Domovina u saboru
Pisac: Jovan Subotić
PRVI PRIZOR


PRVI PRIZOR
Divlji, neugodan predel, tama, vetar, grmljavina. Jedna ženska nadzemne visina ohola uvijena i umotana u suri ogrtač stoji snuždena, do nje Genije u tužnom položaju.
Sad grom pukne.

GENIJE:
Sad te moram ovde ostaviti,
Grom taj, to je slovo gospodara,
Koje natrag k njemu me poziva.
GOSPOĐA:
Poznajem ga i poklanjam mu se...
Idi dragi verni pratioče,
Sa kojim sam kroz mnoge vekove
Po vremena plovila talasi...
Kad on hoće razstat se moramo.
(Genije zagrli ju, ubriše suzu, ode malo dalje od nje uz brdo. Genije se zaustavi, i pruži jošt jedared ruku k njojzi. Sad sijne bengalska vatra, i Genije se digne u visinu.)
GOSPOĐA (gledi za njim dokle ga ne izgubi iz oka, pak onda pogledi oko sebe):
Tako oama nisam nikad bila.
Oko mene sve tiho i gluho,
Više mene oblaci se ljute,
Izpod mene zemlja se potresa:
A mrak gusti pute mi sakriva.
Neznam kud ću... nesmem koračiti...
Jer na koju god pogledim stranu,
Mučnu samo vidim pomrčinu;
Niti znadem, da l’ me korak prvi
U propasti neće vrgnut ždrelo...
Sama stojim samorana ovde.
Deca moja, kojih veru znadem...
Sad su samo jošt u pesni živa;
A koje sam ovom dobu dala...
Mnoga vredna u njih živi glava,
Koju jošte neuvenča slava,
Mnogo snažno u njih kuca srdce,
Koje jošte ne nađe zasluga...
A i koje ime jasno sijnu,
Ova mi ga prikriva mračina,
Koji dvori slavno zamniješe,
Glas svoj gube u ovoj grmljavi!..
Ovaj mrak mi srdce u grudma steže...
Ova strah mi ulvva tišina...
Tu mi dalje boraviti nije!
No ko će mi put pokazat’ pravi,
Da u mraku kako ne zaiđem?...
Zar ja nemam junačkih sinova
Koje svetlost obleva nebesna...
A prošlost je i dana svijetu,
Da mu tamu sadašnjosti osvetli.
(Uzvišenim glasom.)
Zvonimire! tvoju dičnu glavu
Kraljevskim sam ukrasila vencem...
Zrinjski bane! tvoje krasno ime
Neumrlom venčala sam pesmom:
Čujte majku, pak joj se javite,
Put joj svojom svetlošću kažite!...
A ti seda pramajko, prošlosti!
Koja ne daš dara bez uzdarja...
Za dva sina, koje sad poiskah,
Dva ti dajem iz kose bisera!
(Uzme jedan biser i baci ga na desnu stranu; oganj sijne i Zvonimir ukaže se u kraljevskom odelu. Među tim baci drugo zrno bisera na levu stranu, oganj bukne tamo i Zrinjski se ukaže .onako kako je u posljednjem boju bio obučen. — Ova dvojica pođu u jedno vreme dostojanstvenim korakom gospođi.)
GOSPOĐA (opazivši prvoga):
To je obraz moga Zvonimira...
(Videvši Zrinjskog.)
Tako Zrinjski moj junak izgleda...
(Sad sijne dan na pozorištu.)
Kralju! Bane! Hvala na dolazku.
Sad se majka ničega ne plaši.
ZVONIMIR:
Ko se tvojim detetom naziva,
Mora doći, kad ga k sebi vikneš.
ZRINjSKI:
Kad se majka u nevolji nađe
Svaki sin će k njojzi poletiti.
GOSPOĐA:
O, kako mi lepo danak sijnu!
Sjajna prošlost i slava predkova
Crni gone mrak sa sadašnjosti,
I unukom ko luč spasa oluže...
Deco! mene na boj zovnu sudba...
Stojte uz mene i čuvajte majku!
ZVONIMIR:
Mila majko! naše vreme mijnu,
Što mogosmo to ti učinismo...
Sad je mlađoj čuvati te braći...
A mi samo zvezdom bit’ možemo,
Koja će im put’ kazivat pravi.
ZRINjSKI:
Naš je život samo naše ime.
Snaga zemska sagnjeva u zemlji.
No nadzemnom možemo svetlošću
Srdca mlađeg jače t’ prignut sveta,
GOSPOĐA:
A vi hajdte vodite me k braći,
Neka vide spram vaše svetlosti,
Kakve čini na mom leže licu;
Neka vide u vaših osobah,
Kakve dične imadoh sinove.
(Dade jednu ruku Zvonimiru drugu Zrinjskom i odu na desno.)
(Tiha muzika.)



Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.