične stvari, jer tek ne mogu s neba pa u rebra.
ŽIVOTA: Razume se.
GĐA DRAGA: Pa onda, razume se, počnemo razgovor kako je vreme lepo, pa čega ima novog u gradu, te o ovome, te o onome, dok ti ja ne navijem razgovor na predavanje.
ŽIVOTA: E, to!
GĐA DRAGA: Velim: Hoćete li, Boga vam, sutra na ovo predavanje koje drži mladi naučnik dr Cvijović?
ŽIVOTA: A šta oni kažu?
GĐA DRAGA: Pa majka, gospa Jelka, kaže: „Ne znam hoćemo li ići“. A ja tad: „ Treba da idete!“, i kažem im , bogami, otvoreno, treba da idete, ne zbog predavanja, nego da vidite i upoznate toga mladog naučnika; to je, znate, jedno čudo od nauke, tome predstoji velika budućnost.
ŽIVOTA: Tako je, to ste dobro kazali!
GĐA DRAGA: Ja ne znam da l je tako, al provodadžika sam.
ŽIVOTA: Pa da, zaboga!
GĐA DRAGA: On je mlad čovek koji ni danju ni noću ne diže glavu sa knjiga.
ŽIVOTA: Tačno, eto takav je on, pitajte samo Maru.
MARA (snebiva se)
ŽIVOTA: Koliko puta mu govorim: Sine, nemoj da sahraniš mladost u te knjige, izađi malo s drugovima da se razonodiš. A znate li šta on meni kaže? Veli: „ Oče, nemojte me vređati, meni je nauka svetinja!“ Eto, takav je on.
GĐA DRAGA: I kažem ja, znate, to je mladić solidan kao devojka, taj ne zna ni kako izgleda kafana.
ŽIVOTA(potvrđuje): Ne zna!
GĐA DRAGA: Taj ne pije, ne puši - doduše, ja ne znam je li sve to tako, ali kakva bih ja bila provodadžika kad bih drukče govorila. ŽIVOTA: A šta oni kažu?
GĐA DRAGA: Čekajte da vam najpre kažem šta sam ja sve njima rekla. Kažem ja njima: to je dečko učen, bogat, lep kao upisan... doduše, ja ne znam, je li lep?
MARA: Ta kako da nije!
GĐA DRAGA: I učen je, dabome?
ŽIVOTA: Još pitate? Ima ovoliku diplomu!
GĐA DRAGA: No, pa onda sam sasvim dobro kazala!
ŽIVOTA: Vrlo dobro. Samo, šta oni kažu?
GĐA DRAGA: Pa kako da vam kažem? Za sada ne kažu ništa, ali se raspituju, raspituju o familiji, o stanju i o svemu drugom. Kažu: ne poznaju mladića, a ja na to: pa evo vam zgodna prilika, sutra drži predavanje, otidite da ga slušate, pa ćete ga videti. A znate li šta kaže ona, devojka? Veli: „Ajde, bolan, mama, da idemo sutra!“ ŽIVOTA: Mislite, dakle, da će doći? GĐA DRAGA: Ta doći će izvesno, doći će da ga vide!
ŽIVOTA (Mari): Čuješ li, Maro, to mu dođe kao neko viđenje.
MARA: Daj Bože!
GĐA DRAGA: A kad sam pošla, reći će mi majka, gospa Jelka:“ Pa svratite, gospa Draga, svratite opet!“
MARA: Zar ništa više?
ŽIVOTA: Šta hoćeš više? Doći će na predavanje i: Svratite, gospođo Draga. Kod te gospode ne ide to onako kao kod nas, gospoda uvek zaobilaze po malo.
GĐA DRAGA: Pa razume se! A posle, nije meni ovo prvi provodadžiluk, znam ja šta to znači: Pa svratite, gospođo Draga, svratite opet! ŽIVOTA: A...Šta sam ono hteo da kažem...Ja, znate, nisam oskudan, nije mi dakle toliko stalo do miraza, al opet, voleo bih iz čiste radoznalosti da znam šta vi onako mislite: koliko kilometara miraza misli da da njen otac uz devojku?
GĐA DRAGA: Iju! Pa zar vi miraz brojite na kilometre?
ŽIVOTA (smeje se): Šta ćete? Pekara vi ne pitate: koliko dinara vadiš dnevno iz furune, nego koliko hlebova vadiš.To je njegova valuta. Tako i ministar saobraćaja: kilometri, to je njegova valuta.
GĐA DRAGA: Ja to ipak ne razumem!
ŽIVOTA: Evo baš da vam kažem to da razumete. U njegovim je rukama izgradnja transbalkanske železnice; to su hiljade i hiljade kilometara. Ne kažem, recimo, da uz ćerku da kao miraz transbalkansku železnicu, što ne biva ne biva, ali četiri- pet stotina kilometara, to nije bogzna šta.
GĐA DRAGA: Sad vas tek razumem. Pa dabome, zaboga! Kome će ako neće svome detetu? A, ovaj, biće tu valjda koji kilometar i za provodadžiku? ŽIVOTA: Pa razume se, gospa Draga. Ne mogu da vam obećam vijadukt ili tunel, to ne mogu, ali koji kilometar, to se samo po sebi razume. MARA: A oprostite, da zapitam i ja nešto.
GĐA DRAGA: Izvol`te, prija – Maro.
MARA: Kakva je devojka, je li onako lepa?
ŽIVOTA: Kako da nije lepa? Ministarska ćerka pa da nije lepa!
MARA: Je li onako od nežnih, je li skromna?
GĐA DRAGA: Kako da nije skromna? Da nije skromna, ne bi ostala neudata do dvadeset i sedme godine!
MARA: Pravo kažete.
GĐA DRAGA: A sad da vam kažem ceo moj plan, kako ja mislim da treba dalje raditi. Sutra će se oni, dakle, videti na predavanju, odnosno videće oni njega. E, prekosutra već ću ja k njima, pa ću još s vrata: No, kako vam se dopada mladić?
ŽIVOTA: Tako, dabome!
GĐA DRAGA (diže se): Tako ću ja, pa evo me onda k vama da vam kažem sve po redu.
ŽIVOTA: Pa dabome!
GĐA DRAGA: E, mi smo svršili za danas razgovor, a evo me opet kad zatreba. (diže se) A sad, zbogom, prijo! Zbogom, prijatelju! (rukuje se i polazi)
MARA (prati je do vrata): Zbogom, i hvala vam!
ŽIVOTA (prati je takođe): Hvala vam , pa dođite, izvol`te, dođite!
GĐA DRAGA (ode).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.