Dvanaesti čas/1

Prva pojava

     Velika soba do dvornice. Na zidu ogromni prozori, teški i duboki. Kroz njih se vide gradske zidine, a daleko u magli ravnica. Levo su velika ukrašena vrata, ispred kojih su kamene stepenice. U dnu, levo, mesto vrata od hodnika su teške zavese ukrašene zlatom. Te zavese su uvek spuštene; ispred njih u hodniku stoje paževi. Desno su teška dvokrilna vrata, nod kojiia je grb. Vrata vode u dvornicu.
     Pod je kamen, na njemu prostirke zagasitoljubičaste boje, tanke, a optočene teškim kitama zatvorenocrvene boje. Jedan mali sto od kamena izrađen, nezastrt. Ukrašen je bakrom koji je pozeleneo na nogama i ivicama. Na samom platnu stola je od bakra izrađen i ukrašen krst, čisg i sjajan. Na zidu je pogdegde oružje. Izmeñu prozora velika slika Đurđa Brankovića, rad nletačke škole.
     Ova soba služi i za biblioteku. U dnu, u desnom uglu je veliki orman, težak, okovan, nespretan. Na njemu su stari rukopisi na koje je već pala prašina, mastionica s perom i neke crvene knjige koje se vide da su se češće čitale. Orman je dosta prazan.
     Cela soba daje prizor mračnosti, čvrstine i praznine.
     Sunce mre. Julsko veče.
     U jednoj naslonjači sedi Jepača. Na krilu drži jednu debelu knjigu, ali je ne čita. Zavalila je bledu glavu i govori kao sanjajući. Ona je slaba, nežna, ali u isto vreme puna neke neodređene strasti. Njeni pokreti su puni nedovoljne moći. Plave oči čeznu, ali za čim? U
njoj ima puno mrtvila, ali i nalo dosade, a mnogo dostojanstva.
     Zavaljena u naslonjači, prema njoj je Jelena. Njen stas pun volje, lude strasti, snage, moći i dostojanstva izaziva i privlači. Ona je lepa, crnomanjasta, ali ne mnogo, puna svežine. Ipak se kadikad na njenom licu opazi ispijenost i klonulost.

Prva pojava

JELENA i JELAČA

JELAČA
(zavaljena na minderluku. Kraj nje na stočiću neka stara crkvena knjiga)
Zalud sveže noći, zalud vedri dani,
Ja umirem, majko, ostavljena, sama.
Zvono medno čeka mene da sahrani.
Ja osećam da mi godi grobna tama.
Ja živim da umrem i to mi je dosta,
Jer razočaranje od nade mi osta.
JELENA
Kakve to reči govoriš, kćeri?
Trudi se da te svi zemni slave,
U redove te najboljih stave,
Slava da ti se s tuñinom meri.
JELAČA
Šta će mi slava, sivkasta pena,
I prazno ime da svetom zvoni!
Ja nemam sreće, sve mi je teško.
A oko suzu za suzom roni.
Šta spomenici trebaju meni?
I spomeniku smrt moćna preti.
Grob mi sakrijte, jer svet je gadan:
Može ko grobu da mi se sveti.
Nek trunem mirno, prah sam i bila,
Tako bar ceo život mi veli!
Šta nešto više može da želi
Čokek, ta masa trula i gnila?
Iz praha ništa, iz svega prah.
To me ubije i to me boli,
Ali umreti nije me strah.
JELENA
To baš neka te na rad sokoli.
JELAČA
Ja bih da radim. Zašto? Zbog čega?
Niko razlog mi ne može dati.
Razlog mi dajte, razlog vrh skega!
Ozi ćute. Razpo' ko može znati?
Zašto ja moram čuvati sebe?
Zašto JA živim, ti, drugi, treći?
Kome ja trebam? Ko treba meni?
Kud se to, kako putuje sreći?
Zašto još niko sreće ne nañe?
Zašto sva vreva, ratovi, bitke,
Toliko mrtkih zašto je, zašto?
Zašto su ljudi pameti plitke,
Te ne opaze da je sve tašto?
Tašti su ljudi, svet, nebo, sve.
Skakoga veka jedan bog mre!
Ali je jedan na nebu gore!
(Potpuno egzaltirano.)
O, ti si dobar; čokek je zao!
Grozan bi bio kad bi sve znao!
O, jedno reci: što žićim ja?
Što će mi život, što će mi svet,
Svirke i lakih pesama splet ?. . .
(smeje se)
A taj tvoj bog misliš li da zna?
Živi, obaraj, krči sebi put!
A Bog? (smeje se) na grešne ljude mnogo ljut,
Odavno već je mrtav.
JELAČA
(još zaneta ne spuša Jelenu)
O, daj ma šta,
Što večno stoji, da poštujem ja!
JELENA
Dosta! Gluposti.
JELAČA
(skrhana, tužna)
Ljubav bih htela, a sretam maske
Što laž skrivaju i s puno praske
O časti zbore. Primorja južna,
Predeli tihi gde vazduh dršće
I more šumi i srca strepe,
Uz dušu duša spaja se čvršće,
Čežnjivo gore usnice lepe. . .
JELENA
Šta reče? Ljubav?!
JELAČA
Oči mi gore.
Uvelih ruža miris mi godi.
A vlažan vazduh prste mi kreće
Da drhte kao odsjaj na vodi.
Hoću da pevam uzdahe setne,
Srebrnih zvuka da krici zvone,
Da plaču sa mnom doline cvetne,
Dok mladost moja u nevrat tone.
JELENA
Pa šta ti misliš? . . . Zemlja i kruna?. . .
To ne sme biti.
JELAČA
Krvava kruna... presto. .. Oh mati
Nisko je. Lepše, više bih htela.
Bolesna duša bez bola pati.
Oh, kad bih smela, oh, kad bih smela!
(Kruna se naša u krvi valja
I moju glavu peče i bode
Kao vrhovi najčvršćih malja.)
JELENA
Ne. Ćuti. Muž tvoj. Oh, ružo svela!
JELAČA
Muž? Ja ga mrzim, on mrzi mene,
Pohotna reč mu srce mi bode,
Duša polako gubi se moja
Kao u julu magle vrh vode.
U Panoniji, gde pesak blešti,
Maglasti veli igraju strasno,
Ciganka stara u čergi krešti,
A zvuk egeda ori se glasno.
A čudan bauk igra u zraku,
A opsene se za njime viju,
Ja sanjam snove sama u mraku,
U kome silno strasti se kriju
I raspaljuju. Još jednom hoću
Da sama tamo prosanjam noću,
Razbludne sreće da čujem zvuke,
Ljubavnog bola samrtne krike,
Što liči na plač i na uzvike
Lovaca besnih, kad gone vuke. . .
JELENA
A muž tvoj, muž tvoj?
JELAČA
On drugu grli.
I ima pravo. Što da me voli?
Na meni Lepo boli su strli,
A oko, suza što reku proli. . .
Izgubi boju meku i plavu
I sine vatru, bolest i stravu.