GROBNICA LEPOTE
Da li znate zemlju s grobnicom bez kraja
Gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već tol'ko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.
Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,
Čije vreme nema budućnost ni sate,
Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema više?
Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noć i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.
A već u toj zemlji gde je bilo cveće,
Živela je ona, i mladost, i duga:
A već u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen kreće.
Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noć i vetar bio, i duvao jako,
Pa cveće i mladost umrli polako...
Posle jesen došla na saranu maja.
Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveća i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve što je bila njena vasiona.
I u toj grobinici mladosti i cveća
Disala je ona još lepotom svojom
U jesenjoj noći, u noći sa kojom
Grlila je život svih mrtvih proleća.
Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oči dana,
Njene oči cveća, sred živih obmana,
U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom.
Zaspale su potom. Ona, bez života
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto cevi — mrtvo cveće, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota
