Dvanaesti čas/21

Dvadesetprva pojava

Dvadeset prva pojava

GERMAN i RATKOVIĆ, docnije JELAČA i JELENA

RATKOVIĆ
Čuj, svešteniče, ti si sada Bog,
Spasavaj mene, spasi kralja mog!
Kako je život primamljiv i mio!
Što da me kao ubicu poseku?
Kom ja učinih zlo u svom veku?
Ta kome ja sam neprijatelj bio!
(Vrata od dvornice su otvorena još od pre. Sod na njih ulazi Jelača, bleda, smrvljena, vodeći mater, koja kleca. Lagano je dovodi do jedne naslonjače. Na pozornici je pomrčina i slabo se vide Gernan i Ratković. Njih dve se jasno vide zbog mesečine koja bije kroz prozore.)
JELENA
(idući)
Još nisam mrtva, mene život čeka,
Ja ću da živim! O, kako je slatko!
(Sela je već.)
Oh, ljubav, sreća, noć setna i meka!
Ta to zar traje samo vreme kratko?
Ranili ste me u noćnoj galami.
To je osveta, ali ko zna čija. . .
Ah, Radojević, ona gadna zmija. . .
JELAČA
(Spazila je ljude)
Divljak je jedan u ponoćnoj tami
S nožem u ruci moju majku sreo,
Tražio usne, oči, grudi, kosu.
Nož kroz noć senu. Krv se njena prosu!
Još lipti krv, mlaz topao i vreo.
Divljak je ubi! Spasite je, ljudi.
Zar ove tople materine grudi
Zanavek pokrov da lokrije beo!
JELENA
(govori lagano, tiho, reč po reč, umirući)
Kako je slatka noć puna tišine!
Ko mi to smeta? Kakvi su to glasi?
O, kako slatko bol se rane gasi
I nešto meko i puno topline
Struji iz mene. . . Udovi mi trnu. . .
Obamrlost. . . snaga u bezdan mi tone. .
Kako zvuci sreće kroz noć strasno zvone!
Kao kroz koprenu da nazirem crnu,
Preda mnom trepere želje strasti, nade,
Ružičasti snovi devojačkih dana,
Jer ću prosanjati ljubav duše mlade
U grešnom naručju strasnoga sultana.
JELAČA
(Vrisne.)
RATKOVIĆ
(hvata Jelaču za ruku)
Pusti je da umre. Njoj već leka nema.
Ta je smrt najslaña, nju blaženstvo krasi.
Nada kao dremež! Nek slatko zadrema
Ne znajući da se njen život već gasi.
GERMAN
Jelena umire!
JELAČA
(Zaroni glavu na majčino krilo i plače.)