Dete i sreća

←Kornjača i orao

Dete i sreća Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Petao i dpagi kamen→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Dete legne spavati baš kod ustija takog bunara u koji lasno mogaše prevaliti se i udaviti. Dođe sreća pod vidom žene, probudi ga i prošiba. Piša dete, šlačući, zašto ga bije. „ Eto zato“ — odgovori ona — „što spavaš kod bunara, gdi lasno možeš upasti i utopiti se, pak onda niko ne bi tebe krivio, nego bi svi na me zinuli, i nesrećom bi me naricali.“

Naravoučenije

U usti sviju naroda i ljudi ništa se češće ne čuje nego: sreća i nesreća, a počti niko i ne misli da čisto sazna šta su te stvari. Ovo je voopšte običaj ljudi: govore o mnogim veštma samo zašto su čuli da i drugi o njima besede, tako su: čini, bajanja, uroci i kojekakva noćna prividjenija. A onde gdi su se ljudi prosvetili i ova budalasta sujeverija odmetnuli, ništa već toga nema među njima, nego što se sluči, ima svoj jestestveni uzrok zašto. Nerazuman i nerasudan najviše se na nesreću tuži, a neće da pozna da sva ta nesreća ništa nije drugo nego njegovo nevnimanije i nerazumije. Čovek predostrožan i pametan više s dobrom srećom ima posla, zašto on kad pođe od kuće dobro veže vreću, i takova sredstva za svoje posle izbira kakova k dobrom koncu vode. Mlogoga je u Ingliteri s kurjakom nesreća srela dok je tu njih bilo, a kako se svi Inglezi složiše i sve kurjake istrebiše, tu već nejma od kurjaka nesreće. U zemljama gdi nejma dobra poretka, ko putuje svaki čas čeka da će ga s kesedžijom i s zlim čovekom nesreća susresti, a ovde, u Saksoniji, putuj koliko ti drago, danju ili noćju, pešice ili na konju, nit se koga bojiš, nit te se ko boji. Kad čovek ne vidi, lasno će u jamu pasti ili o što glavom lupiti, a kad vidi, onda neće.

U stara vremena sreću su počitovali za boginju, kojoj su se klanjali i žertve prinosili. No što velim: u stara vremena. I do danas među hristjani nahode se koji i sami ne znadu šta o njojzi misle. Karol dvanaesti bio je srećan protiv Petra Velikoga, dok je ovi svoje vojinstvo naučio kako valja vojevati, pak onda onaj propadne. Greci su milione pobježdavali dok su sojedinjeni i oglasni bili, a potom meždousobnim nesoglasijem sami su sebe zatrli.

Pametan urani na delo svoje, moli se bogu, pak radi, putuje, trguje i pridomišljava se: a leniv leži i čeka da mu što sreća donese. Ja dobro znam da će mnogi tvrdoglav protiv ovoga zinuti: „Hee! Ja znam toga i toga koji ništa nije radio ni zaslužio, ali kad je srećan!” Mučno je govoriti s čovekom koji hoće u vetar da govori, i da ni sam ne zna šta misli, šta li besedi. Ovo se može slučiti, ali od stotine jednom, pak što dokazuje jedno protiv deset? A i u onom jednom samo neka tražimo uzrok, pak ćemo naći kako i zašto mu se to tako dogodilo. Začudo kako čovek može tako uporan biti da toliko sreću brani, kad svojima očima mnogoga vidi juče srećnim a danas nesrećnim? A kad bi sreća u samoj vešti nešto bila: tako, ko je srećan morao bi vsegda i u svačem takov biti, no mi vidimo sve naprotiv. Ali kad je već ova reč kako u sve jezike tako i u naš uvedena, ja je ne isterah da sam storuki Vriareos, nego bih samo ovo rad da ko hoće slovesno da mudruje i da zna ono šta umstvuje, ovako da misli: sreća je to kad čoveku njegova pretprijatija na dobro i po njegovoj želji izlaze; i da su samo oni uprav srećni koji bogoljubno, trudoljubno i pametno živu. Činimo mi samo sve dobro što možemo, a što od nas ne zavisi, to višnjem Promislu ostavimo, jer inače i šta smo mi? Danas jesmo, a sutra nas nejma. Pritom i ovo je svakom poznato: da ko je razuman, i ume i o malom mirno, spokojno i zadovoljno živiš, on je srećniji i blaženiji i ovde na zemlji nego ne znam koliko bogat koji nije ni miran ni spokojan, ni sa svim što ima zadovoljan. Pastir za ovčicam kad peva, on je srećan u svojej sferi, iliti okresnosti.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.