Dva brata (malo drukčije)
0001 Konja kuje Markić Senjanine,
0002 A proklinje staru svoju majku:
0003 „O prokleta stara majko moja,
0004 Što mi n’jesi brata porodila,
0005 Oli brata, oliti sestricu?
0006 Da si meni brata porodila,
0007 Brate bi mi konja pridržao,
0008 Tako bih ga lako potkovao;
0009 Da si meni sestru porodila,
0010 Sestra bi mi čavle dodavala,
0011 Mojega bih potkovo đogina.“
0012 Al Markiću majka progovara:
0013 „O Markiću, moje d’jete drago!
0014 Ti ne kuni staru majku tvoju,
0015 Ja sam tebi brata porodila
0016 Po imenu Nika Senjanina;
0017 Tebi bilo dv’je godine dana,
0018 A Nikoli šesnaest godina.
0019 Porodih ti dvije sestre mile,
0020 Obe su mi jednom preminule,
0021 A tvoj brate Senjanine Niko,
0022 On ti pođe u hajdukovanje
0023 U Ivanju visoku planinu,
0024 S njim odvede do trideset druga.
0025 Evo tebi šesnaest godina,
0026 Otkad sam te sinko, porodila,
0027 Tri put Niko dvoru dolazio.“
0028 Kada Markić majku razumio,
0029 Ovako joj riječ progovara:
0030 „Skuhaj meni laku brašenicu,
0031 Ja ću poći potražit Nikolu.
0032 Ako bih ga junak naodio,
0033 Ja ću ostat s njegovom družinom,
0034 Nikolu ću dvoru opremiti.“
0035 Kada ga je razumjela majka,
0036 Skuha njemu laku brašenicu,
0037 Stavi mu je stara u torbicu.
0038 A da vidiš Marakić-Senjanina,
0039 Gdje prepaše svijetlo oružje,
0040 A uzjaše b’jesna konja svoga!
0041 Ode junak iz Senja b’jeloga,
0042 Ode junak brdim i dolinam.
0043 Kudgod iđe, na Ivanju siđe,
0044 Na Ivanju pokraj vode ladne,
0045 Pa razjaše vrana konja svoga,
0046 Pušti konja krajem vode ladne,
0047 Da mu pase travu djetelinu.
0048 A on sjede pod jelu zelenu,
0049 Pa pregriza lake brašenice,
0050 A prepija studene vodice.
0051 Tu Markiću loša sreća bila,
0052 Teški ga je ajduk ugledao
0053 Iz Ivanje, visoke planine,
0054 Pa je ajduk društvo dozivao
0055 I ovako njima govorio:
0056 „Braćo moja, trideset ajduka!
0057 Eno dolje na vodi studenoj,
0058 Eno dolje golema junaka,
0059 U njega je svijetlo oružje
0060 I on ima vrana konja svoga.
0061 Poletite deset, dvanaest druga,
0062 Otmite mu konja i oružje,
0063 Ni ruse mu ne štedite glave.“
0064 Kada ga je društvo razumjelo,
0065 Sve mu društvo od posluha bilo.
0066 Polećeše deset, dvanest druga
0067 I spadoše blizu vode ladne,
0068 Pa se kriju krajem vode ladne,
0069 Da uvate Markić-Senjanina.
0070 Nije lako k njemu prestupiti
0071 Ni Markića živa uvatiti.
0072 Čini im se velika grehota
0073 Pogubiti na vodi junaka,
0074 Neg se oni natrag povrnuše,
0075 Arambaši svome besjediše:
0076 „Arambašo, naša poglavice!
0077 Nije lako k njemu prestupiti,
0078 A i njega živa uvatiti.
0079 Grehota je njega pogubiti,
0080 Sva je tvoja slika i prilika,
0081 Stoprva mu pronicaju brci,
0082 A crni su ko i u tebe su,
0083 Crne oči ko i u tebe su,
0084 Crni perčin ko i u tebe je;
0085 Grehota je njega pobugiti,
0086 Sva je tvoja slika i prilika.“
0087 Kadar ihje ajduk razumio,
0088 Teško se je bio rasrdio.
0089 Zubim škripnu, a brcima mignu,
0090 Pa povikne, što mu grlo dava:
0091 „O ajduci, da vas Bog ubije!
0092 Plašite se jednoga junaka,
0093 Da bi meni do nevolje bilo,
0094 Kako bih se u vas pouzdao?
0095 Vi spanite na odu studenu,
0096 Pogubite onoga junaka,
0097 Dones’te mi njegovo oružje,
0098 Doved’te mi njegova đogina.“
0099 Kada li ga društvo razumjelo,
0100 Arambaše svog se poplašilo,
0101 Pa spadoše na vodu studenu,
0102 Okoliše Markić-Senjanina.
0103 Al ih Markić bio oćutio,
0104 U vodici ugleda ajduke,
0105 Pa se skoči na noge lagane
0106 I potegne svoga jatagana,
0107 Oko vode rašćera ajduke.
0108 Sve to gleda mladi arambaša
0109 Iz Ivanje, visoke planine,
0110 Štono junak na vodici radi,
0111 Pa da vidiš mladog arambaše,
0112 Gdje na noge natuče opanke,
0113 A prepaše svijetlo oružje
0114 I poleti do vode studene.
0115 Stade ajduk za studenu st’jenu,
0116 Preko st’jene pušku naslonio,
0117 Pred obraz je bio preslonio,
0118 Na čardaku gvožđe rastvorio,
0119 Na Markiću lišanj napravio.
0120 Pukne puška, ostala mu pusta!
0121 Al pogodi Markić-Senjanina,
0122 Više pasa, da ne pušti glasa,
0123 Pade momče na glavu u travu.
0124 Kad Markića rana dopanula,
0125 Za ranu se rukom uvatio
0126 I u sebi snagu prekupio,
0127 Pa još jedan Markić progovara
0128 I povikne, što mu grlo dava:
0129 „Udri dobro, od gore ajduče!
0130 Udri dobro, rodila te majka.
0131 I ja imam u ovoj planini
0132 I ja imam brata rođenoga,
0133 Po imenu Nika Senjanina,
0134 Da bi Bog do i sreća od Boga,
0135 Da bi mene brate osvetio!“
0136 Kad to čuje golemi ajduče,
0137 Da je njemu svoj brate milosni,
0138 Baci pušku o tvrdu dolinu,
0139 Pa poleti pokraj vode ladne,
0140 Pak je k bratu svome dopadnuo,
0141 Pa mi brata grli i celiva
0142 I ovako njemu progovara:
0143 „O Markiću, ljuta rano moja!
0144 Je li tebi rana od umrća,
0145 Oli ti je rana od vidanja?
0146 Ako ti je rana od vidanja,
0147 Prodat hoću svijetlo oružje,
0148 Ispod sebe b’jesna konja moga,
0149 Ja ću tebi ranu izvidati.“
0150 Al mu brate jedva progovara:
0151 „O Nikola, brate od matere!
0152 Ne muči se, ne vidaj mi rane,
0153 Jer ti junak preboljeti ne ću;
0154 Već ti ajde b’jelu dvoru našem
0155 I sarani našu staru majku;
0156 I ti reci našoj miloj majci,
0157 Da sam osto ja na mjesto tvoje
0158 U Ivanji, visokoj planini,
0159 Sa trideset tvojijeh ajduka,
0160 Da sam tebe dvoru opremio.“
0161 Još bi junak tio besjediti,
0162 Jednom reče: „Ostaj s Bogom, brate!“
0163 Drugom reče: „Pozdravi mi majku!“
0164 Trećom reče: „Primi, Bože, dušu!“
0165 Izustio, dušicu puštio
0166 Na desnici brata rođenoga.
0167 A da vidiš Nika Senjanina!
0168 Kad vidio, što je uradio,
0169 I kada se ajduk razmislio,
0170 Da pogubi brata rođenoga,
0171 Iza pasa pušku potegnuo,
0172 Ispali je u srce junaško,
0173 Mrtav pade više brata svoga.
0174 Mili Bože, na svemu ti hvala!
0175 Sve gledaju trideset ajduka,
0176 Štono rade dva brata rođena.
0177 Ma ajduci za Boga hajaše,
0178 Potegoše svoje jatagane,
0179 Usjekoše drva bukovoga,
0180 Napraviše do dvoje nosila,
0181 Na nosila braću postaviše,
0182 Odn’ješe ih Senju na Krajinu,
0183 Don’ješe ih pred bijelu kulu.
0184 Svoja ih je majka ugledala,
0185 Do djece je svoje dolazila,
0186 Pa no djecu grli i celiva,
0187 Pa zakuka iza svega glasa:
0188 „U Bogu vam, do dva sina moja!
0189 Oba sam vas na put opremila.
0190 Đavoljega pričekala n’jesam.“
0191 Koliko se stara ražalila,
0192 Od tuge joj živo srce puče.
0193 Mrtva djeci na krilašce pane.
0194 Kad vidjeli to braća Senjani,
0195 Tešku žalost oni učiniše,
0196 Dobaviše oce kaluđere,
0197 Ukopaše sve troje zajedno,
0198 Da ne žali jedan na drugoga.
