Dvoje siročadi i pokojna im mati
Bol boluje Ivanova ljuba.
Kad je ljuba na umoru bila,
Ivana je dozivala mlada:
„Oj Ivane, mili gospodare!
Sad će tvoja priminuti ljuba, 5
Ti se opet ženi, gospodare,
Jal od moga, jal od tvoga roda,
Ne bi li mi kćeri podgojio,
I bilo im ruho sakrojio!" -
Zatim malo postojalo vrime, 10
Opet se je oženio Ive,
Ni od svoga, ni ljubina roda,
Nego mladom Solinkom divojkom
Išetale dvi sirote male,
Za zdravlje se s tetom[1] upitale: 15
„Jesi li se, tete, umorila
Na zlu konju, na daleku putu,
Tisnim klancim’, nevištim junacim’?" -
Al se tete za zdravlje ne pita,[2]
Već im teške zaušnice daje. 20
Kad je bilo vrime od večere,
Za večeru malo i veliko,[3]
Samo nisu dvi sirote male,
Već odoše na meke dušeke.
Ujutro su rano uranile; 25
Pometoše dvore i timare,
Napraviše kule i samare,
I uzeše vidro okovano,
Pa odoše za goru na vodu;
Teško vidro, a nejake glave, 30
Al beside dvi sirote male:
„Smrtna željo, što nas ne umoriš,
Ko umori[4] našu milu majku?" -
Kad su došli za goru na vodu,
Bilo lice jesu umivale, 35
Žute kose jesu iščešljale,
Zagrabiše vidro vode hladne.
Teško vidro, a nejaka glava,
One iđu dvoru bijelomu.
Prida nje je tete išetala, 40
Hladnu im je vodu prolivala,
Teške im je zaušnice dala,
Žute im je kose rasplitala,
Bilo im je lice oblidila.
Teško im je vidro dodavala; 45
Teško vidro, a nejaka glava.
Opet vele dvi sirote male:
„Smrtna željo, što nas ne umoriš
Ko umori našu milu majku?" -
Kad su došle za goru na vodu, 50
Tu nalaze ubogu staricu,
Božju su joj pomoć nazivale:
„Božja pomoć, ostarila bako!
— „„Da ste zdravo, dvi sirote male!
Je li vam se babo oženio?"" - 55
— "Sinoć nam se babo oženio,
Oženio Solinkom divojkom.
Prida nju smo jadne išetale,
Za zdravlje se s njome upitale,˝
Ma se s nama za zdravlje ne pita, 60
Već nam teške zaušnice daje.
Kad je vrime od večere bilo,
Za večeru malo i veliko,
Samo nismo dvi sirote male,
Već odosmo na meke dušeke. 65
Jutros jesmo rano uranile,
Ometosmo dvore i timare,
Napravismo kule i samare,
Pa odosmo za goru na vodu.
Bilo lice jesmo umivale, 70
Žute kose jesmo iščešljale,
Pa odosmo dvoru bijelomu.
Prid nas naša tete išetala,
Hladnu nam je vodu prolivala,
Teške nam je zaušnice dala, 75
Žute nam je kose rasplitala,
Crne nam je oči pomutila,
Bilo nam je lice oblidila." -
Kad to čuje uboga starica,
Ona im je lice umivala, 80
I žute im kose iščešljala,
Pa ih šalje dvoru Ivanovu.
Prida nje je tete išetala,
Hladnu im je vodu prolivala,
Pa ih šalje za goru na vodu. 85
Tud nalaze ubogu staricu:
„Božja pomoć, uboga starice!
— „„Da ste zdravo, dvi sirote male!
Je li prid vas tete išetala,
Je l’ vam vodu hladnu prolivala?"" - 90
— „Jeste prid nas tete išetala,
Hladnu nam je vodu prolivala.
Kad to čuje uboga starica,
Žute im je kose iščešljala,
Bilo im je lice umivala, 95
S njima ode dvoru Ivanovu.
Ivana je dozivala stara:
„Oj Ivane, mili gospodare!
Na smrti sam tebe zaklinjala,
Da se ženiš ti od roda svoga, 100
Jal od svoga, jal od roda moga,
Ne bi li mi kćeri podgojio
I bilo im ruho sakrojio". -
Kad je Ive riči razumio,
Dobavi se briockinje[5] ćorde, 105
Pa Solinki odsikao glavu.
Od svog se je roda oženio;
Dvi je lipo kćeri podgojio,
Pa im bilo ruho sakrojio.
Filip Banić, br. 74.
Od Mande Strnić iz Srijana kraj Sinja.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg