DEO DRUGI
I
Široka voda mirno slazi,
Ozbiljan, svečan hod je njen:
Kô heroj kad vrh mrtvih gazi.
Obalskih vrba pada sen
I jablanovi šume večno
I nebom klizi mesec len
I sipa poljem ulje mlečno
I nizu stena srebri rub
I mazi meko lice rečno.
I šuma, stena, žbun i dub
Gospodu poji. Plav se diže
Sa žrtvenika dima stub.
Himna u svaku izbu stiže,
A belih vila titrav splet
Poljima zrelim hučno siže
I vrh gradova širi let.
Kikot se s šumom reka spaja,
A rumen sreće zari svet.
Satire s daljnih strana zbraja
Vilinski strasno zvonak cik;
Svud zvoni himna zagrljaja.
I jedan jauk, vrisak, krik
I krv i nož i plač i rane.
-- Kainov divlji zasja lik.
II
U burna jutra, pre no svane,
Podizao se Kain, mrk.
Nemirom gonjen, dršće plane,
Kruži i juri u sav trk.
Od njega zapah strašan bije,
Otrovan, kužan, vruć i grk.
Zemljom baulja, noktom rije
I troši njiva pokos zbran
I od senke se svoje krije.
I gle! Od noći posta dan.
I kao paklen mlaz ga šinu
Gust jedan oblak, crn i slan.
III
Zelena svetlost rasu tminu,
Zli duh zavisti u taj tren
Crnu mu mrežu s lica skinu.
I reče:
Ljudski izrod snen
Bogove svoje u prah zdrobi.
Srce mu posta strasti plen.
Jer kap otrovnog pića dobi
Od cure, čedne kao krin,
Najlepšeg čeda Crne Kobi.
Devojče grozan stvori čin.
Znaš li ga? Željom um ga zove.
Čovečji od nje strada sin.
Mami ga, pruža slike nove
I večno svoju tera ćud.
Dok um mu rajske slike love,
Porok ga zove u bol, blud.
I izmrvljena, gladna, svela
Najzad ga pred grob stavlja hud.
O, to devojče oka vrela
Nad ljudstvom strašan kliče rug,
Dok bukte ljudskog uma dela
I mudrost steže vatren krug.
To strasno dete, plave zene,
Meni je mati, kći i — drug.
Razbludno, nežno, kô od pene,
Pogledom drobi, seje žuč,
Pogledom od kog ljubav vene.
I zapaljenu diže luč.
Na poziv zove. Doboš lupa.
Livenog zvona pršti tuč.
I u krvavom plaštu stupa
Razjaren njen i surov brat,
Što se u ljudskoj krvi kupa,
Gluposti ljudske nezvan svat,
Što seme zala poljem veje:
Crven i vatren, nesit: Rat!
Čuješ ga da se besno smeje?
Ruši. Za dvorcem pada dvor.
Poljima leš do leša seje.
Tresu se kule. Palih hor
Vrišti. I jauk glune uši,
A mrtvi kletven zbore zbor.
Čovečjeg mozga vrt se puši.
Mostove, tvrdih stena stroj,
Niz dragih kuća požar ruši;
Gradova belih neznan broj
Dim gust i strašan zamotava.
Kô skakavaca gvozden roj
Gomila juri, razorava...
...Na zgarištu se rađa dan:
Života nigde, nigde java.
A krvav kriči stari Pan.
Spaljena sela. Tajac grobni...
Poprištem mokar luta vran.
Niz šuma požar guta kobni.
Crn ugalj svud i crven plam.
A kikot čuješ jeziv, zlobni.
I kostur, hladan kao kam
Na crvenome hatu luta,
Povrh lubanja, ćutljiv, sam.
IV
Mesto jadarskog tihog kuta,
Strahovit metež, nered strah...
Grom, posred sna je divno snuta,
Rasuo nada niz u prah.
Dolinom besni lava vrela
I paklenoga mača mah.
I podiže se mrka čela
Genije srpskog roda. Nem.
Na ramena mu briga sela.
Jeza. Jutarnji laki drem
Zbrinutom oku strava spira.
Neman kroz carski tutnji trem.
A na uzbunu decu zbira
Ledenog vetra strašan huk,
Što usred leta muklo svira.
I pade krv. I smrti zvuk
Pozdravi himnom borce prve.
...Bog rata krvav steže luk.
V
Teške se stene lome, mrve.
...Gospodar biti ili rob!
Brat se uz brata drsko rve!
Do groba nov se kopa grob.
Kolone ginu. Vreme hita.
Nad čašću ruglo vitla kob.
Posmrtno slovo demon čita.
Još jedan udar!... Teče boj...
Još jedna sveže snage kita!...
Poljana cvili. Jao njoj!
I sunce!... Polje krvlju prano
Pobedom zdravi porod svoj.
VI
Kainu čelo brigom zbrano:
»Pobeda opet? Uspeh zar?«
I pođe jedno jutro rano
Sumornom gradu čiji car
Zgažen životom tužnih mena
Smrt gorku čeka, žut i star.
Seća se kroz san svih vremena,
Potoka krvi, krune zla
Pijanka teških, mladih žena
I mladićkoga čednog sna.
...Dvorac se trese... Pred njim šeta
Povorka crnih dela sva.
Mrtvaci sa svih strana sveta
Pred njegov truo jure tron.
Nad glavom vijor adskih četa.
I kunu! Kunu! Dršće on.
U krvi bunca, spasa želi.
A kletve težak bruji zvon.
Pesma ga više ne veseli.
Vešala škripe. Lelek. Jad.
Obrazi modro-mrki, sveli
Igraju. Miru on je rad.
»Smrti mi dajte!«
Kain stade.
Pakleno delo poče tad.
Kain mu piće kobno dade.
Mumija vrisnu: »Krvi!... Lij...«
U teški zanos greha pade:
»Ubijaj, vešaj, šibaj, bij...«
A Kain šapće: »Ne oprosti.«
I sipa vino. »Pijmo. Pij!«
VII
Preko Drine se crni gosti
Kreću na pohod krvav, nov.
Lubanje lete, pršte kosti,
I požar hvata krov po krov,
I lava plavi polja plodna.
Šanac po šanac, rov po rov.
...Zbegovi crni. Mesta rodna
Postaće divljem risu plen.
Ispiti treba čašu do dna,
Čekati sramnog ropstva tren!
Planine vrište, šume cvile.
Genije plače, bled kô sen.
Noć sve je gušća. Klize, mile
Divljačne senke... Steže stud,
A na vidiku sela čile,
Gradovi tonu... Dršće grud.
Vijor zbegove dece briše.
I vrisak, jauk... Strašni sud.
Jesenje polja tuku kiše.
Bežati treba. Rodni grad
Videti nećeš nikad više.
Počinje Moloh vatren rad.
Pokrov je gotov... Ad i muke.
-- Večni hlad.
VIII
Usred huke
Kain se kreće... Sprema boj.
Spavaju hladne gorske čuke.
Marica šumi šumor svoj.
IX
Gologlav starac,sed, korača;
Usne mu dršću, slab mu krok.
U ruci štap mu mesto mača.
Rasute reke urla tok.
Kuda ćeš, starče? Tražiš Hrista
Lazaru kom je rečen rok?
Ne idi! Smrt je svuda ista.
On ćuti... Ponoć svija nit,
A carska kruna kroz mrak blista.
Vri narod vruće krvi sit.
Misliš li bledim svelim likom
Da budeš celom rodu štit?
Gle! Ponikli su borci nikom.
Poljem je rasut časti cvet.
Pobednim vrag tvoj kliče klikom.
Jejina jato sprema let...
A starac ćuti, motri, pazi...
Uzvišen, svečan, bled i svet
Busenjem, trnjem, čkaljem gazi
Kroz močar, trnjik, šumu, kal.
U poluprazan okop slazi.
Čelom mu brige igra val.
Usne se kreću, modre, grče.
A pogled staklen, kô opal.
Samo ga skrite suze mrče.
. . . . . . . . . . . . . . .
Uzdrhta Rudnik, sedi vuk,
S Jelice pomoć vape smrče.
Ratnici blede. Tajac. Muk.
Prozbori kralj
I svetiteljski ču se zvuk:
»Vragova naših težak malj
Zar krv mišica vaših gruša?
I seje poljem korov-čkalj?
Moj narod podlo demon kuša.
A polja vaša seje gar.
Dedovske reke sram penuša.
Vajati vaši gde su? Žar.
I neman vitla, neman grozi.
Precima stid je dece dar?
Zovu nas. Čujte: »O, pomozi!«
A deca beže. Kud? U ad?
Koren se časnoj čupa lozi,
A zemlju svija bol i jad.
Grobovi zovu, mrtvi mole.
Otaca kletvu čujem sad.
Oni se stide.oni dole,
Jer dela njina guta sram.
I bukću njive, crkve, škole.
Poštujte vlasi sed mi pram.
Branite sebe, a ne... krunu.
...Ostajte zbogom.
Idem sam.«
I prođe drhtaj: »Mrtvi kunu!«
I ceo narod, kao val,
Kroz gar i požar ludo grunu
I kao lava šiknu, bljunu
Kroz šumu, močar, krv i kal.
_ _ _ _ _ _ _
Gvozdenu starac ljubi krunu.
Svetitelj! Pogled kô opal.
X
Novembar kišom polja tuče...
Na mračnom nebu oblak siv.
Krvave reke muklo huče.
I kao div,
Još bled, Gospodar kroz noć hrli
I šapće: »Lazar još je živ!...«
Jutarnja magla presto grli
I pust je, krvav kraljev dom.
Kraj njega ginu borci vrli.
Svud vrisak, kiša, krv i lom.
A oštar fijuk vazduh para,
Dok carske vojske grmi slom.
I ćesarska se slava zgara.
A polupust se budi grad.
I s brdā bije himna stara.
I kralj je opet svež i mlad.
...Sa drevnog hrama zvona zvone
I carstva jednog zdrave pad.
Mišica hrabra još ne klone.
...Crkveni žene ljube pod.
U tamjan časni oltar tone
I sveštenika svečan hod
Stokratno bruji hramom, što je
Bodrio večno mučen rod
Metalnim zvukom vere svoje,
Kô osmeh zore zgažen klas.
_ _ _ _ _ _ _ _
I dok se reke krvlju boje,
Uz himnu »Odsad budi spas!...
Gospode, budi sa mnom malim!«
Zaječa svodom puni glas
Pobožno: »Tebje Boga hvalim!«
XI
I reče Kain strašan smer:
»Novi ću požar da zapalim,
Rasuću narod ovaj, jer
Vaskrsao je!« — On se krete
Razjaren, divalj kao zver,
Da nove zamke snova plete.
XII
I on ga srete.
Na obroncima sedog Rila
Velzevul teškim srušen snom
Spavaše. Noć je zastor svila.
O delu svom je snio zlom.
Kain mu opet vino nali
I zadahnu ga snagom svom.
On za njim pođe.
Još su spali
Sinovi Raške puni sna,
Kad su na konak Oni pali.
XIII
_ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _
XIV
Drugi put mesec poljem sja.
Kraj Valandova groblje zjapi.
Poljana krvlju puna sva.
Osvetu leš do leša vapi,
A njiva krvav pruža trag
Poslednje moći, zadnjih kapi.
Pade do sina otac drag.
A zemljom celom strah se svija.
I opet Psalam peva Vrag.
