Dvanaesti čas/19

Devetnaesta pojava

Devetnaesva pojava

MARKO ALTOMANOVIĆ, RATKOVIĆ i PREĐAŠNjI

MARKO
(ulazi pri poslednjim rečima)
Gospodaru moj.
STEPAN
Ja nisam krivac! Dusi! Ne. . ne.. ne. . .
MARKO
Ratković, kralju, verni sluga tvoj. . .
STEPAN
Duh Ratkovića!. . .
MARKO
On moli, kneže,
Da mu oprostiš. Za greh se kaje.
Kad smrt nas rukom pod grlo steže,
Uz tebe i on u borbu staje.
STEPAN
(pribrao se)
Praštam. Vojvodo, govori šta je.
RATKOVIĆ
Kneže, propast je, opkoljen je grad.
U gradu nikog. Pobeglo je sve.
Nešto pobeže, nešto nañe smrt.
I Radojević našao je put,
Samo ostasmo nekoliko nas,
Što te molimo da nam nañeš spas.
Radojević mi neki daje list,
Na njemu piše slušaj, kneže, šta.
(Razvija list i čita)
Dopušta se samo da kraljeva porodica iziđe iz dvora i da ponese sobom šta hoće. Sve vojvode, i one koje su branile grad i koje nisu, odvode se u ropstvo.
On to pokaza vojvodama svim,
I one odmah pobegoše sve.
No ja zaslepljen ludo listom tim
— Budala jedna, gde mi beše um! —
Na čudan neki došao sam smer,
Da me ti priznaš za roñaka svog.
Tad sve imanje spasao bih ja.
STEPAN
Daj tu listinu, spasioče, daj!
Rođaci moji od sada ste svi!
RATKOVIĆ
I tebi godi praznih reči sjaj!
Uzalud, kneže, raduješ se ti.
Ti ugovori, to je gola laž.
Tako nas vešto odgurnu u smrt!
Mesto sveg toga, bekstvo nam je spas.
No kuda? Svaki zatvoren je put?
Znaš li, ima li tajni neki put?
STEPAN
No gde je sultan da mu sručim mač,
Da divlje srce bacim mu na žar,
Da gnusno telo sagorim u prah!
Tim noćnim suncem rasteraću mrak!
Daj vatre, luči, ulja i smole,
Sve nek izgori! I Turci će s njim!
Nek dršću, strepe turske glave gole,
Nek našem delu sav se divi svet!
I Carigrad će uzdrhtati gord
Sultana kad mu vatrom proždre dim!
Čarobna slika osvetliće noć:
S toliko zala proslavljeni grad
Sa praskom gori sultanu na sram:
Ne osvoji ga ni padišah sam!
A strašni krici biće grozan smeh,
To prirode će biti strašna reč:
»Ti, mali stvore, koga vodi um
Da ruši, goni, rad sprečava moj,
Što stojiš sada nemoćan i bled?«
I dok ga crven osvetljava žar,
Kb dusi grobni svud juriće puk,
A oni što su davno pali već
Prolivajući za despota krv
Pojaviće se. Vodiće ih smrt,
Da noćno kolo odigraju tad. . .
A sve kad bude pepeo i gar
I vetar sivi kad razveje prah,
Raširiće se zemljom moja vlast,
I sam moj otac, sad bosanski kralj,
U bogatstvu samo neka traži spas!
Ne potraži li, oštar mi je mač,
Pokrviće se tad otac i sin,
No mlaña snaga, mlañi biće duh.
Sinovlji dublje sjuriće se mač,
Na trošne grudi posuktaće krv,
Kraj mojih nogu pašće očev leš,
Pokazaće mi njegov krvav trag
Za presto koji najbliži je put!
Zapisaćemo jednu crnu reč
Na ovom mestu gde stojimo sad,
Crvena biće ona druga reč,
Zapisaću je vrhom mača svog
Na stare prsi roditelja mog!
Krivicu moju praštaj, oče, tad!
Ti volju moju sahrani u grob
Oženivši me. Dosta. Ti si kriv!
A smrću samo ispostićeš greh!
Ne oklevajmo, jer kratka je noć.
GERMAN
Dockan je. Vatra uzaludna biće.
Zar Smederevo da proguta plamen?
Zalud dim vreo nad gradom se vije:
Tek da poneki rasprsne se kamen!
Neka, nek padne ovaj dom prokletstva
U ruke turske. Njin će dovek biti.
Nedela naša potomstvu nek priča,
Od zaborava nek nam ime štiti.
Ja zato doñoh, da jauke čujem,
Da slušam kako ječi gnezdo zala,
Da se podsmevam i Bogu i vama
I za progonstvo da vam reknem: »hvala«.
STEPAN
Šta, zar sramota da mi spomen čuva?
Ja hoću ime koje slava prati.
GERMAN
Slava? Prah što se u ništa razduva!
Slava! Glas prazan kom je slučaj mati.
Pa našta slava! I šta je to čast?
I krupne reči! Šta će meni to?
STEPAN
Ja tražim slavu i snagu i vlast.
GERMAN
A jedva možeš spasti život go.
Čitave vojske dosad sakri grob.
Sve to rad' slave polete u smrt,
Rad' nekog koga štiti krune sjaj
I smišlja cirkus sa žgadijom što
U njega gleda, sluša svaku reč
Da rad' njegovih ćudi lije krv,
Jer to je moćni gospodar i car.
A šta je čovek? Tek malecan crv!
O, car da blato s noge hitne bar,
U letu čovek zgrabio bi to,
I pojeo bi sav blažen u slast.
Ta carsko blato, to je pravi med!
A car kad umre, zar ne širi smrad,
Kao i kljuse ili kakav pas?
Čovek! Gnoj! Voda! Šta će ovaj svet?
Toliko puta, dok ne bejah slep,
Razgledao sam ranjenika red.
Svud usirena usmrćena krv!
Podlaktio se neki vojnik bled,
Petoricu je obarao on
I davio ih, sve na jedan mah,
A sad ukočen dahće, pušta glas.
Pred njime mozak razliven i gust.
Ko zna čiji je? i ljudina ta
Zariva glavu u taj mozak tuđ.
O, mozak! Ko zna šta sve krije on!
A sada ovom on je dobar lek,
Bolesnoj glavi prija mozak vruć!
Snopovi ljudi besvesno leže,
A samo magla steže ih, davi,
Jeza kroz telo ide ko mravi. . .
Preko njih novi redovi beže,
I krv besvesno ječeći glede,
Svud strašno ništa. Drug druga gazi.
»Slava!« usnice šapću blede,
A đavo greha na njih se plazi:
Eto vam slave! Eto vam slave!
Bogalja sto! To zemlji treba!
Bogalju dosta je parče hleba,
A ko će hrane naći za zdrave!
Bogalj bogalja rodiće divnog,
Evo vam slave! Ura za cara!
Sve je to slavno, leševi, zadah,
Grobovi, smrad i krvave bare!
Ura za cara!