Delanja kod Austiskoga cara

Delanja kod Austiskoga cara
Pisac: Matija Nenadović
Dnevnik Matije Nenadovića

24. dekembra 1814. god. dali smo pismo molbeno na g. grafa Vrbnu, da bi nam u Jego Imperat. Veličestva audijenciju ishodatajstvovao, čtobi prošenije narodno jemu mi svojeručno vručili. Momak njegov odgovori: „Dođite prekosutra, biće vam odgovor. To smo bili ja, g. F(rušić) i Je(vta). U rečeno vreme išli smo ja i g. Je(vta) i pitali: ima li kakav odgovor za nas, i ne bi — međutim išli smo svaki dan i veče i jutro.

28. dekembra došao nam je odgovor pismen, da ćemo besumnjeno imati audijenciju kod Jego Veličestva imperatora austrijskoga — no kad imperator opredeli dan i čas da će nam g. Vrbna javiti, i proče. Taj dan budu i pisma (prošenija) sva gotova, koja je prepisao Davidović i Frušić.

30. dekembra u 8 sati po podne s g. Frušićem odem u dvor firštu Meterniku da mu predamo pismo (na nemačkom jeziku) koje smo načinili u ime naroda srpskoga, no služitelji njegovi kažu: „Dođite ujutru oko 10 ili 11 sati, onda ćete moći predati.”

31. dekembra rano u 10 sati odemo opet, gdi mesto Meternika izađe nam sovetnik deržavni Hudelist, i primi pismo, i uverava nas da će ga taj čas dati grafu Meterniku.

Preporučimo se da bi i on kao jedna visoka osoba kod Jego Veličestva kako najbolje znao bude progovoriti i umilostiviti Jego Imp. Veličestvo da bi izvolili predstaviti sultanu, da bi prestao od onoga svirepstva koje sada na Serblje u Serbiji sušče izliva. — G. Hudelist: „Znamo mi dobro kako i̓ Turci kolju i seku, i na kolje nabijaju i dosad, a osobito sad su Turci veoma ogorčeni na Serblje, i umislili su da Serbe sasvim istrebe ako uzmogu. Obače tko im je kriv, to su sve tomu oni uzrok”. — Ja: „Molim Vaše Sijatelstvo, nije prosti narod tomu ništa kriv. Narod je prost, nenaučan, osobito sluša i povinuje se tko mu se gode starešina naѕove”. G. Hudelist: „Ja, ja, znamo mi to dobro da narod nije kriv, no su krive nji̓ove starešine, a osobito nji̓ov onaj nevaljali i gnusni Senat, koji su u Beogradu bili, oni su s našim podanikami svirepije postupali, nego sada Turci što š njima postupaju. Oni su naše podanike nepravedno arištovali, globili, bili, ubijali: oni su svaku pravičnu trgovinu sa svojim nevaljalstvom prekraćivali; oni su hteli i naše u ovoj strani podanike protiv svoga cara vozbuntovati, da su s neporjadočnoga nji̓ovoga postupanja mnogi naši graničari, kako tergovci tako i drugi, nesrećni postali; oni su i na samoga našega cara hulili. Tako su se bili vozgordili sa onom malom svojom iskrom slučajne sreće, da nijednoga imperatora u Evropi sebi sravnjali nisu. Dotle su svojim budalastim visokoumijem bili došli, da se veće na komšiluku nisu mogli trpiti, i da smo veće mi svi magnati gotovi bili caru govoriti, da jedanput digne nekoliko regementi, da sav onaj Beograd razori, no opet, znajući mi milostivo srce našega cara koji žali narod, nismo mu hoteli govoriti, i čekali smo ne bi li se popravili, ali ne kteše se popraviti dotle dokle jadni narod u propast ne turiše. A ko vam je davao iznajpre barut, olovo, puške? Ko dobre sovete kako ćete postupati? Ko li kod sultana pravdao i uveščavao ga da vi niste ustali protiv Otomanske Porte, no protiv i njegovi̓ rebelijanta Turaka i zulumćara. Jednim slovom, tko vas podigao da ste mogli donde doći, dokle ste bili došli? Sve je to naš car kao milostivi otac vama činio i preko toliki̓ blagodejanija i sovata opet niste umeli čuvati, no oni neblagodarni onako se nepošteno vladaše dok bedni narod upropastiše. Budite uvereni da smo sve to odavna predvidili, i točio znali šta će i kako će s vama biti, no kad i proči sovati naši neposlušani ostaše, morali smo sožaljevati ne o njima, no o jadnom narodu koji je takovim u ruke pao. — Preko svega toga, u vreme svoje pogibeli, mi smo i̓ primili pod svoju zaštitu. Turci su i̓ mnogo iskali, naš car nije i̓ hoteo dati. — Naš car narod je sohranio od Turaka, i u vreme najveće vatre u svoje države primio, gdi i sad se mnogi nahode —.” — „Vaše Sijatelstvo — reknem ja — narod prosti, koji danas strada, tomu nije kriv. Narod nije znao njino nevaljalo postupanje; mi za onaj nevini narod molimo; za narod koji je dvoru austrijskom i rosijskom svagda ot toliko stoletija veran bio.” — Firšt: „Znamo mi dobro da je narod srpski dobar, i da je on nam više i ot 100 godina svagda veran bio, gdi smo ga gode potrebovali, i mi njima i sada nećemo se otreći, no ćemo sve ono učiniti, što se kloni sreći naroda serpskoga, i bude u mogućstvu našemu, a uverite se da ću ja sad, jošt i ne javljajući imperatoru, jerbo mu znam volju, pisati našemu jelčiji, baronu Štirmeru, i po današnjem kuriru, i naložiti mu da on predstavi divanu i sultanu kako najbolje bude znao, da sultan zapovedi veziru prestati od onog svirepije nad Serbi, a i kad caru javimo, to će isto i on učiniti.” I otidemo.

1. januara 1815. god. išao je g. Je(vta) u kvartir grofa Vrbne, pitao za odgovor, i nije ni taj dan izašao odgovor za audijenciju.

2. januara oko podne ja odem pitati, ima li odgovor za audijenciju; opet služitelji kažu: „Morgen, morgen (sutra, sutra)!”

3. januara rano odem kod portirera i pitam, cedulje pregledam, naše nema jošte; opet dobijem odgovor: „Morgen, morgen.”

4. januara opet odem rano, pregledim cedulje, naše nema; portirer kaže mi: „Vir ur, vir ur! (u 4 sata).” — Toga dana u 5 sati uveče, iziđe nam cedulja da ujutru, tj. 17. januara po nemeckom. budemo na audijenciji kod Jego Veličestva Imperatora austrijskoga.

5. januara u sedam sati dođemo u Burg (carev dvor). Uđemo u salu, gdi stoje na redu oni koji su pređe nas opredeljeni. I tako i mi u red na svoje mesto stanemo, tj. ja, Frušić i Jevta. Dođe red i nas, uđemo u salu; i po običnom pokloneniju, na pitanje Jego Veličestva, kaže mu Frušić tko smo i šta prosimo. Utom predam mu ja prošenije — u ruke. Imperator rekne: „Sve ja to znam. Izvesno je da Srbi mnogo nepravo trpe, i trpiti moraju do vremena, vas pak uveravam da sam vaš prijatelj bio, i jesam, da sam vas pomagao barutom, olovom, topovima, ̓ranom, sovetima dobrim, slovom i delom, sve sam ono činio što se gode moglo posredstvom mojim. Uverite se iz toga, što sam vas u države moje primio i zaklonio, a da ću i sad to činiti, to vam obećavam, ali dobar stati ne mogu hoće li sultan poslušati; no opet mislim da će mene pre poslušati, nego ikakvog drugog imperatora, budući sam s njime u dobru prijateljstvu. A da vas od strane Kongresa preporučimo i preduzmemo, to zasad ne nalazim za dobro; prvo, pomisliće sultan da mu zapovedati nameravamo, a to nismo u sostojaniju činiti, i možemo onome narodu veće zlo prouzrokovati, a ja ne znam ko bi radiji bio, vi ili ja, da vam pomognem; no ću mu prijateljski predstaviti i mislim utvrdo, da ćete do nekoliko dana sledstva moji̓ pretprijatija u dejstviju poznati, ali ja znam dobro dokle ime Srbin i Turčin carstvuje, to dvoje ne može se složiti. No vi budite ovde jošt, ja ću vama dati znati što vosposleduje. Ja ću sultanu od moje strane što mogu lepše i laskavije predstaviti od strane komšiluka, a i od strane hristijanluka, i ne sumnjam kod sultana da se poslušati neću, no hoće li njega njegove paše poslušati, to ne znam. Vi znate kako je kod Turaka, no šta ćemo kad se što bolje zasad za vas učiniti ne može. Ja bi̓ najradiji tome narodu pomoći; narodu, velim, u kojem toliki interes moje države leži, s kojim sam se ja toliko godina lepo slagao, s kojim na neki lepo živiti želim. Moja je želja zasluge srpskoga naroda o meni opravdati i nagraditi, a i moje zasluge jošt većma kod nji̓ umložiti, sada pak jošt vreme nije. Uverite narod o mom dobrom srcu k njemu, o mojem posredstviju i součastiju, i o mojem toržestvenom obeščaniju: da ću sultanu predstaviti i moliti ga, kako najbolje znao budem, da vam spasenije bude. Moje o vama obeščanije zaista čućete do nekog vremena, a želim i radiću da ga u sostojaniju vašem osetite. A vi postojte onde (u Baču) jošte, ja ću vam kazati šta bude.” — Potom mi odemo.

25. januara u pol jednog sata odem sa g. Frušićem kod štatskog sovetnika g. Hudelista, da se molimo da bi imperator ili preko Hofkrigsrata na General-komandu pisao, da bi General-komanda kako prijateljski dala govoriti beogradskomu veziru, da bi prestao od svirepog sa Srbima postupanja, budući da smo u nadeždi da će sultan poslušati careve koji su mu pisali, i da će vezir skoro doći nastavlenije da sa Srbima mirno postupa. No nismo ga našli kod kuće. Služitelji reknu nam: „Između 8 i 9 sati dođite, moći ćete sa g. Hudelistom govoriti.” Između 8 i 9 sati odemo opet i mesto Hudelista dobijemo razgovarati se kod štatsrata g. Prenera. Potom odem u kabinetsku kancelariju imperatora austrijskoga, da vidim ima li kakvo rešenije na inštanciju srpski̓ emigranta. Tu mi imperatorov sekretar javi da je ista inštancija jošte 18. januara knjazu Meterniku otpravljena. — Isti dan odem knjazu Meterniku. Tu mi jave da je na Državnu Kancelariju poslana, i zato da se kod štatskog sovetnika g. Hudelista ili Prenera javim. — g. Hudelista ne nađem u kancelariji, a g. Prener ništa mi nije mogao kazati. — Docnije odem oko 1 časa po podne i tu se nanovo prijavim kod Hudelista, ovaj odma sovetniku državnom g. Preneru ode, izvesti ga o delu, i Prener me dozove govoreći mi ovo: „Vaša inštancija, koju ste 17. januara našem imperatoru predali, poslana je firštu Meterniku s preporukom vsevisočajšom i sa želanijem da bi se u tajnoj konferenciji vnutrenih dela o tomu posovetovali, kako bi se želaniju srpski̓ emigranta udovletvoriti moglo, budući da njihovo želanije sa želanijem imperatorovim sasvim saglasno jest. U sonetu se tom za dobro našlo da se ista inštancija u kopiji u Carigrad internuncijusu ili jelčiji austrijskom, baronu Štirmeru, pošlje, i da mu se od strane imperatora i Meternika i Državne Kancelarije delo srpski̓ emigranta usrdno preporuči, tako da on, kao što ga Bog uči, i kao što bolje uzmože, priliku gleda, onako stvar ovu divanu i sultanu predstaviti (turskom) da samo podozrenije ili kakvom zlu većem predupredi, budući da je stvar u sebi tako čudna i delikatna (tugaljiva), da se odovud nikakvo nastavlenije dati ne može, kako Štirmer da postupiti ima. Bojati se ubo moramo da s dobrim namerenijem zlo kod Turaka ne uskorimo, a zlim zasad ili silom ili pretnjom postupati niti možemo niti je razumno; zato smo mu preporučili samo stvar srpsku i pod sovesni odgovor zvanija i opredelenija njegovog naložili mu, da gleda sam kako bolje može volju imperatorovu ispuniti, i milosti imperatorove dostojnim učiniti se, i za vas dobro izdejstvovati. Sad je vreme takvo, da više i bolje što za vas učiniti niti znamo, niti se može. So tim jošte jedanput uveri me i naloži Mi od slova do slova srpskim deputatom da kažem.

28. januara. Između 8 i 9 časa odem s Frušićem kod štatsrata g. Prenera austrijskoga, pokažem mu današnja izvestija kako jadni Srbi stradaju, i molimo ga da bi učinili milost za koju smo i g. štatskog sovetnika Hudelista molili, da bi o tom imperatoru govorili i u ime nas molili, da bi Jego Veličestvo preko Hof-krigsrata na General-komandu zapovedio, da bi General-komanda, kakvim god lepim načinom beogradskom veziru govorila, da bi vezir za ljubov ovog dvora i komšiluka prestao od onakvog mučiteljstva, s kojim Srblje muči i istrebljuje, i pokažem mu koliko Turci Srbalja u Beogradu i na drugi mesti mučiteljski istrebili i to samo za nekoliko dana. — Drugo, molili smo i to, da se naloži General-komandi da zapovedi oficirima pogranične straže da svakoga Srbina koji bi preko Save u ovu stranu begao i tražio svom životu spasenija — primaju, jerbo dosada nije to za neko vreme dopuščato. — G. Prener: „Gospodo, to nije od sultana, no je to sve od onoga prokletoga Sulejman-paše; i ako i bude od sultana, uverite se, da će vam naš car sve kao otac vaš što je god moguće učiniti. Mi smo iz kancelarije tako tu stvar Štirmeru u Carigradu preporučili da bolje za vas biti ne može; tako, velim, da ni naš sopstveni interes smatrali nismo, a znate, da i mi naši̓ neprijatelja imamo, da smo i sami kod Turaka ocrnjeni i toliko smo mu puta dosad zbog vas i naše traktate narušavali. Uverite se, da narodu neće ništa biti, a da krivi moraju se bojati (premda je to kod sultana mnogo što smo mu onako pisali), no ne smedu oni prave seći. A znajte i to, da se oni (Turci) i svoje senke boje, a ovo što sada čine, ako je sve istina, to će im se izvideti i oštrije preporučiti da takva zla ne čine, jerbo naše komande nama ne opisuju da je baš sasvim tako počelo bivati i sreda se seći. Istina da Turci mlogo seku, ali samo one, koje im nji̓ovi knezovi predadu. — I mi ćemo pisati na General-komandu da gledu lepim načinom govoriti veziru, da ne čini takvoga mučiteljstva na hristijanluku, i javiti da smo pisali u Stambol, a što se tiče koji Srbin pobegne amo, da ga prime, obače pokriveno, da Turci ne vide. Opet uverite se da će sve to do 26 dana sasvim drugojačije biti, za to doba moći će naš jelčija za vas sigurno štogod dobro izdejstvovati.”

5. februara ode g. Frušić po drugi put kod štatsrata g. Prenera pitati: jesu li pisali na General-komandu, da bi predložili veziru da prestane od mučiteljstva i tiranskoga postupanja nad Srbima. On kaza to: „Mi smo jošte onaj čas pisali General-komandi da nas dobro i porjadočno u tome izvesti, rade li Turci sve ono što se ovde od vas čuje, jerbo nama General-komanda nije više javila samo za 40 Srba da su u Beogradu pogubljeni, i to od oni̓ rebelijanta, koje su nji̓ovi knezovi sami Turkom predali na smrt. Kad se o tome črez General-komandu izvestimo, onda ćemo to delo po zrelom rasuždeniju preduzeti: međutim doći će iz Carigrada od našega barona Štirmera je li što mogao za vas kod sultana izdejstvovati, i mi ćemo pored toga znati se vladati za vaše ščastije.”

18. aprila odemo kod ministra g. Prenera i javili smo, da su Srbi opet protivu Turaka vostali svoj bedni život zaščišćavati, pa samo javljamo da znadu, a kad bolje razberemo da ćemo doći javiti im, i sovata na to od nji̓ iskati.

26. aprila. Izvesno razumemo, i opet g. Preneru odemo, javimo, i on kaže: da su granični komandanti i njima o tome izvestije dali. Molimo da nam u takvom slučaju sonet dade. Na to nam on kaže: „Naš jelčija divanu turskom govorio, no ništa uspeo nije. Sam je Reis-efendija kazao: da ta raja mora sva pomreti, koja se tako često buni” — Prosili smo na to od njega sovata, i da se ovaj dvor s pročima poduzme nas svojim posredstvom sa sultanom pomiriti, no on kaže: „Ne mogu vam na to odgovoriti, dok se sa g. Meternikom ne posovetujem, no drugi put dođite u opredeljeni dan.”

3. maja. Odem g. Preneru on tako kaže: „Bu dući da je to delo sad ovog magnovenija vrlo nemogućno, i mi moramo s Turčinom vrlo jako prijateljstvo držati, zato sad ništa o tom preduzeti ne možemo.” Molili smo i kazali, da smo radi opet kod Jego Veličestva na audijenciju izaći i lično moliti ga. On na to rekne: „Dobro, izvolte moliti, on ako nama o tom naloži, mi ćemo se starati.”

5. maja (17.) odem ja i g. Davidović kod g. Vrbne, zamolimo ga za sovet i milost, koja nam je sada najnužnija u ovim opstojateljstvama, i da nam audijenciju opet ishodatajstvuje kod Jego Veličestva Imperatora. On odgovori: „Što se tiče dela za koje me molite, nije u mojoj vlasti, obače što budem i gdi mogu ne odričem za vas govoriti. Za audijenciju pak javiću imperatoru i što on kaže izvestiću vas.” Potom zapiše naša imena. (G. Vrbna znao je slavenski, i tako mogli smo se počesto razgovarati.)

6. maja. Odem rano, nema za audijenciju ništa rešenija. Posle podne ode g. Davidović kod g. Vrbne i donese pismo, da je Jego Veličestvo izvolelo 8. sego u 8 sati dati nam audijenciju.

8. maja 1815. god. (20. maja rimskog). Odem sa g. Davidovićem kod Jego Imperator. Veličestva Imperatora Franca Prvago. Po običnom pokloneniju predstavimo: kako su Srbi bili Turcima poslušni, no Skopljak-paša, vezir beogradski, zaište od najbolji̓ familija 3 hiljade momaka da pogubi; kaki su ti osuždeni uplašili se i pobegli, kako su drugi ustrašeni k njima sajedinili se i na one Turke napali, koji su Srbe ubijati hteli, i tako su neke pobili, a druge iz srpski̓ sela proterali, i da se narod rešio veće sav poginuti, a sadašnjim Turcima ne mogu pokorni biti: no molimo da bi s pročim svojim sojuznicima kod sultana učinio, da drugi vezir koga Srbi begenišu dođe, i pročaja. — Imperator: „Vi ste uplivali u jednu vodu iz koje ćete mučno isplivati. Ja vas sažaljujem i rad sam da isplivate, a sve znam šta ste trpili; meni je od granični̓ komandi poznato.” — „Vaše Veličestvo, mi nismo uplivali u tu vodu od kakve naše sile i nepokornosti sultanu; no nužda nas primorala, gora nego 1813. god. kad se nas pola u Savi podavilo, a pola pod vašu zaštitu prebegli. Pa kad se sada na suvu davimo, bolje jedan red na vodu naplivati, pa ko se udavi, a ko ostane. A ako Vaše Veličestvo sa pročim sajuznikom i samo mali prst pomoći pružite, to se nadamo da ćemo moći koliko gode isplivati, a ako li ne pružite, a mi ćemo se i na suvu podaviti”. — (Kad sam rekao „mali prst”, car zapita Davidovića: „šta je to „mali.) Imperator: „No ja vam ništa pomoći ne mogu, ja sam sada u prijateljstvu sa Turcima. A šta ištete i kakvu pomoć?” — Na to ja kažem: „Samo onu milost koju ste imali srpskom narodu od leta 1804. do padenija srpskog 1813. god.” — Imperator rekne: „Šta sam ja i pre činio, samo jedared i to malo, dao vam baruta i olova.” — „Vaše Veličestvo, opet onako malo i prosimo, kao u ono vreme. I ono oružje sekvestirato da dadu”. — Imperator: „E, da dam vama puške, da pucate na Turke.” — „Ne da pucamo, no da se branimo dok nas Vaše Veličestvo sa pročim sajuznicima zaštitite.” — Na to imperator upita me: „Jeste li bili kod imperatora Aleksandra?” Ja odgovorim: „Prosili smo, pak nas ne pušta k sebi.” Imperator rekne (koje mi je čak posle Davidović kazao): „A vražje politike, misli on da niko ne zna šta oni sa Srbima rade! — A što vas ne pusti k sebi? — Al valjda neće zato što je u mom dvoru, — a to je svejedno.” Zatim zamolimo mi i to: da emigranti (begunci) mogu se slobodno u Srbiju povratiti. Na to imperator: „A ko vam brani? — Hoćeš li i ti ići kući?” Ja odgovorim: „Hoću, Vaše Veličestvo, kako nam prošenu milost poklonite.” Na to on nam kaže da pričekamo jošt u Beču, dok nam, odgovor dade.

15. maja ode g. Davidović u kancelariju i pitao za odgovor, i kazali mu do 5 dana da dođe.

20. maja. Ode opet g. Davidović, no kazali mu da je poslano g. Meterniku. — Taj dan odem sa g. Davidovićem u Štatsku kancelariju, gde izađe pred nas g. Prener. Pitali smo za odgovor, no on kaže nam da nema ništa. Predstavimo mu kakva je molba, i kako se može narodu pomoći, a koliki je interes carstva u tom srpskom narodu pomoći; no on kaže: „Sve to znam, no sad nije moguće, takva su opstojateljstva i mi sožaljujemo.” — Molimo ga da on sve naše reči izjavi firštu Meterniku, i od svoje dobrote srca da rasprostrani; on odgovori: „Hoću, i dođite do 3 dana — šta firšt odgovori znaćete.” Međutim, kazali smo mu, kako nas je imperator dobro primio, i kako nam je kazao dati odgovor.

23. maja bila je velika parada zato što je Neapolj dobiven.

24. maja. Odemo u 12 sati i pričekamo u sali. Izađe državni sovetnik g. Prener i kaže: u ovom sadašnjem opstojateljstvu i u ovom magnovenju ništa vam odgovoriti, niti vam po želji vašoj pomoći što možemo, niti se od nas nadajte. — Mi kažemo, da nemamo kuda ići, no jošte hoćemo hercogu Rajneru, i ako nas i on i vi svi oterate, mi ćemo opet doći; deset puta ako nas oterate, mi ćemo i hiljadu puta doći, i za milost prositi, i pročaja. — Prener: „Ja vam na ono prvo vaše prošenije od strane g. Meternika to odgovaram, a vi radite kako hoćete.”

1. junija. S g. Davidovićem odemo g. Preneru, pitamo ga: je li došlo jedno prošenije na imperatora od srpskog naroda poslato preko zemunskog generala Červenke i General—komande, pod datumom 16., i ima li kakav odgovor na sve? On odgovori: „Mi ne znamo, može biti da je General-komanda upravo u glavni kvartir na cara poslala, zato moramo čekati na odgovor.” Mi smo opet poftorili naša dosadašnja molenija kako za ̓ranu oružije i proč. Na to on odgovori: „Mi smo pisali, i odozdo odgovorili su, da srpskog oružja više i nema kod nas. A što se tiče od nas pomoći, sad u ovom magnoveniju ništa vam pomoći ne možemo, jerbo i sami vidite kako je.”

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Nenadović, umro 1854, pre 170 godina.