Dva putnika i sikira
| ←Zec i lav | Dva putnika i sikira Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Medved i pčele→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije i primječanije. |
Dvojica putovahu u društvu. Jedan od njih nađe sikiru, i počne se hvaliti govoreći: „Našao sam sikiru. Veli mu drugi: „Ta, brate, kad skupa putujemo, valjalo bi da rečeš: našli smo, a ne: našao sam.“ Jok, neće ovi ništa od toga da zna. A kad malo počas, eto ti ljudi na konji za njima, viču: „Sikiru!” — „Što ćemo sad? — rekne ovi — nagazićemo na sijaset! Oni će reći da smo im mi ukrali sikiru. — „Što ti mene sad mešaš: Što ćemo sad i nagazićemo? Reci: što ćy sad i nagaziću, zašto i pre nisi hteo da rečeš: našli smo, nego: našao sam.”
Sa svim ljudma dobro je u miru i ljubovi živiti, a s komšijama najbolje. „Bolji je nablizo prijatelj nego nadaleko brat)” veli Sirah. A premudri Isiod stari kako nas lepo o ovom sovjetuje: „Ό τις σέθεν εγγύθι ναίει, τον μάλιστα καλείν επί δαίτα, τοί γαρ ει τι σοι χρήμα γένηται, άξωστοι έκιον: Ko kod tebe blizu obitava, toga navlastito zovi na čast, ibo oni kad ti što do potrebe bude, neopojasani pritrče.” I na drugom mestu: „έμμορε τιμής ος τ΄έμμορε γετονος εσθλού: Polučio je čest ko je polučio komšiju dobra”. U Atini to bi se najpre pitalo, kad bi se dom ili dobro kakvo hotelo prodavati: kakvi su komšije? Blažene neporočne naravi onih božjih ljudi gdi komšija sveto sredstvo znači! Zao i pakostan onom je najgori kom je najbliži; napolje takoga iz grada i sela, da ljude ne truje! Hoćeš li znati, vele naši dobrodjeteljni stari, kakav je ko: ne pitaj nadaleko, gledaj samo kako s komšijama živi.
U egipetskomu otačniku stoji napisano da u livijskoj pustinji nahođahu se dva pustinika, jedan nestorijanin kaluđer, a drugi derviš musulman. Ovi svaki dan, kad bi svršili svoje molitve i uređene metanije, pošli bi na jedan nedaleko izvor po vodu; tu, iz ljubovi i revnosti k bogu, počeli bi jedan drugoga uvještavati da se obrati od zabluždenija na pravi put. No ne mogući se pogoditi koji je to pravi put — jer bi svak od njih hoteo da je on sam na blaženom pravom putu, a drugi na prokletom i krivom — reč po reč (kaonoti što biva), došli bi od reči na inat, a od inata na kavgu, anatemu i proklinjanje. A kad i ovo ne bi pomoglo, onda bi drug druga s punim tikvicama vode o glavu, i tako bi se rastali svak zadovoljan sa svojom svetom revnostiju, blagodareći obojica bogu što ih je ukrepio da učine svoju dužnost, da izobliče nečestije i posrame nevjerije. Drugi, treći i četvrti dan dolazi derviš na izvor, noseći punu glavu takovih krepkih dokazatelstva što su mu preko noć na um pala, protiv kojih uzdaše se da neće moći drugi ni usta otvoriti. Nema onoga! Ne može ovi više da se strpi, pođe zajedno i s tikvom da ga nađe u kolibi; a kad dođe, ima šta i viditi! Leži oni siromah u ljutoj ognjuštini, i jedva izgovori: „Vode, za živoga boga, izgoreh i pogiboh!”
Videći ga derviš u tako žalosnom sostojaniju, zaboravi svoje argumente, pritrči s vodom i s suzama u očima. „Aman, kardaš,” — vikne — „što je to od tebe?” Napoji ga, umije mu lice i prohladi ga, niti je hoteo odstupiti od njega u sve vreme bolesti njegove. Po nekoliko dana počne se monah popridizati. Al' evo nevolje, pređe ognjuština na derviša. Onda ga drugi ne pusti od sebe, no s krajnjim userdijem i ljuboviju posluži ga za mesec dana. Dâ bog te i drugi ozdravi. Tada ti se obojica osveste, i načnu ovako između sebe govoriti: „Brate, nije to šala, pustinja je ovo! Mi smo ovde jedan drugom u nevolji i otac i majka. Ostavimo mi unapredak svu vraždu i inat, i budimo dobri komšije i prijatelji!” — I tako živili su potom u velikoj ljubovi i miru. Na petnaest godina posle toga umre derviš Osman, kojega monah Patermutije pogrebe, i s suzami oblije grob druga svoga. No spominjući se svoje ognjuštine, ne sme sam tu ostati. Pređe dan hoda dalje i ostanovi se s druga tri odšelnika, no svake godine iđaše posetiti grob svoga ljubimoga Osmana na dan pogrebenija njegova. Kad to saznadu drugi, vesma se soblazne i počnu sumnjati o njegovom blagočestiju.
Sluči se da se ovi pritom prestavi, i na samoj smerti čuju od njega ove reči: „Pravedni i blagi bože, da budet duša moja s dušom Osmana moga!” Kad drugi to čuju, sasvim ga osude za poluturčina i jeretika, odu u bližnji grad pitati episkopa koptskoga (to jest nestorijanskoga) hoće li ga pogrepsti po običaju crkve svoje. Episkop človek učen, i za dobrodjetelj svoju vesma oglašen (čujući ovo znamenito priključenije, koje sam napiše i poslednim za vospominanije ostavi), sam ode na pogrebenije njegovo, gdi učini jedno prekrasno pogrebnoje slovo, kojega je početak: „Njest sud moj jako sudi vaši, niže put moj jako putije vaši.”
Ovo ja ovde pridodajem na bolje utverždenije Serbljem od drevnih vremena predrage ljubovi komšijske.
Episkop o kom je više reč zvao se Amfilohije. Prilažem ovde jedan lep paragraf njegove predike, u kojemu on dokazuje da Patermutije mogao je ljubiti Osmana kao druga, komšiju iliti sosjeda, i kako blagodjetelja svoga, mogao je i bogu se za njega moliti: iz ovoga se toliko više poznaje dobrota srca njegova. A bog, sam jedini pravedni sudija, koji će svakomu po delu, po sovjesti i po meri znanja njegova suditi, on zna najbolje što će s kim učiniti, niti će na to od ljudi sovjeta trebovati. Daje za primer Mojseja, koji ovako govori moleći se bogu za Judeje: „Ili prosti i njima, ili izgladi i mene iz knjige života”; daje apostola Pavla, koji veli da bi hoteo od samoga Hrista otlučen biti kad bi črez to moglo biti da se Judeji spasu! Što prava ljubov neće reći! Što li neće podneti! „Krjepka jako smert ljubov.” Ovo mu je konac.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|