◄   ОСОБЉЕ II ПОЈАВА   ►



I POJAVA


(Prestolna dvorana. Na pozornici stoji grupirano svo osoblje osim astrologa, demona i genija.)


Car (s prestola):

     Ko se plaši da će slomit’ krila,
     Nek' ne leće nebu pod oblake; —
     Ko pučinu na umu imade,
     Nek’ na kršni brodić i ne seda:
     Ja od ovog’ odustati neću!
Od kad kruna sija na carevoj glavi,
Još za časak nij’ joj blesak potamneo;
Al’ se, vidim, hoće Androniku mladom,
Da s porugom kalja tu svetinju srpsku.—
Carstvo Konstantina pozobaše Turci
Da ne stade Uroš, moj roditelj svetli ,
Suprot poganikom. —
Car Mihail pođe da se klanja Rimu;
Potomci mu s Rimom gadne pletke pletu
Prot’ cara Dušana, — priznat’ im se neće
Da je u zlo vreme stara vera spasla
Vizantisko carstvo. —
Što je jednom tru.lo, survati se mora:
Nije nužno rušit' — podupreti valja:
Pod zakrilje moje, Vizantija trula
Valja da s’ podmladi.

Uroš:

     I do sad si care vojevao,
     Svaki bojak beše nam pobeda,
     Svaka vojna dade nove zemlje,
     Prilip, Orid, Trihala, Janina,
     Serez, Struma ponosit Železac,
     Sve do tvrdog solunskoga grada
     Zlatan skiptar dopire ti sada: —
     Ali ovaj — zlatnu krunu nosi
     S ovom tvojom dvostruka će biti.

Carica:

Ova vojna kaže nam se kobna,
Od nje, velim, odustani care,
Ol’ je samo razmakni podalje.

Marko:

Ne odustaj, care, tako t’ srpske časti!
Vizantija trula ne ima junaka,
Da povrati svoje što je danas naše,
Već se zače služit’ svojim duhovenstvom
Da poseje razdor među tvojom decom;
Pa kad tvoja rečca iz sereskog zbora
Izgoni ordiju, svsti otac Kalist
Anatemu svalja na carevu glavu;
     S njome misli cara zastrašiti,
     S njome smera zemlje povratiti,
     A od vojne tebe odvratiti:
Ne odustaj, care, evo t’ moje glave!

(Velmože jedan za drugim.)

I moje, — i moje, — i moje i mo.je! —

Car:

     Od kako se Dušan zacario,
     Nije jošte porekao Marko.
     Ko budućnost u nedrima nosi,
     Taj na život osvrtat’ se ne sme.
     Priđi k meni.

(Marko pristupa.)


     Ponosito čedo naroda mi,
     Mlad junače Mrnjačević Marko,
     Tebi dajem ponajtežu dužnost.
     Glava moja, glava j’ Uroševa:
     Tebi moja draga beše Marko
     Njegovu ti poveravam s toga.— —
U sred boja strele bezobzirce lete,
Koplje sleno cilja — prsiju ne bira,
Car i sebar pred njim jednu kocku baca:
Ako čelik ljuti i cara pogodi,
Car je jedan Srbin, množina ostaje,
Te množine glavu ti je hrani od sad,
Ti je Marko hrani i oda zla brani,
Evo tebi za to mača carevoga.

(Skida svoj mač i daje ga Marku koji ga prima na kolena.)


(Okrenuv se ostalima.)

Logotet carstva mi znade moje želje,
Ne bude li mene, nek’ vam sve iskaže.

Marko:

Tvoja volja, care, to je meni zakon,
MrnjačeviN neće pogaziti vere.
Idi te pobedi, Marko doma bdije.

Car:

Velmožama svojim carsku milost dajem.
Tebi, Žarko, svome prvom savetniku
U dar Makedonska strojitelna oblaet.

(Pruža mu diplomu koju Žarko prima na kolena.)


A tebi, Bogdane, prolivenu krvcu
Zakupljujem evo s troadskom državom.
Vladaj srećno tamo po zakonu mome.

(Daje au diplomu.)


Vukašine, tebi s bratom ti Uglješom
Podunavlje dajem; on nek’ stoji tamo
A ti budi ovde u dvoru mi glava.

(Daje mu diplomu.)


Nikola župane, u dar tebi Kostur
Sa okresnom zemljom.

(Daje mu diplomu.)


A Prilepu, tebi Orid i Taliju
S župom vaskolikom.

(Daje diplomu.)


     Što ja dadoh to će sin mi održati
     A vi držte njemu kao i meni vernost.

(Okrenuv se poslanicima,)

Poslanikom mojih vladarskih suseda,
Dubrovačkom, Vlaškom, Nemačkom, Ugarskom,
Moju carsku milost.
Cenim prijateljstvo vaših gospodara
I voljan sam za nj’ ga prijateljstvo dati
Kad potreba bude.

Poslannk papin:

Svetli gospodine, zar ti carska milost
Ne zagreva sjajnu, svećenu Adriju?

Car:

Uzalud izgledah blagoslov od pape;
Sveti otac mrkim prati me pogledom,
Uza nj’ stoje Mletke, suprot željam’ mojim.
Narod, recite im — tako hoće, oče,
A vladalac vrši što mu narod želi.

(Poslanici izlaze.)


Vukašin:

     Velja milosg, svetli gospodine,
     Obasjala j’ tvoje verne sluge:
     Carstvo svoje u ruke nam dade,
     Slavu svoju, care s nama deli.

Car:

Vi ste mi je skupa pripomogli steći.
Što junačkim srcem jedni osvojiše
To sa bistrim umljem drugi sačuvaše,.
A Vukašin znaše toga obadvoga.
Još se tebi nije care odužio.

(Ostalima zapovedajući.)


     Dok car Dušan vojnu ne dovrši
     Vukašin je u Prizrenu glava;
     A da s’ njojzi svako pokorava
     Kralj Vukašin tu za cara stoji.

(Svi se klanjaju.)


(Velmožama.)

Sazov’te vojvode, u tremu će čekat’
Carske zapovesti.

(Velmože odlaze.)


Carica:
     Ova vojna kaže nam se kobna
     Opet velim, odustani, care.
     Zvezdočatac zbiljno po knjigama muti
Znaci — veli — da su nepospešnn vojni
Hoćeš, care, starca saslušati?

Car:

Uzalud je gdedao šta mu zvezde pišu
Carska zvezda slabo međ' ostalim sija:
Zasijaće bolje kad se vojna svrši. —
Ako li ga straši carigradska kletva:
Loša vera kune, dobra bdagosilja!
Car Dušana glava iznad kletve staće.
Blagoslovi oče!

(Slazi s prestola.)


Patrijarh:

     Rabe božji, Stevane Dušane,
     Poborniče za veru hristovu,
     Krenki stube krsta pravoslavnog,
     Ugodniče božjoj zapovesti!
     Preko mene sluge smirenoga
     Pruža tebi blagoslov sa neba.
     Pod njime će t’ zablistati glava
     Da kao sunce razgoni oblake
     Oko hrama vere istinite;
     Pod njim’ će ti s’ ukrepiti ruka
     Da poraziš vrage svekolike
     U prah satreš supostate božje; —
     Pod njim će ti s’ zagrejati srce
     Pokajnikom milost da prosipaš.
     Car Dušane, verni rabe božji,
     Id’ pobedi, blagoslov je na te!

(Krsti ga.)

(Pada srednji zastor.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Jovanović Morski, umro 1896, pre 128 godina.