Dva novca

Bio nekakav siromah čovek, koji se svakojako prometao, pa najposle nabere vreću mahovine i metnuvši odozgo malo vune ponese na vašar da proda sve mesto vune s vrećom zajedno. Idući tako na vašar sastane se s jednim čovekom, koji je isto tako poneo na vašar vreću šešarica da proda mesto oraha, kojima je odozgo s vrha šešarice bio malo pokrio. Pošto na pitanje šta koji ima u vreći jedan odgovori da nosi na vašar orahe a drugi vunu, navale obojica da pazare hespap onde na putu. Onaj što je imao mahovinu dokazujući da je skuplja vuna od oraha zaište prida, ali kad vidi da onaj što je imao šešarice ne da prida ništa, nego hoće onako da pazare jedno za drugo, on pomisli da su bolji i orasi nego mahovina.

I tako posle dugoga cenkanja pogode se da onaj što je imao šešarice da onome drugom dva novca prida, ali ne imajući ni njih kod sebe ostane mu ih dužan, i kao za bolju tvrđu da će mu ih za celo vratiti pobrate se. Promenivši sad vreće pobegne jedan na jednu a drugi na drugu stranu misleći svaki da je drugoga prevario, a kad dođu svaki svojoj kući i izruče hespap iz vreća, onda vide da ni jedan upravo nije prevaren. Posle nekoga vremena digne se onaj što je imao mahovinu da traži svoga pobratima i da ište dva novca, i našavši ga u jednom selu kod popa u najmu kaže mu: "Ti, pobratime, prevari mene." A on mu odgovori: ,Vala, pobratime, i ti si mene." Po tom onaj stane iskati dva novca govoreći da ono valja platiti što je obrečeno i pobratimstvom potvrđeno. I ovaj pristane da valja platiti, ali se stane izgovarati da nema dva novca, "nego" veli "u moga popa za kućom ima velika jama u zemlji, u koju on često silazi, i po svoj prilici biće u njoj novaca ili kakih drugih skupocenih stvari; nego hajde doveče spusti ti mene u jamu, pa kad je oplenimo, onda ćemo dobit podeliti, i ja ću ti platiti dva novca." Ovaj na to pristane.

Kad bude u veče, popov najamnik nađe vreću i uže, pa otišavši s pobratimom nad jamu, uđe u vreću, i pobratim ga sveže preko srede, pa spusti u jamu. Kad ovaj dole iziđe iz vreće, i po jami tuc tamo tuc amo ne nađe ništa do žita, pomisli u sebi: "Ako ja pobratimu sad kažem da nema ništa, on može otići i mene u jami ostaviti, pa što ću sutra od popa kad me nađe u jami?" Pa onda opet uđe u vreću, i dobro se sveže užem, pa poviče pobratimu: "Pobratime, vuci vreću, puna je svašta!" Vukući pobratim vreću, pomisli u sebi: "Šta da ja ovo delim s pobratimom? Bolje je da ja ovo nosim sam, a on neka gleda kako će izići iz jame." Pa uprtivši vreću s pobratimom na leđa, pobegne preko sela: a za njim pristane mnogo pasa lajući i goneći ga. Kad malo posustane, i vreća mu se niz leđa ponisko obesi, onda pobratim iz vreće poviče: "Diži, pobratime, ujedoše me psi!" Kad ovaj to čuje, a on baci vreću na zemlju. Onda onaj iz vreće rekne: "Tako ti, pobratime, šćaše mene da prevariš?" A onaj mu odgovori: "Vala i ti si mene prevario." I onde posle dugoga razgovora obreče onaj što je dužan dva novca da će ih jamačno platiti kad mu pobratim drugi put dođe, pa se rastanu.

Posle mnogo vremena ovaj što je bio u popa u najmu steče svoju kućicu i oženi se, i jedan dan sedeći sa ženom pred kućom opazi poizdaleka pobratima gde se uputio u pravo k njegovoj kući, pa poviče ženi: "Ženo! eto moga pobratima! Dužan sam mu dva novca. Sad se već nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me nađe. Nego ja idem leći u kući, a ti me pokrij, pa se prenemaži i jauči, i kaži da sam umro, te će se on onda vratiti natrag." Pa onda legne u kući naleđaške i prekrsti ruke, a žena ga pokrije i stane jaukati. U tom pobratim pred kuću, i nazvavši joj "Pomozi Bog!" zapita jeli to kuća toga i toga; a žena mu prenemažući se odgovori: "Jest, kuku mene kukavici, evo ga u kući gde leži mrtav." Onda pobratim rekne: "Bog da mu dušu prosti! On je bio moj pobratim. Mi smo zajedno radili i trgovali, i kad sam ga tako našao, barem ću čekati da ga otpratim do groba i da bacim zemlje nanj." Žena mu rekne da će mu biti dugo čekati dokle ga stanu sahranjivati, već neka ide. Ali on odgovori: "Bože sačuvaj! kako bih ja ostavio tako svoga pobratima? Čekaću makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane."

Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umro, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje, ne će li pobratim onda otići. Kad žena otide i to popu kaže, pop sa nekolika čoveka dođe, te onoga nazovi mrca metnu na nosila, i odnesavši ga u crkvu onako na nosilima ostave ga nasred crkve, da onde po običaju prenoći, pak će ga sutradan opojati i sahraniti. Kad pop s ostalim ljudima pođe iz crkve, pobratim kaže da on pobratima svoga, s kojim je toliko mnogo trgovao i soli i hleba jeo, ni po što ne će ostaviti sama, nego da će ga svu noć čuvati. I tako ostane u crkvi.

Onu noć udare onuda nekaki hajduci koji su nečije dvore bili poharali, i mnogo blago i ruho i oružje bili zadobili; i kad budu pored crkve i vide unutra sveću gde gori, reknu među sobom: "Hajdemo u ovu crkvu da podelimo svoju dobit." Kad pobratim vidi gde ljudi s oružjem ulaze u crkvu, on se sakrije u jedan ugao; a hajduci ušavši unutra posedaju i blago podele sve kalpacima, a ruho i oružje kako se moglo. Oko svega se pogode i namire, samo ostane jedna sablja, za koju su gdekoji od njih mislili da vredi mnogo novaca. Onda jedan uzevši je u ruke, skoči na noge govoreći: "Stani da je o ovoga mrca ogledamo jeli taka kao što je hvalite: ako mu od jednom osečem glavu, baš je dobra." Pa onda pođe k nosilima, ali se nazovi mrtvac u jedan put ispravi i sedne vičući: "Mrtvi! kamo te se?" A pobratim iz ugla: "Evo nas, svi smo gotovi."

Kad hajduci to čuju, onaj pobaci sablju, a oni drugi ostave svoje delove na gomilama, pa skoče i pobegnu bez obzira. Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: "O braćo za Boga! mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i dvorove, i ni oda šta se ne poplašismo do noćas od mrtvih ljudi! Ima li koji junak među nama da se vrati natrag da vidi kako je sad u onoj crkvi?" Jedan veli: "Ja ne ću," drugi veli: "Ja ne smem," treći veli: "Ja bih volij udariti na deset živih nego li na jednoga mrtvog," dok se najposle jedan ne nađe te reče da će on ići. I on vrativši se natrag privuče; se polagano pod crkveni prozor eda bi što čuo, a u crkvi pobratimi podelili sve hajdučko blago i ruho i oružje, pak se najposle oko dva novca svadili i gotovo počupali. Hajduk ispod prozora ništa drugo nije mogao čuti do viku: "Kamo meni dva novca? Daj moja dva novca!" U tome onaj što je bio dužan opazi hajduka pod prozorom, pa brže bolje rukom kroz prozor te mu zgrabi kapu s glave, pa je pruži pobratimu: "Aratos ti dva novca! Evo ti za dva novca."

Kad hajduk vidi šta od njega bi, on beži bez obzira, i došavši u družinu pola mrtav poviče: "Braćo hvala Bogu kad živi pobegosmo! Mi blago delismo kalpacima, a sad ustali svi mrtvi, pa svakome jedva po dva novca dopalo, a jednome ni to nije moglo izići, nego uzeše moju kapu te mu dadoše za dva novca."

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 168–173.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.