Danak u krvi (drama u jednom činu)/7
VII
DAUT-AGA (Ulazi napred, a za njim i sve ostale tajabaše, janičari, knez i momci. Jovo uzeo ibrik u desnu ruku, mahramu je prebacio preko leve i ovu naslonio na grudi, te poliva Daut-agu, da umije ruke. Za to vreme, jedan arap sluga donosi čerkeske jastuke sa sedala, drugi donosi jedno tursko sedlo, te to bacaju po sidžadetu, da se mogu osloniti oni koji posedaju na sidžade)
DAUT-AGA (Pošto je umio ruke, te brišući sa mahramom digao glavu i spazio oca Serafima): Pope, gledaj crkvu svoju, a ostavi ovi carski narod!
OTAC SERAFIM: Gledam, aga, gledam crkvu svoju. (Spuštajući ruke na glave dečje). Ovo je crkva moja! (Diže glavu, pogleda još jednom po narodu, pa se, teška srca, okrene i ode lagano u crkvu i zatvori vrata za sobom).
DAUT-AGA (Pošto je ubrisao ruke, seo je na sidžade, te se naslonio na ono sedlo. Za njim posedali i svi ostali a uz koljeno mu Sandžak-beg. Ćatib seo sasvim napred te vadi iz torbe teftere, a iz silava divit, te iz ovoga kalem i reže ga nožićem na noktu. I Teftiš-aga vadi iz nedara svoje teftere, te ih prelistava i zagleda u njih. Skender-beg pripalio čibuk, koji mu je doneo jedan pandur i udesio, a Daut-aga nargilu, koju mu je udesio jedan Arap, a Jovo donio na crepiću žar te pripalio. Pošto povuče prvi dim, osloviće kneza): Jesu l’ ti ovdje sva djeca, koliko ih je u selu?
KNEZ SIMO (Stao je pred narodom, na levoj strani, te prekrstio ruke na grudi i klanja se): Jeste, aga, onako kako Teftiš-agini tefteri pišu.
DAUT-AGA: Jesu l’ ti đeca zdrava?
KNEZ SIMO: Jedno je samo na postelji bono, te ga nijesmo ni dovodili. Ima nešto i bogalja, a ono drugo sve je zdravo.
DAUT-AGA: Je li odistine asta ono dijete, ja li ga krijete, te lažeš?
KNEZ SIMO: Bono je, aga, tako mi soli i ljeba!
DAUT-AGA: Ibišu, pođi sa ovijem momkom, (Pokazujena Jovu), da vidiš svojim očima, je li dijete bono. Ne vjerujem ovom r'suzu.
IBIŠ (Otemena, te pođe za Jovom).
DAUT-AGA: A ims, veliš, i bogalja?
KNEZ SIMO: Ima, aga. Eto ih! (Pokazuje ia one obogaljene).
DAUT-AGA: A od Alaha im je?
KNEZ SIMO: Od Boga, aga.
DAUT-AGA: Lažeš! Sami ste ih obogaljili, da ne služe caru!
KNEZ SIMO: A ko bi, aga, caru službu odrekao?
PRVA ŽENA: A ko bi svoje dijete onakazio?
DAUT-AGA: Ti, ti, pusta ženo! Znam ja vas, tvrđa su vam srca od kamena!
PRVA ŽENA: Nijesu, aga, kamo da su!
DAUT-AGA: Ćut! (Knezu). A koliko ima djece ovdje na broju?
KNEZ SIMO: Dvadeset i četiri, aga, bez onoga što je bono.
DAUT-AGA: Sa onijem dvadeset i pet. (Ćatibu). A koliko Teftiš-agini tefteri kažu?
ĆATIB (Gleda u tefter): Dvadeset i šest.
DAUT-AGA (Teftiš-agi): Je li tako, aga?
TEFTIŠ-AGA: Tako je, aga. Dvadeset i šest adžamioglana obilježio sam s proljeća.
DAUT-AGA (Knezu): Gdje je jošte jedno dijete?
KNEZ SIMO: Ja ne znam, aga.
DAUT-AGA: Gdje je jošte jedno dijete, kneže? Ču li što te pitam?
KNEZ SIMO: A što bih ti krio, aga, nije u selu. Majka mu je izbegla u goru još s proljeća. Napustila i kuću i ostalu djecu — ima još dva crva — a ona potegla u zbjeg, niti da je java od sebe. Pretražio sam i goru i planinu, pa je ne nađoh. Krije se ka’ vučica po dupljama i jazbinama.
DUAT-AGA: Lažeš, r’suze, sam si je prikrio.
KNEZ SIMO: A što bih to činio, aga, nije mi rođeno. Ono što mi je rođeno, izveo sam. To mi je snaha, pa sam je doveo s djetetom, te što bi tuđe krio. Jošte o Đurđev-danu poslao sam aber Sandžak-begu, da je jedna žena odbjegla sa djetetom u goru. Evo bega, pa neka kaže.
SANDžAK-BEG: Istina je, poslao mi je aber.
DAUT-AGA (Ćatibu): Zabilježi joj ime i dom. A valah, zakukala je mnoga bježanova majka, te dosinuće se i nje carska ruka.
KNEZ SIMO (Kazuje ime): Rosa Šćepanova, udovica.
ĆATIB (Beleži kalemom).
DAUT-AGA (Sandžak-begu): Hoćemo li po redu, kako tefteri kažu, ja li okom da odvajamo?
SANDžAK-BEG: Kako ti veliš, aga. Ja velju po tefteru, niko nam ne može promaći.
DAUT-AGA: Tako je. (Ćatibu) ’Ajde, zbori po redu.
ĆATIB (Zagledajući u tefter): Mara Joksimova, dijete Jozan.
KNEZ SIMO (Okrene se gomili): Izlazi, Maro.
MARA (Prestravljena, dršćući, izlazi vodeći za ruku dete).
DAUT-AGA: Je li zdravo dijete?
MARA: Nije, aga. Troje sam izgubila... tek da stanu na noge — a suha ih bolest iscijedi i slomi.
DAUT-AGA (Ećimu): Efend’m, vidi.
EĆIM (Maše dedetu rukom): Gel!
MARA (Dovodi dete pred Ećima): Bono je, efendija.
EĆIM (Metne dete te klekne pred njim. Uzme mu glavu te zagleda oči: raskopča mu košuljicu na grudima, te mu ih pedljom meri, pa kad svrši, on zavrti sumnjivo glavom, i okreće se Dautu): Asta, efend’m.
DAUT-AGA: Peki! (Ćatibu): Nećemo ga!
MARA (Sa najvećom strepnjom pratila je što Ećim čini. Kad čuje reči „nećemo ga“, onda cikne i dočepa dete sa zemlje, pa ga prigrli kao nešto što je izgubila te opet našla): Rode moj, opet sam te rodila! (Ljubi ga i noseći ga u naručju, žurno beži u gomilu, da ga što pre sakrije).
ĆATIB (Otpisuje dete iz teftera).
DAUT-AGA (Ćatibu): Kazuj dalje!
ĆATIB (Čita): Joka Stojanova, dijete Josim.
JOKA (Izlazi, salomljena strahom, na sredinu i vodi dete).
STOJAN (Prišao i sam te stao pozadi Joke).
DAUT-AGA (Stojanu): Što ćeš ti, more?
STOJAN: Otac sam djetetu, aga.
DAUT-AGA: Tešto, ako si otac? Ne čupamo dijete sa tvoga srca. Dijete je materino.
STOJAN: I njeno i moje i Božje, aga.
DAUT-AGA: Reci i carsko.
STOJAN: I, carsko, aga.
DAUT-AGA: Viš’ kakvi je djetić. Njega će, Alaha mi, Kizlar-aga, pravo u ič-oglane, te će ponijeti zelen ćurak i nakititi se žeženijem zlatom i almazom i topazom, te svijetliti ka sunčević i alaliti dan, koji ga je na svijet donio i Alaha, što ga je moje oko danas srelo.
EĆIM (Zove dete): Dođi!
DAUT-AGA (Ećnnu): Ne zagledaj ga! Zar ne vidiš okom, kako je zdrav i prav kao borić!?
JOKA (Prestravljena, grca u suzama): Vara te oko, aga!... Dijete je.... slabačko je.. nemoćno je...
DAUT-AGA (Ćatibu): Carev je, piši ga.
JOKA (Prilaze dva pandura — Arapa — da uzmu dete, te da ga izdvoje. Ona pisne, te zagrli dete, a Stojan okrenuo glavu da ne vidi): Ne, aga, ne uzimaj ga, što ću ja jadna bez njega! Ostavi mi ga, ostavi ga majci! Ne može ono bez majčine milošte; svisnuće ti, umrijeće ti na putu od jadikovanja i čemerikovanja... Nije ono za carske dvore; Bog mu je sirotinju dodijelio!... (Panduri joj otmu dete, te ona od bola posrne i, gotovo onesvešćenu, prihvataju je žene koje su za njom).
STOJAN (Pandurima): Stanite, čekajte! Dajte mi dijete da se oprostim. Hranio sam ga i njegovao za vas, pa puštite me bar da mu blagoslov podjelim. (Dohvati dete i ljubi mu čelo, kosu, ali ga zaguše suze te okreće glavu i sakrije oči rukom).
JOKA (Otrgne se iz naručja ženskih, te poleti detetu): ’Odi, ’odi jošte jednom da te majka zagrli na njedrima. (Uzima mu glavu i meće je na svoje grudi) Grij se, grij se i slušaj, sine, kako ovi čas bije materino srce! (Hoće da povedu dete). Čekajte, čekajte; (Vadi iz nedara jabuku, te je daje detetu). Majka ti nema što više od milošte dati; nema čim više da te isprati na daleki put... Uzmi... uzmi... na njoj je materina suza!
DAUT-AGA: Brak, brak! Pusta ženo, činiš hile i Alahu i porodu! (Maše rukom). Vodite to dijete! (Odvode dete, ali i Joka i Stojan odlaze tamo za njim, da ga se još nagdedaju).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|