Groznica
Groznica
Sećam se da su preko neba
besni leteli ždralovi,
i da je neko od naših lipa
vešala sekao,
i da su me vijali neki valovi,
i da sam jedva utekao
u neku tamu...
I u bolnici sam se probudio
beskrajne jedne noći.
Oči su me pekle
i suzile,
(valjda su me bile žene urekle?)
i po telu su mi puzile
neke hladne bubice ili mravi.
I drhteći sam čekao petla
da zoru javi,
i da pred mene baci
dva-tri pregršti svetla.
I vetar, da sljušti sa zemlje koru
koju je obvila noć.
I nekoga, da mi donese vode.
I kada je zora prispela,
sve se preda mnom tada
besomučnim taktom počelo okretati:
stolovi, ubrusi, lavori, klupe,
nedelje, godine, vekovi,
dani i časovi, minuti...
A bočice, i lekovi
u njima, žuti,
duboko su mi se poklonili
i proletnjim glasom drva, koja pupe,
u uši mi zvonili:
- Cin, ne boj se Smrti!
Ona se od nas plaši,
kao od vatre vuk.
Cin, ona se na nas
izdaleka samo plazi,
ali nas uvek obilazi,
jer smo joj jednom
slomili struk!
Cin, ne boj se smrti!
Cin, cin, cin...
I ponovo je pala noć.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|