DIMITRIJE JAKŠIĆ
Dršće zemlja pod oružjem
Smrtonosnih kopljanika,
Od veselih od usklika
Korvinovih pobednika.
Dršće srce starog Beča,
Groziica ga strašna lomi:
Nanj padaju živi gromi.
Živi gromi oduzdanog
Osvetnoga muškog gnjeva,
I bliskave hitre munje
Od sabalja i mačeva;
Kralj Matija bije njega —
Evo veće mesec dana
Nemilo sa sviju strana.
Al iz grada, kad već sunce
Za bregove zalazaše,
Na golemom besnom hatu
Grdan junak izlazaše;
Golem junak, prkos steni
I Atlat bi okićeni
Uzdignuo na rameni.
Crno oče, crn i junak,
Crn mu je i pogled bio,
Kao da se komad noći
U strašilo pretvorio,
Te tutnjavom, grmljavinom,
Kida, huji, pali, krši
I po volji ćud si vrši.
„Haj junaci ratoborci,
I orlovi i sokoli,
Pobednome vašem kralju
I srce i duša boli,
Kad prebroji oplakane
I viteške žrtve naše,
Što pred Nemcem mrtve paše.
Pokorismo, pobedismo
Azijatsku haramiju,
Po širokoj carskoj zemlji
Zastave se naše viju;
Al pod crnim ovim gradom —
Joj strahote, joj sramote!
Naš barjak nam A r m i n ote.
Kao vihar oduzdani
Kad besnilo njega snađe,
Što raskida crni barjak
Od oblaka na komađe:
I Armin je tako kleti
Zadao nam teški rana
Sa užasna svog megdana.
Slavopoji pratiše nas
Sve do crnog ovog grada,
Al pod gradom, evo jada,
Evo bede iz nenada!
Redom će nas prožderati —
Joj sramote po Korvina!
Tvrdo koplje u Armina.
Pa nema li već junaka
U golemoj našoj vojni,
Da se spere kleta ljaga
Sa barjaka, sa trobojni?*)
Da izađe prot rsuza
Da na susret njemu stane
I stare nam deči rane?
Pa u vojsci ako ima
Takog lava, takog vuka,
Da pobedi na megdanu
Nemačkoga tog hajduka:
Daćemo mu grad Kolođe
Dično gnjezdo slave stare
I kraljevske adiđare.
Daćemo mu britku đordu,
Suvim zlatom okovanu,
I zastavu trobojnicu
Od perzijske svile tkanu;
Daćemo mu — kraljevska je
I tvrda je naša vera —
Dragi pehar od bisera!“
Kralj ućuta... a vojnici
Nikom beu poniknuli...
Hej vojnici, pobednici,
Kralj vas zove: niste l' čuli?
Ta čuli su! ali jada!
Baš ni jednog mejdandžije,
Da Arminom bojak bije.
I Matiji slavnom kralju,
Lice rudi, lice bdedi:
A vojnike zastrašene
Preziranjem niskim gdedi;
Pa on trže iz korica
Dobru sablju okovanu
Vernog pobru na megdanu.
Još na hače mamno skače
Da odleti, da otprne...
Al' eto ti iz čadora
Mejdandžije jedne crne.
Pokloni se pred Korvinom,
Pa ponosno reče njemu:
„Kraja biti mora svemu!
Kad izjutra istok, plane
Odletiću na kapiju,
Dočekaću orijaša
Tu nemačku haramiju,
Nek se čuje: kako l' će se
Za vladara svog da bije
Srbin Jakšić Dimitrije!
I kad sunce, đuvegija,
Na purpuran krevet pade,
Te on zoru, nevu svoju
Iz postelje budit' stade:
Mejdandžija Dimitrije
Sablju trže, koplje hvata
Te usedne besna hata.
I poleti, kao munja
Hrabrim srcem, golom glavom,
Pa udari o kapiju
Šestopernim buzdovanom;
„Haj Armine, bedni sine,
Što si ženi pod skut s' skrio,
Hajd' na noge, mejdandžio!
Naljubi se, nagrli se,
Budi se iz sanka meka!
Probudi se, nesretniče,
Dušman te na pragu čeka!
Ne čeka te kao drugi,
Već te čeka golom glavom
I gromovnim buzdovanom!“
U tom času demir-vrata
Teškom škripom otvore se,
A uvređen mejdandžija
Rikom lava prodere se,
Te se čisto zemlja trese.
„Haj krvniče, crn skakavče,
Otrovniče i kukavče!
Ao kugo, mrska šugo,
Bog i vera nećeš dugo!“
I već Armin potegao
Od rastinje koplje dugo;
Koplje huji, koplje pišti,
Koplje zviždi, koplje prnu
Te s' u zemlju zgnjuri crnu.
U tom mahu Dimitrije
Razigrao hata svoga,
Te poteže u desnici
Buzdovana gromovnoga
Pa ga spusti na Armina...
Arnin, bez da glaska dade
Pred vitezom mrtav pade.
A junačan Dimitrije
Ode nazad kralju svome
De ga s venci i lovori
Obasuše lepe mome;
A vojnici, kao kralja,
Što se ceni više svega
Na štitove digoše ga.
A Jakšiću, slavni tiću,
Uze sablju okovanu
I zastavu trobojnicu
Od perzijske svile tkanu;
Uze pehar, pa ti stade
Da nazdravlja i da pije
Ka da se ništ' zbilo nije!
