Dnevnik jednog dobrovoljca/XII
| ←XI | XII Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
XIII→ |
— Raspiri vatru, Ivane, pa onda ukrsti naše puške i nabaci odozgo ovaj šinjel, te načini malo zavetrine, a posle ćeš mi upaliti ovu sveću.
— A što će ti sveća?
— Hoću nešto da pišem.
— Je l' za Čarnojevića?
— Nije no za me.
— Valjade pismu kući?... mu slavca, gospodine, baš ću da te molim da i meni jedanput, kad budeš dokon, napišeš jednu pismu, da ispratim onima mojim kući; koliko tek da znaju da sam živ.
— Lepo, lepo, Ivane, samo ded' brže naredi to što ti rekoh.
— Ja! Imaš valjda mnogo da pišeš, a posle valja ti se i odmoriti; ko zna šta nas sutra čeka...
Eto pod kakvim se okolnostima vode ratne beleške.
Prošlu noć ppoveo je ceo đeneralni štab u šumatovačkom šancu. Turci su oko po noći i u dva časa posle pô noći činili prepad na naše predstraže. Ovi su noćni prepadi obično vojničko lukavstvo. Cilj im je da neprijatelja jednako drže u zapetom stanju, da mu ne dadu ni noću sanka i odmora, i da ga tako iznuravaju i onesposobljavaju za dnevne napore i »štrapace.« Ali rat ukrepljuje i rekao bih pritupljuje živce; čovek se u ratu navikava na najčudnija osećanja i podnosi spokojno prizore koji bi ga u mirno vreme najdublje potresli, te stoga i ovi noćni prepadi, kad se ograniče na golo kvarenje odmora puščanom praskom, gube svoje dejstvo, čim se čovek malo navikne na rat. Ja sam prošle noći imao primera kako se uz najžešću pucnjavu može sasvim mirno spavati. Kad me oko dva časa posle pô noći probudila živa i bliska puščana praska sav je ostali šanac spokojno boravio dubok san. Baš do mene, uvijen u šinjel, prućio se po goloj ledini doktor Vladan, pa krkti, duva i šiče kao kakav parni kazan. A njegovo otomboljeno, zaspalo lice, čije crte nikad nije grčila i omračavala nijedna »buntovnička« ideja, nikakva »protivzakona« pomisao, nikakva »nedozvoljena« strast, izgledalo je u sumraku tako nevino i bezazleno kao u maloga recimo — jagnjeta koje još nijedanput nije ujelo majku za sisu. Slušajući njegovo duboko hrkanje, koje se na daleko razleglo, pomislih u sebi: ovo je pravi san pravednika; bože moj, kako tvrdo i bezbrižno spavaju ljudi sa čistom savešću! I već počeh misliti o sebi grešniku; šta li će biti s mojim snom? Sve mi se činilo da se od bliske puščane praske nikako ne može ponovo zaspati. I slušajući neprekidno grokotanje pušaka, što se čudno razlegalo po noćnoj tišini, ja počeh obraćati pažnju na predmete oko mene. U šancu se čulo odmereno disanje uspavane posade; kroz providljiv sumrak nejasno se opažale mrke slike budne šanačke straže, sa puškama u ruci, sa bajonetima okrenutim u vis onim sjajnim zvezdama, što onako nežno trepere i šalu ozgo neku meku, blagu tišinu i pokoj ovoj jadnoj zemlji, čiji se stanovnici ovako krvnički tamane. Pogled mi se ote kroz proređenu sivu noćnu zamaglicu u nedogledne nebesne prostorije, podnizane sićanim zvezdama, a za pogledom postepeno se rasplinuše u daljinu i misli, i ja naskoro zaspah uz najžešći prasak pušaka, kao uz slatku svirku mekih gudila.
Jutros rano krenusmo se sa đeneralom Komarovom iz šumatovačkoga šanca Prugovcu. Put nas je vodio preko jednoga dela onomadašnjega razbojišta, odakle su Turci 11 avgusta kidisavali na Šumatovac. Sve polje bilo je zastrvljeno nekim dronjcima: krpetine, komadi od poderane odeće, parčad hartije, razvaljeni municioni sanduci sa turskim grbovima, pokidani kaiši i konopci od topovske zaprege, polomljeni puščani kundaci, stinjeni saplaci i čuture od tenećke, pa onda užasna ljudska nečistoća, i strv, i smrad od ljudskih i konjskih leševa, što su još gde gde po šumarcima i budžacima ostali nespaljeni i nepokopani. Svuda tragovi strašne pustoši i razorenja. Vazduh okužen, trava ugažena i sparušena, pa i sama šuma, iako je bilo vedro, sveže jutro, izgledala je oparena i klonula, jer je i preko nje prešao vreli dah rata: grane poodbijane i polomljene od granata, kora oguljena, lišće čisto sprženo dimom. A ovi klonuli lugovi bili su prazni i pusti, nemi i žalosni; nigde tičice da prhne, da zacvrkuće i oveseli gaj svojom jutrenjom pesmom. Pa da je bar otkud god makar I onih vranih gavranova što ih narodne pesme spominju da obleću bojišta, te palim junacima kljuju oči crne. Ali ni njih nema. To je valjda bivalo u ono vreme, kad se još borilo strelama i topuzima. Od današnjih bojišta, na kojima grmi krupov top i ostraguša, daleko beže i vrani gavrani, kao i sve druge tice, i sve živo, a ostaje samo pustinja, i u njoj samo ova mala, pakosna zverka što se zove — čovek...
Išli smo dalje. Vatre, na kojima su juče spaljivani turski mrtvaci, što ih Turci posle šumatovačke bitke ostaviše na bojnome polju, još su ce gde gde pušile, a jutrenji povetarac donosio je do nas težak zadah od ljudskoga pečenja. Kraj jedne dogorele vatre leži potrbuške jedan arapski trup. Cela mu jedna polovina tela, što je bila okrenuta vatri, uzduž izgorela, a ona druga, okrenuta upolje, stoji čitava. Svud unaokolo oko vatre ugarci od dogorelih ljudskih trupova; pečene noge, ruke, glave. Što je bilo nasred vatre — izgorelo, što je bilo oko krajeva — samo nagorelo. Ova je vatra potpuno ličila kao da je gdegod na kakvom divljačkom ostrvu u atlantskom okeanu i kao da je gomila divljaka-ljudoždera celu noć provela igrajući oko nje, a u zoru se razbegli, ostavivši za sobom stov i oglodane kosti od ljudskih žrtava, što su tu svečano ispečene i pojedene. I gomila nas obrazovanih ljudi mirno prolazi pored ovoga gnusnog zgarišta. Gdekome samo frkne konj na nos, i, poplašen od onoga strva, udara u stranu, a on ga nežno tapše po vratu i laskavo ga umiruje: »ne boj se, ne boj ce, nije ništa!« Pogledam ljude, pogledam konje, i oni konji pod nama u tome trenutku izgledali su mi mnogo pametniji, pitomiji, civilizovaniji i humaniji od nas ljudi...
Čitao sam dosta rasprava protiv rata, ali nijedna knjiga, nikakvi dokazi i razlozi nikad nisu mogli izazvati u meni onako gnušanje protiv ratova kao što učini juče i jutros ova slika pustoši na bojnom polju. Sama borba nikad nije tako odvratna. U bojnom urnebesu ima još neke divlje poezije, koja zanosi, a posle tu je još sve sveže: sveža krv, sveže rane, još sveži, topli trupovi. Najposle tu je čovek u nekom razdraženom, gotovo pijanom stanju, pa i ne opaža cve. Utisci se tako brzo gomilaju da se potiskuju, pretrpavaju i ne ostavljaju veoma duboke tragove. Dokle god je u živoj borbi čovek je kao u nekom zanosu, i kad umukne bojna huka on čisto kao da se trgne iza sna. Ali mirno razbojište, posle krvave bitke — to je prava slika gnusobe; tu sve prelazi u trulež, tu čovek vidi sve pojedinosti razorenja, pa kad pogleda kako je cela priroda: i polje, i šuma, pa rekao bi i samo ono plavo nebo klonulo od ljudskoga zora i besa, onda se u njemu budi nemoćan gnev i srdžba protiv opustošavajućih ratova. Pa još ako je posmatralac uz to i revolucionar, tj. čovek koji je iz istorije naroda pocrpao to duboko ubeđenje da se izvesni društveni prelomi neminovno moraju izvršivati krvavom međusobnom borbom, onda se njegova srdžba pretvara u tih a dubok bol i žaljenje ovoga jadnog čovečanstva, što za rešenje svojih krupnih društvenih zadaća i izravnanje nepravednih staleških razlika nema i ne zna drugoga puta do seče i uništavanja...
Usput ka Prugovcu stiže nas odnekud pukovnik Rajevski. On je tek pre 10—15 dana došao iz Rusije, i kad se prvi put javio u štab u Aleksincu, ja sam ga dočekao. No kad sam predeo njegovu vizitkartu Černjajevu učinilo mi se kao da ovaj dolazak nije tako obradovao đenerala, kao što se on radovao dolasku drugih Rusa. Od toga doba samo sam još jednom viđao Rajevskog. Sad mu priđem i naš razgovor okrete se tako da mu ja rekoh:
— Neveseli dani, g. pukovniče.
— Da, mogli bi biti veseliji.
— Čudo vas nema nikad u štabu!! Bilo bi vam koliko toliko utešnije kad bi po koje veče proveli u društvu s vašim zemljacima u đeneralnom štabu.
— Ha, ha, moji zemljaci u đeneralnom štabu! — reče pukovnik Rajevski, i ono ozbiljno lice, što izgledaše kao da se nikad nije nasmejalo, razvuče lak osmeh — moji zemljaci! Ono istina Volter veli na jednom mestu qu'on peut aller au bordel ѕanѕ y gagner la chaud-pіѕѕe, ali ja opet zato ne dolazim u glavni štab. Ta tamo vam ima tako mnogo uma i razuma, i svake dobrodetelji da ce ja iskreno bojim da me ne zaraze sve te štabne vrline.
Ovako oštar, skoro ciničan odziv o glavnom štabu, i to od jednoga ruskog višeg oficira, i to pred čovekom koga on ckopo i ne poznaje — sve to jako me začudi, i ja pogledah pukovnika sa nedoumevanjem. On kao da je razumeo moje čuđenje, jer reče: „Izvinite za krъpkoe vыraženіe i neudivlяitesь čto я peredъ vami takъ otkrovenno govopю; я vasъ znaю... Ko me je to mogao predstaviti pukovniku Rajevskom u tako lepoj boji? Čudim se! Iz daljega razgovora s pukovnikom Rajevskim videh da je njega jako ogorčilo i to, što je danas nad nekim mnogim bataljonima poverena komanda potpukovniku Karadžiću, o kome Rajevski veli da je „prostoй pьяnčuška i boljьše ničego“. (Prosta pijančura i ništa više). Posle ovoga razgovora danas više ne videh pukovnika Rajevskog; ne znam kud štuče.
Kad stigosmo kod prugovačkog šanca nađosmo da je sve polje i brežuljke oko šanca pritisnula vojska. 23 bataljona tu je konakovalo. Sva se ova vojska izbudila tek pred naš dolazak i mnogi su se još spremali. Jutro je bilo vedro i jasno, sunce se tek rađalo i njegove svetle varnice ukazivale su se kao upaljene svećice prvo na rosnim vrhovima drveća, prelećući brzo s jednoga vrha na drugi, pa su se tek onda spuštale na vrhove bajoneta u gomile ukrštenih pušaka i na rosnu travu. Nad logorom se dizao žubor od hiljade ljudskih glasova, a sva ova šarena gomila, sa nejednakom odećom, sa šarenim seljačkim torbama, belim vlaškim gubarama i gunjevima, sa svojim sporim, građanskim, nevojničkim pokretima i držanjem pre je ličila na kakvo pokrenuto pleme iz seobe naroda no na vojsku, koja će do malo čas grunuti u boj. Samo su gomile ukrštenih pušaka, ozbiljnost garavih topova i nekoliko četa stajaće vojske davali logoru još pomalo vojnički izgled.
Đeneral Komarov odmah udri zor na oficire, a oni dovedoše ceo logor u živ pokret: zatutnjaše baterije, odjeknuše komande, postrojiše se bataljoni, razviše se zastave, oficiri na konjima pojaviše se kraj svojih odeljenja i cela ova se vojska krete. Kuda? Prugovačkom doljačom na Lipovac i Sv. Stevan, da uhvati svezu sa Hrvatovićevom vojskom koja je onomad došla od Knjaževca, pa da zajednički udare na Ahmed-Ejubovu vojsku, koja je razmeštana odmah preko naše granice oko Gornjega Krupca, a ima jakih odeljenja i na našem zemljištu (Fazi-pašina divizija) kod Katuna, Dobrujevaca i Donjeg Bujimira, da joj čuvaju levi bok.
Radi boljega razumevanja događaja da zabeležim ovde u najopštijim potezima kako je izvršen dolazak ove knjaževačke vojske amo pod Aleksinac, pri čemu, naravno, valja da spomenem i odstupanje Turaka od Knjaževca i uopšte iz Svrljiga, jep je ovo tursko odstupanje i povuklo za sobom Hrvatovićevu vojsku Aleksincu. Podatke za sve ovo uzimam iz izveštaja što su poslednjih dana stigli u glavni štab.
Poznato je da posle zauzeća Knjaževca Turci Nisu preduzimali nikakve ozbiljne mere da u tome pravcu prodiru dalje u Srbiju. Haša ce knjaževačka vojska po padu Knjaževca bila razdelila na dvoje: jedan deo, pod pukovnikom Hrvatovićem, zauzeo je knjaževačku klisuru do skrobničke mehane, a drugi, pod pukovnikom L. Jovanovićem, povukao se Bučju i Vlaškom Polju da brani brdske prolaze na tome kraju i da sveže banjsku vojsku sa našim trupama što su bile pribrane u Lukovu. Turci iz Knjaževca niti su pokušavali da prvu vojsku potisnu iz knjaževačke klisure, ni da odeljenja kod Bučja i Vlaškog Polja odbace u Lukovicu planinu. Izgledalo je kao da je neprijatelj iznuren velikim naporima dok je prodro do Knjaževca i zauzeo ga, pa da mu je sad potreban duži odmor. Ali tako ne potraja dugo. Naskoro se opaziše neka kretanja u turskoj vojsci, i ja ću ovde ukratko da pribeležim kako su ona tekla dan po dan.
2 avgusta naše su patrole opazile da se duge i guste kolone neprijateljske kreću iz Zaječara preko N. Hana za u Knjaževac. To je bila Fazli-pašina divizija. Ona je došla bila pod Zaječar te je u veliko-izvorskoj bitci potkrepila Osman-pašinu vojsku. Sad pak, pošto su Turci zauzeli Zaječar i dobro se utvrdili u njemu, ova je divizija postala izlišna na Timoku (kad se s te strane nije mislilo prodirati u Srbiju); stoga je upućena Knjaževcu. Istoga dana opaženo je življe kretanje turske vojske u Knjaževcu i na Tresibabi. Izgledalo je kao da se ta vojska sprema da odatle nekud okrene; samo se nije znalo na koju će stranu. Valjalo je dakle motriti kuda će okrenuti Čerkezija. Ona uvek ide kao avangarda pred glavnom turskom vojskom, a trag joj se poznaje po rekama dima koje za sobom ostavlja, jep usput sve pali.
3 avgusta stadoše se dimiti sela oko svetoga Aranđela i Pirkovca. Čerkezi su dakle stigli, a time ujedno našoj banjskoj vojsci pokazan i pravac kojim će okrenuti Turci od Knjaževca.
4 avgusta u Knjaževcu je ostajalo sve manje i manje posade, a glavna se sila prikuplja na Tresibabi.
5 avgusta u zoru krenula se prva turska kolona sa Tresibabe. To je opet bila ona ista Fazli-pašina divizija, što je onomad došla iz Zaječara. Isturili su je napred jer je bila odmornija od knjaževačke turske vojske. Fazlija ce kretao u pravcu na Davidovac i Rsavce, dakle za Čerkezima u aleksinačko Moravlje. Za njim se istim putem postepeno kretala i ostala turska (Ejub-pašina) vojska. Samo su teški tren i Hafiz-pašina brigada (10 tabora) okrenuli udobnijim putem preko Gramade na Niš. Zbog vrlo teškog i vrletnoga puta Fazlijina divizija marširala je našim zemljištem u vrlo rastegnutoj koloni.
6 avgusta Fazlijina rastegnuta kolona približavala se Rsavcima, kad je između Pirkovca i Labukova napadnu s boka 250 naših dobrovoljaca, sa dva merzera, pod komandom ruskog kapetana Protopopova. Turci ovaj napad s boka na njinu otegnutu kolonu uzmu kao vrlo ozbiljnu stvar i odmah pošlju protiv šake naših dobrovoljaca dva tabora, dva brdska topa i 200 Čerkeza. Našima dođe u pomoć još dve čete sa Oštre Čuke, gde je sa svojim odeljenjem stajao major Milenko Pavlović, a Turci odmah uvedu u borbu još četiri sveža tabora sa celom jednom poljskom baterijom — i tako se otvori vrlo živa borba. Između ostalih s naše strane tu pogine od čerkeskih noževa i moj dobar poznanik i vrli drug ruski potporučnik Štrobinder, s kojim sam neko vreme zajedno služio kao četnik u Protopopovljevom dobrovoljačkom odeljenju. Čerkezi su nabili na koplje njegovu lepu glavu koju su tek bile garile mrke nausnice, i tako je nosili po bojnome polju. Laka ti bila srpska zemlja, dobri prijatelju!...
Iako su Turci bili brojno mnogo nadmoćniji, naši izdrže dva čitava sata uporne borbe (od 10 do 12 časova) pa onda odstupe Banji, a Fazlijina kolona produži svoj marš, ali sa takvim teškoćama, da je jedva u mrkli mrak stigla u Rsavce na konak.
7 avgusta strašno iznurena Fazlijina se kolona odmarala u Rsavcima, sačekavajući i druge turske kolone, koje su se polako kretale za njom iz Knjaževca.
8 avgusta prikupljeni Turci krenuli su se iz Rsavaca dalje, približujući se Aleksincu i potiskujući pred sobom naša omanja odeljenja. Tako se odeljenje pukovnika Malinovskog (2 bataljona i 2 topa) moralo povući od Sv. Stevana dublje u Ozrenplaninu; od Stanaca je odstupio potporučnik Glišić sa svojim odeljenjem, a tako isto moralo se povlačiti Aleksincu i katunsko odeljenje (pod komandom majora J. Petrovića) koje je dotle imalo svoje predstraže istaknute preko naše granice do Gornjega i Donjega Krupca. Tako je glavna Ahmed-Ejubova sila, s kojom je osvojio Knjaževac i pritiskao Svrljig, 8 avgusta već bila prikupljena pred Aleksincem. Izostavljajući sve sitnije podrobnosti o prelasku ove turske vojske od Knjaževca Aleksincu, ja ću sad ukratko da spomenem kakvi su pokreti banjske vojske odgovarali ovom kretanju Turaka.
Ovoga istog dana (8 avgusta) naše konjičke patrole sa Vlaškoga Polja dolazile su do blizu Knjaževca, i tom su prilikom opazile da su regularne turske trupe napustile svu knjaževačku okolinu, po kojoj krstare sad samo bašibozučke plačkaške čege, ali da je Knjaževac još posednut. To je bilo izjutra. No toga istoga dana pred podne opazile su naše okolne patrole da se sa Tresibabe krenulo 20 tabora turskih, a po podne izašlo je iz Knjaževca još 15 tabora i sva se ova vojska krenula u pravcu Dervena. To su bila poslednja odeljenja redovne turske vojske, i sad su u Knjaževcu ostali još samo bašibozuci Čerkezi i Cigani, pipajući što se moglo još opljačkati iz porušene i razgrabljene varoši. Kad je saznao za ovo stanje stvari, Hrvatović izvesti o svemu đenerala Černjajeva i spremi se da sutra dan sa svojom vojskom iz knjaževačke klisure i sa odeljenjem sa Vlaškog Polja učini diversiju spram Knjaževca, kako bi tim prognao iz Knjaževca i okoline i poslednje, neregularne turske čete, i saznao da li turske trupe, ŠTO odstupaju od Knjaževca, imaju u pozadnosti kakvo pojače odeljenje u okolini Knjaževca koje bi ih pri odstupanju štitilo kao pozadnica.
9 avgusta zorom krene se Hrvatovićeva vojska Knjaževcu. Napred je bio izaslan jedan eskadron naše konjice, pod komandom poručnika S. Đorđevića da razmotri knaževačku okolinu, kako bi naša pešadija što sigurnije nastupala. Ovaj eskadron prvi uđe u porušenu varoš, izvesti Hrvatovića o stanju Knjaževca, pa i ne čekajući da prispe naša pešadija, produži dalje izviđanje u pravcu Tresibabe. Malo docnije stignu pod Knjaževac i sve naše trupe, krenute od Banje i sa Vlaškoga Polja, i uđu u porušeni Knjaževac ravno u 2 časa po podne. Iste večeri poslato je nešto naše vojske i na Tresibabu. Hoćy je Tresibabi dato potkrepljenje, tako, da je 10 avgusta u zoru osvanulo na toj planini 7 bataljona, 2 lake i pô teške baterije. Toga istoga dana dobije Hrvatović od Černjajeva poruku da se krene za Turcima što iz Knjaževca odstupaju u aleksinačko Moravlje. Hrvatovićeva vojska bila je jako prorešetana strašnom i nejednakom borbom oko odbrane Knjaževca (svaki peti vojnik bio mu je ranjen ili ubijen), bataljoni su mu bili brojno slabi, a fizički iznureni. Ostaviv u Knjaževcu i na Tresibabi nešto malo posade, on se krene za Turcima sa 11 slabih bataljona i 12 avgusta oko 5 časova po podne stigne više Rsavaca. U isto vreme sa Jezera odeljenje majora Mil. Pavlovića pomaklo se napred. Tako je Hrvatović 12 avgusta u veče imao: 16 bataljona, 12 teških i 4 laka topa, sa 2 eskadrona, a vojska mu je bila raspoređena ovako: na desnom krilu major M. Pavlović sa 5 bataljona, dopirući svojim levim krilom do Prekonoga, u centru major A. Jakovljević sa 5 bataljona, a na levom krilu 6 bataljona pod komandom ruskog kapetana Ščorbe. Zajednički front bio im je okrenut zapadu, t.j. Aleksincu a odstupnica im je bila na Aleksinačku Banju.
Iz ovih položaja Hrvatovićeva je vojska juče (13 avgusta) odmah posle udarila na Turke i navaljivala poglavito na levo tursko krilo. Borba je bila uporna i trajala je skoro do 9 časova uveče. Naši pešaci dogonili su se do pod same turske šančeve, ali ih nisu mogli uzeti. Naši su se mnogi ljudi izranili i izginuli, ali opšti rezultat jučeranje borbe skoro je nikakav. Turci su s početka bili ovim neočekivanim napadom s boka i leđa jako iznenađeni i zaprepašćeni. Držali su da će odmah za ovim Hrvatovićevim napadom na njino levo krilo i pozadnost sledovati i snažan napad Černjajeva s fronta i desnoga boka, što bi ih (Turke) dovelo u strašan i pogibeljan položaj. Ali kad videše da ih Černjajev od Aleksinca ne napada, Turci se malo priberu i prikupe svu silu protiv Hrvatovića, a jedna naša patrola javlja da su oko 4—5 časova po podne dovukli i znatna potkrepljenja s one strane Morave (od Ali-Sajibovih trupa); naročito pak dojurilo je mnogo Čerkezije. Ovako prikupljeni Turci su odbili sve napadaje Hrvatovićeve vojske koja je brojno bila mnogo slabija od turskih trupa isturenih protiv nje, a ovamo je bila napadač. Valjda da ce zagladi ta pogreška Černjajevljevoga jučerašnjeg mirovanja, opremljeno je jytpoc onix 23 bataljona da uhvate svezu sa Hrvatovićem pa da udare zajednički.
Da se vratim dakle na pričanje šta je bilo jutros sa ona 23 bataljona.
Dok se vojska postrajala, njen komandant potpukovnik Karadžić nešto ce živo razgovarao s Komarovom. Vojska kao more pritisla poljanu, a od nje malko u strani, na jednom brežuljku, razgovaraju dve srpske vojvode — Karadžić i Komarov! Razgovor mopa da je važan, jer se vodi pred stupanje u bitku. Eto, oni će ga sad svršiti, Karadžić će ce okrenuti, komandovati vojsci: »napred« i za sat — dva ovi će se mnogi bataljoni već trošiti u streljačkom lancu. Ova pomisao kao da me ujede za srce.. Jaoj meni! Kakve krupne stvari zavise od ovako sitnih ljudi! Život ovih hiljada što ovde gmižu zavisi od jednoga Karadžića, od jednoga Komarova, čija mi vojnička solidnost ne uliva nikakve, ama nikakve vere...
U mirno vreme za jedan udareni šamar ide ce y policiju, u sud — ictepyje ce pravo. Seljak dirnuo vola na Terazijama i žandarm već ga hvata za jaku i vuče u policiju da ga kazne za zlostavljanje životinje; lončarski trgovac na Savi pakuje lonce, pa ne da šegrtu da nosi sanduk, jep ce boji da ne polupa »espap,« već zove jaka momka, daje mu sanduk i veli: »evo naj, ali dobro pazi, čuvaj da ne polupaš lonce!« A ovde evo hiljade ljudi predaju se na milost i nemilost jednom Karadžiću, jednom Komarovu, i oni ih vode i lupaju bez odgovornosti; uvedu u boj hiljade, izvedu stotine; što je poginulo — poginulo, što je ostalo — ostalo, zato nikome ne odgovaraju, niko ih ne pita i ne ispituje da li za pogibiju kakvoga našeg odeljenja nisu baš oni krivi.1)
Dok sam se ja ovako grizao teškim mislima, bataljoni se kretoše. Prolazili su pored mene u dugim i dugim redovima, a pred mojim zamućenim pogledom stvori se čudna slika. Poped mene huji dug, nepregledan železnički vlak. Vagoni puni, nabijeni ludi. Vlak zviždi I hukće, točkovi Zuje i podigravaju od silne brzine, pružice škripuću, razmanuti lanci zvekeću, prozori kloparaju, vagoni promiču kao mušice, a iz njih se čuje graja i vreva i čisto se oseća vreo zadah od hiljade sabijenih ljudi. I sva ova zahuktana masa gvožđa i živih ljudi juri nekud brzinom munje. Iz lokomotive izbija gust dim sa varnicama i povija se po nepreglednom nizu vagona, a ovom lokomotivom — — jaoj! — upravlja nevešt i neuk mašinista koji je uz to još i pijan. I ja sam uveren da vlak još ne će zamaći ni tamo za ono brdašce, a kazan će mu pući i vlak će ce sav razmrskati u sitno komađe. Tada mi dođe u pamet kako sam jednom gledao između Štajnbruha i Pešte takav jedan smrvljeni vlak. Gvozdene osovine, debele kao noga u butini, stoje previjene kao meke voštanice; debele čamove grede raščešljane u tanka vlakna kao povesmo kudelje; točkovi, skliznuv sa šine, zarili se u nasip i okrećući ce tu u mestu samleli sav šljunak oko sebe u sitno brašno; vagoni najašili jedan na drugi i stinjili se kao lepinje; dva čopora ovaca, što su bila u vagonima, pretvoreni u krvav kačamak, sa koga se još cedi krv i točura na nasip; telo mašiniste odbačeno na 20 koraka. Glava mu otkinuta i otkotrljala se daleko od trupa...
Tako će biti i sa ovim vlakom što sad juri pored mene. Al' da, ovo nije vlak, ovo prolaze bataljoni. Ja obrisah hladan znoj i protrljah čelo, a bataljoni se već izgubiše u prugovačkom potoku...
Komarov me pozva da idemo na konjima u »rekognoscirovku« spram bujimirskog visa. Sa nama pođe i ruski poručnik Čerkez Šah-Nazarov. Kao konjičku pratnju Komarov povede beograđane Gaju Damnjanovića i Nikolu Đorđevića i još Z—4 seljaka. Dođosmo do naše mrtve straže.
— Bratci, estь Turki vperedi? pita Komarov stražare.
— Turci je l'? — pita opet stražar sa svoje strane.
— Da, da, Turki, estь li ihъ tutъ vperedi?
— E, Turci, kao Turci, odgovara vojnik ne razumev pitanje Komarova — pogana vera, baš su neki baksuz ljudi.
— Pita đeneral Komarov ima li Turaka ovde pred nama — umešam se ja.
— A? Ima li Turaka? Ima nô, ja 'de će biti no tu! eno zabilo ce node u onaj šušnjar pa ćuti.
— Mь seй časъ razmotrimъ — reče Komarov i obode konja, a vojnik pogleda za nama pitajućim pogledom, sleže ramenima, iskrivi glavu na jednu stranu, podiže obrve i reče: da bog da se u zdravlju vratili.
Zaiđosmo u sitnu, gustu čestu, taman svrh čoveka na konju. Konji se jedva provlače kroz šibljak, a granje nas svaki čas šiba po licu. Na dva koraka pred sobom ništa ne vidiš od zelenoga gustiša i neprijatelja ne bi opazio pre dok mu se ne bi na bajonet natakao. Samo kad se dobro propneš na uzenđijama možeš videti po vrh šume da smo došli blizu pod brdo, i ako tu ima Turaka, moraju biti vrlo blizu.
Ja sam utvrdo mislio da Turci ovu kosu drže još posednutu, i najedanput mi bi krivo zašto da ovako glupo izginemo, te upitah Komarova prilično osorno: šta ovo radimo? kakav cilj ima ovo naše tumaranje pred turskom bojnom linijom? Ako treba rekognoscirati i izviđati predeo, zašto nismo uzeli koju četu pešaka, pa da prodiremo napred, i ako ustreba da se puškaramo, da bi nagnali neprijatelja da se razvije i time nam pokaže jačinu i razmeštaj svojih trupa. Ovako samo nas 5—6 zaglavili se na konjima y ovaj šibljak, pa niti ćemo što videti, ni vajditi, samo ćemo uludo izginuti. Komarov je uveravao da tamo na kosi nema Turaka; no posle maloga disputa pristade da se vratimo. Kod mrtvih straža nađe nas konjanik izaslan od Černjajeva (koji beše stigao Prugovcu), da potraži Komarova. Odjurismo u karijeru.
Čim sjašismo, Komarov gotovo trkom pritrča Černjajevu i reče mu: Mihailo Gligorijeviću, imam za vas jednu radosnu vest: na onoj kosi nema više Turaka — Komarov pokaza na bujimirski vis — mi sad otuda dolazimo; peli smo se do na vrh — a za tim okrete se meni i upita kao u potvrdu: — Je l' te, T...
Ni sad ne znam za što, ali ja u tome trenutku rekoh: »jeste« i slagah zajedno s Komarovom, jer mi se do na vrh nismo peli. Malo čas ćemo videti kako umalo nisam skupo platio ovo polagivanje za Komarovom.
— To je vrlo prijatno, reče Černjajev. Znači, Turci beže. Ja ću narediti da se ta kosa posedne. Zatim me Černjajev opravi na konju da stignem ovu vojsku što je otišla sa Karadžićem, i da vratim od nje 4 bataljona natrag Prugovcu. Pošto sam to izvršio, malo docnije Černjajev mi reče: — Uzmite ovu četu dobrovoljaca g. Kola Rašića, pa je izvedite gore na bujimirjski vis; postavite straže spram Morave, a jedan lanac istaknite kao stražu spram Katuna.
Mene ova zapovest prenerazi. Otkuda meni nevojniku da poveravaju ovako vojničke zadatke?! Učini mi se da Černjajev xoće da ja danas budem ubijen. (Koješta, noćas ce smejem toj ludoj misli, ali jutros mi ne beše do smeja).
— Vaše prevashodstvo, na onome visu, kuda me vi šaljete, Turci su, i on se ne može drukčije uzeti do borbom. Ja ce mogu boriti, ali ja neću umeti da vodim ljude u borbu — usudih ce da primetim ja.
Černjajev ce samo pljesnu po butinama: — Eto ti sad! Nije li mi pre dva sata Komarov rekao a vi sami potvrdili, da ste se peli do na vrh one kose i da Turaka nigde nema.
— Da, ali izveštaj je opet netačan; mi nismo izlazili do na vrh.
— Hećy da znam, planu Černjajev, uzmite ovu vojsku i vodite je kuda vam rekoh. Komarov mora znati šta je rekao.
— Ali ako ipak bude Turaka i borba se otvori, šta da radim?
— Odlazite, odlazite, odlazite!... prodera se Černjajev. Ja opučih niz polje, a on za mnom praskaše: — Prokleti rezoneri; mesto da slušaju svi oni filosofiraju. Sve ih je to iskvario ovaj njin pogani ustav. No dok ja uzjahah konja i postrojih četu, Černjajev dozva Komarova i nešto su živo razgovarali, pa me onda opet viknu:
— Uzmite još i ovu četu ruskih »plastuna« a evo poći će i potpukovnik graf Kanovnjicin. Zatim se okrete Kanovnjicinu: — Grafe, uzmite ovaj bataljon... ko je ovde bataljoni komandir?... Gazda Milosav Trifunac, gazda Milosav Trifunac... — odgovoriše vojnici — uzmite ovaj Trifunčev bataljon pa pođite kao potpora, g. T.... Rasporedite da on sa dobrovoljcima ide napred, a vi za njima da ih poduprete ako zatreba. Idi te zbogom T........! Ako se otvori borba ja ću vas odovud pomoći artiljerijom.
Krenemo ce. Kod naših predstraža stanemo da jedan deo naše vojske rasturimo u lanac, jer dotle je sva išla u dvojnim redovima, i da se posavetujemo šta ćemo i kako ćemo. Dogovorimo se da ja i Kirilov, četovođa plastuna, sa njegovom četom pođemo prvi u lanac, Kole Rašić sa 200 svojih dobrovoljaca da obrazuje drugi lanac, a graf Kanovnjicin sa Trifunčevim bataljonom da stane malo ulevo, kako nas Turci ne bi obišli, i da nam služi kao potpora. Kako smo zailazili u onu istu gustu i sitnu šumu po kojoj smo se jutros provlačili s Komarovom, ja predložim grafu da naše konje ostavimo kod komordžija, pa da idemo peške, jer ćemo tako biti manje izloženi. On, na njegovu nesreću, ne pristade. Ja ostavim sablju i konja kod komordžije, a od njega uzmem pušku i u dve fišeklije po 72 metka, pa se onda sa Kirilovim: i našim plastunima krenemo napred.
Nema reči kojima bi se mogla opisati ona povorka ocećaja, što saleće čoveka kad pođe pred puščane i topovske metke, od kojih je svaki i njemu namenjen. Ideš napred, a u glavi ti se budi mutno saznanje da je ovo poslednji čas, sad je sve svršeno, sad više nema razmaka i odgađaja već moraš napred dok te ne dočeka neprijateljski plotun... i to nije daleko, to je eto tu... sad će... sad će! I neko strašno iščekivanje obuze mi dušu. Ca ovim osećajem možda bi se jedino mogao uporediti osećaj osuđenika na smrt, u trenutku kad privezan za kolac čeka kad će grmnuti puške. Namah ti ovo kobno iščekivanje postane tako dosadno, da čisto potrčiš napred, samo da što pre plane taj prokleti neprijateljski plotun, da se jedanput svrši, da te ne muči ovo ubistveno, strašno iščekivanje. Namah opet obuzima te crna misao: ovo su poslednji trenutci... Uspomene iz detinjstva, lepi mladićski snovi, nade, planovi, prijatelji, sva mila i draga stvorenja, ceo prošli život — sve ti to sad navali i slomije se u ono malo prostora pod onom jadnom lubanjom — i ti usporavaš korake: smrt je blizu, ona je tu, neminovna, ti to znaš, ali ti bi rad sporošću koračanja da ugrabiš još koji trenutak života, da poživiš još malo, makar još malo...
Talasan ovim osećajima naš se lanac živo provlačio kroz gusto šiblje, rasplećući rukama spleteno granje i pavitnjak. Niko nije govorio ni rečice; čulo se samo šuštanje od koračanja po lanjskom lišću i puckanje pod nogama opalih suvih grančica.
Napred... sve napred... Najedanput... grrr... kao grom turski plotun na trideset koračaji pred nama. Kuršumi zapištaše koseći granje i lišće, neko ulevo od mene jauknu, mi skresasmo puške, dim kao gusta magla napuni šumu (jer se iz: sklopljena zelenog gustiša teško razilazio), a mi se u tome mraku proderasmo nekakvim promenjenim, rekao bih tuđim glasovima, rapavim i strašnim, kao ono što je glas čoveka kad drekne trgnuv ce preplašen iz sna, »ura, ura« i skoro jedan preko drugoga potrčasmo napred. Trčim, a srce bije da iskoči. Kapa mi osta na jednom trnu, a ja trčim gologlav i zasušenim grlom vičem »ura« i žurno u trku punim pibodijevaču, ali ruka drhti i punjenje ide sporo. Jedan turski fes pomoli se iz jedne rupe preda mnom, iskoči čovek i beži; do njega iz druge rupe pomoli se drugi fes, treći, četvrti — čitav niz fesova — Turci beže. Mi trčimo. Šumica se proredi, nastade ređa, a starija gora; Turci beže uz brdo; sad se okreću i hvataju busije iza debelih drva i prosuše na nas strašnu vatru. Mi ne trčimo više, već idemo korakom i pucamo. Evo i prve turske granate gde gudi vazduhom nama u susret; spušta se sve niže i niže, sve niže i niže... du... udari i pršte na petnaest koraka pred nama. Tek ona pršte, iz daljine se začu kako gudi druga, treća, četvrta... Strahobno zviždanje biva sve jače i oštrije, sve bliže i strašnije... du, du, du... jedna udari ulevo, druga udesno, a treća posred našega lanca. Granatska parčad žalosno fijukaše, a dva Crnogorca, ulevo od mene samo ce prokriviše kao ranjeni lavovi i stropoštaše se na mestu mrtvi...
Sad se začu iz daljine kako huči i naša granata. Ona prejuri visoko preko naših glava, a mi je pozdravismo sa burnim »ura,« praćenim živom puščanom vatrom i opet potrčasmo napred. Turci napustiše ivicu krupne gore, mi je zauzesmo i sad se otpoče puškaranje po šumi, od drveta do drveta. Iza svakoga grma proviruje turski fes i plamti puška. Turska baterija poče biti naš lanac šrapnelom. Skoro čitav sat trajalo je ovo puškaranje po šumi. Mi smo se postepeno pomicali napred i najposle istiskocmo Typke i zauzesmo izlaznu ivicu šume, a Turci utekoše u jedan streljački rov, iza koga je malo podalje grmila jedna turska baterija. Iako cmo dovde pobeđivali, sad beše naš položaj vrlo mučan. Mi smo došli na ivicu šume, pred nama iskrčena čistina kojy na 200 koraka ispred nas preseca gusto posednut turski streljački rov, a na 100 koraka iza rova grmi turska baterija. Čim se ukazasmo na ivici šume, tresnu pred nas prva turska kartečna kutija, i karteč se prosu kao da bacaš punu šaku pšenice. Mi ce prilično proredili, mnogi od naših ostali uz put ranjeni i pobijeni; jedan deo Kola Rašića iza nas otvorio vatru pa i on puca nekud preko nas (drugi deo Koletove čete beše se pomeo u šumi i naišao na nas te smo se smešali i borili se posle zajedno). ulevo od nas osiplju se puške kao kokice — znači i Kanovnjicin je stupio u borbu. Šta da se radi? Na domaku smo turskih rovova i baterija — dugo ovde opstati ne možemo, a da jurišemo — malo nas je. Šta da se radi? Kirilov posla dvojicu da dovedu ostrag i ostatak Koletove čete i da prikupe sve raštrkane ljude po šumi pa da učinimo juriš. Oni odoše, mi ostadosmo u strašnoj borbi. Karteč je neprestano sipao, iz streljačkoga rova Turci su bili skorom vatrom; naši, ljudi, pored svega zaklona, jednako su padali. Kirilov mi pritrča, drhtao je od razdraženja kao jasikov list svi smo drhtali; prosto ce tpecao svaki končić živaca u nama; krv nasela na oči, usta ce zapekla.
— Ovo je užasan položaj, reče mi Kirilov. Mi ovako duže ne možemo opstati; mi ne možemo dočekati potporu, jer ćemo dotle svi izginuti; ovo treba ili jurišati ili odstupati. — Sve ovo govorio je Kirilov kao da me pita, ali najedanput ne znam šta mu bi jer i ne sačekav moga odgovopa on viknu promuklim glasom:
— Gornistъ, trubi šturmъ; na štiki, rebяta; ura!
Trubač zasvira na juriš, Crnogorci isukaše jatagane, Rusi tresnuše puškama, ja moju stegoh — čini mi se prsnuće mi pod rukom, poiskakasmo iza grmova, zgledasmo ce samo, pa onda uz gromovito »ura« nas jedno 50—60 jurnusmo preko čistine turskome rovu i bateriji...
Šta je dalje bilo sećam se sad samo kao kroza san. Znam da jedno sto koraka tako trčasmo; znam da karteč i kuršumi brisahu kao metla po našim redovima, svaljujući i levo i desno; znam da mi jedan ranjen Rus nešto govoraše; znam da Kirilova, koji je preda mnom trčao i strašno vikao, najedanput nestade; posle se sećam da se iz turskoga šanca, koji je bio pred nama, začu strašna dernjava, da neki mnogi, mnogi ljudi poiskakaše iz šanca i poleteše nam na susret, da kod nas nasta metež, da neki Rus viknu: ne dajte, braćo, Kirilov je ranjen; da ja Kirilova ugledah ispod mojih nogu, da ga ščepah za jednu ruku, a neko ga uze za drugu; da smo donekle tako bežali, da usput neki vikahu: mrtav je, ostavite ga, a drugi: nije, a posle ne znam šta bi od Kirilova, čini mi se da ga u onoj gužvi neki ljudi dočepaše od mene i odnesoše nekud. Ono što dalje nasta sasvim mi je mračno, ja u tom trenutku kao da sam malo bio šenuo pameću...
Kad opet dođoh sebi videh da sam ponovo y onoj čestoj šumici sa jedno desetak Rusa i tri Crnogorca.
— Ljuto li postradasmo — reče jedan Crnogorac. Jedan Rus brisaše suze: — Samo da nije Kirilov ubijen! Oko nas svuda unaokolo treštala je puščana i topovska borba. Pođosmo da kudgod izađemo iz onoga gustiša, da se orijentišemo, jep nit cmo znali gde su naši, ni gde su Turci. Izađemo na jednu usku putanju usred šume i ne pođosmo njome dugo, kad sretosmo grafa Kanovnjicina; jaše malaksao na konju, a sa obadve ga strane pridržava PO jedan vojnik.
— Šta je, grafe?
— Gde ste vi? ja evo ranjen. Ništa ce ne može učiniti. Idite tamo; gledajte da prikupite ljude po ovoj prokletoj šumi; ja idem, ja sam opasno ranjen, jako me boli.
Pođemo malo dalje i šta da sretnemo! Na puškama u šinjelu nose Rusi jadnoga Kirilova. Još je bio živ, ali crna smrt već mu se beše nastanila na bledom licu. Ižljubimo ga u krvavo čelo. Jedan stari Rus, što beše sa mnom u gomilici onih desetinu, ljubeći Kirilova obli ga suzama i reče: — Zbogom, dobri druže, zbogom hrabri stradalniče; ti si pošteno odslužio tvoju službu svetom hrišćanskom delu. Prosti... Zatim skide sa svojih grudi neke ordene, izvadi sat i kesu s novcima i sve predade jednome od onih što nošahu Kirilova: — Na! ja idem u boj i sam gospod zna da li ću ce živ vratiti. Ako padnem, zaklinjem te Bogom da ovo ispratiš mojoj ženi...
Kirilova odnesoše... a mene obhrvaše teške misli: Toliki ljudi pali, Kanovnjicin ranjen, Kirilov ubijen! — Jadni P...! šta ćeš ti ovde sam kao suvo drvo u planini? Ili ići napred sa desetak ljudi, bez nade na uspeh, pa poginuti, ili odstupiti pa biti obešen od Černjajeva?...: ...O, napred, napred! — mi pođosmo po šumi prikupljati ljude i pripravljati se za drugi juriš!
— Uh, zaboga, gospodine, zar još ne spavaš!
Vidiš li da se ovo već beli zora; kako je to vraško pisanje po svu noć!?
— Spavaj, Ivane, spavaj, sad ćy i ja.
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pera Todorović, umro 1907, pre 117 godina.
|