◄   XXVII XXVIII Sadržaj   ►


XXVIII

          Blista se divno jesenje jutro. Sa plava čista neba padaju svetli vatreni zraci po šumi i kosoj padini, što se protegla između Bukulje i Venčaca. Tu u jednoj dolji, pored puta koji vodi u Klenovik, okupio se veliki broj seljana, čitav sabor... Najviše ih je iz klenovičke opštine. Sastavile se poveće grupe na nekoliko mesta, pa vode živ razgovor.
          Najveća je gomila naroda kraj puta, na jednoj položitoj rudini, sa koje se lepo vidi cela varošica sa okolinom. Narod se nagomilao oko jednoga mesta u nekoliko redova; sve se propinje na prste i posmatra neku neobičnu rabotu. Tu se kopa raka, večna kuća Đuričina. Svakome se hoće da razgleda tu kuću neobičnu... Dole, u dovoljno izdubljenoj rupi, stoji jedan Klenovičanin, pa izbacuje zemlju gvozdenom lopatom. Već je gotov, samo hoće lepo da počisti, da izbaci svaki grumen zemlje. Neće, veli, da se postidi pred Đuricom, što mu nije kuću lepo spremio... Kad bi gotov sa zemljom, spustiše mu dugačak cerov kolac. Uze ga u obe ruke, pa stade da pobija.
          — Vala, Mićo, i zadužio te je — veli mu ozgo jedan. — Dosta si mu duvana popušio, prateći ga po ovoj gori.
          — Da mi je ono jalovica i jaganjaca, što si ih sa njim pojeo, pa da se ne brinem za danak nikad — odgovara mu Mićo.
          — Da se nisi prekrstio, bolan, kad si počeo rad?.
          — Što, nije on valjada Turčin!
          — Kažu, ne valja se...
          — Vidiš, i kapu sam skinuo, nek mu bude sve kao kod ljudi. A tamo već Bog je, pa nek mu on sudi, kako je zaslužio...
          A gore u strani, ispod jednoga senastoga klena, čuje se tužno naricanje. To majka nesrećna oplakuje izgubljenoga jedinca. Ni jedne duše da joj priđe, ni jedne reči za utehu... I ko da nađe utešnu reč ovoj pravednoj, strašnoj pogibiji!
          — Eto ih, idu! — Viknu neko.
          Svet se okrete, uskomeša... Sve se oči upreše u šarenu ogromnu masu naroda, koja se, talasajući se, lagano kretala putom. Beše tu konjanika i pe šaka, beše dosta kola, ali se sve to izmešalo, zgrudvalo, spojilo se u jednostavnu masu nepravilna oblika, koja se nosi, ide... Odvoji se po koja gomilica, po jedan i po dvojica potrče napred i opet se stope s velikom masom...
          Sve bliže i bliže... Već se raspoznaju lica, vide se nad celom onom masom žandarmi konjanici kako odskaču od sedla u laganom kasu, vidi se između njih neka nejasna grupa, iz koje vire puške okrenute u vrh... Još nekoliko trenutaka... i sad se vidi kako ona grupa u sredini neobično ide, kao da pliva na čunu po vodi... To se voze Đurica i žandarmi na kolima, ali se ne vide ni kola ni konji, samo se vide oni, kao da plivaju dupke, nose se... kao da ih nosi na svojim plećima cela ona masa..
          Stigoše... Svet gleda samo njega, vinovnika ovoga neobičnoga sabora... A on se zaturio u kolima, nakrenuo se u stranu i naslonio leđa na Mitra, podigao jednu ruku, u kojoj drži kitu cveća i voštanicu, pa gleda u gomile naroda besmisleno, pijano... Ruke mu vezane, ali ovlaš, te njima slobodno kreće i maše narodu...
          — Ej, crni Đurica! — uzvikuje neko blizu njega.
          — A-a! ... — odziva se on, lutajući nejasnim pogledom preko gomile glava, okrenutih k njemu.
          Kola stadoše na putu, prema kocu, koji viri iz rupe. Konjanici sjahaše, žandarmi iskočiše iz kola, pa uzeše da skidaju okovana i pijana Đuricu, a on se samo prekreće levo i desno, obarajući glavu mlitavo...
          — Ta drži se junački, majkoviću; gleda te toliki svet!... — viče mu Mitar, skidajući ga s kola.
          — Svet... Šta svet! ... — odgovara Đurica i usiljava se da drži glavu pravo.
          Poneše ga na rukama i odneše do mesta; spustiše ga više koca...
          — Evo ti kuće... Ispravi se na noge, ne brukaj se!
          Đurica prelete očima preko gomile zemlje, što se izdigla pred njim, ugleda rupu i kolac što viri iz nje... Trže se, kao da ga munja ošinu... Stade da mu se razviđava pred očima, spade ona težina s glave... lepo vidi i razume...
          »Ovo je raka za mene... Otkuda ona?... Šta će taj kolac tu?... Hoće da me ubiju!... Što ja ovo sedim a svi drugi stoje ?... Kakva je ovo težina u nogama, u rukama, telo obamrlo... a drže me nekakve ruke, tuđe ruke, nisu moje... A-a-a, pijan sam ... opio sam se, a oni hoće da me ubiju... da me ubiju....« i on pojmi značaj te misli, opet mu projuri neka elektrina kroz glavu, kroz telo, i zastade u srcu... Okrete glavu naviše i pogleda Mitra... Sve mu je sad jasno...
          — Digni me — veli mu zagušenim glasom.
          Podigoše ga. Stade na noge... Oseća da ga noge jedva drže, ali se usiljava, ispravlja se sam... a u glavi seva, vedri mu se pred očima i polagano spada ona pijana mora...
          Pisar stade više njega, razavi hartiju i poče da čita presudu.
          — Živeo Kralj!... — uzviknu Đurica, kad se u presudi pomenu Kraljevo ime. I odjednom mu se oči obrtoše niz put, kojim je došao... u njima se svetli poslednji plamičak nade, nade očajne, mučeničke...
          »Ko zna... ako se pokaže otud konjanik!... pramen guste prašine... Kralj može...« 
          — Živeo Kralj!... — uzvikuje on ponovo, prekidajući slabo i monotono čitanje presude.
          — Ćuti, ne smetaj sad... čita ti se presuda — veli mu Mitar.
          Presuda ređa njegove zločine...
          Kad se pomenu njegovo razbojništvo, izvršeno nad Sretenom u livadi, ON uzviknu:
          — To nije ništa... samo sam ga rovašio... Zar je to razbojništvo ?...
          — E to jeste — reče on, kad stadoše da se ređaju pohare i ubistva.
          I opet obrće oči niz put, ali u njima već nema nade... Pomiriše cveće iz ruke, pa opet stane da sluša presudu... samo da ima čime misao zanimati, da ne misli o onome, što je već tu, pred njim...
          Svršilo se čitanje...
          — Đurice, evo ti majke, da se oprostiš sa njom... — veli mu pisar.
          »Majka... otkud ona tu?...« misli on, obrće glavu i vidi slabu, suhu, pogurenu staricu gde mu prilazi... »Što je ovaka?... Ovo nije ona... Kakvo je ovo lice, strašno , neobično!« 
          — Đuro, ojađeniče moj !... — čuje on zagušen glas, jecanje... zatim se sklapaju suhe, hladne ruke oko njegova vrata, i na grudima vidi crnu novu ubradaču...
...Iz grudi opet polazi nešto vrelo i neobično ... juri kroz grlo, ali ne zastaje... ide na više... a donja usna dršće, dršće... I odjednom potekoše iz očiju dve vrele krupne kapi.
          Gleda, a neke žene iz gomile brišu oči.
          — Pozdravi sestru, Spasu... neka te bar ona gleda... I, ako možete... podignite mi jedan kamen na grobu...
          — Jedinče moj !... kuku nesrećnici !... kućo moja!...
          — Ej, crna majko! — čuje se iz naroda.
          — Dosta, babo, ne pomaže! — veli Mitar, odvaja je od Đurice i predaje drugom žandarmu, koji je odvodi...
          — Gde je kovač ?... Skidaj !... — veli pisar. — Sedi Đurice!
          »Kovač... Šta će mu kovač ?...« — misli on, sedajući na zemlju. — »A, da me otkuje.... Što to ?... Da nije došlo pomilovanje, pa neće još da kaže ?... Ali onda me ne bi otkivali...« I on se zainteresova otkivanjem, pa stade gledati kako mu kovač vešto odseca čiviju, kojom su spojene obe polovine karike... Neki ljudi pružaju ruke pored njegovih nogu i grabe se za parčeta gvožđa, što padaju ispod oštra dleta...
          »A znam... hoće da vračaju... Pa neka ih...« i pade mu pogled na jednu mladu ženu, koja ga posmatraše ne dišući... »Gde li je sad Stanka?... Da li zna za ovo?...« 
          — Gotovo!... Ustani, Đurice... — veli Mitar i saginje se da mu pomogne.
          »Što su ovo noge ’vako tešnje?... Omlitavile, pa ne mogu da drže... sve od pića!... Nije trebalo da pijem, samo sam se osramotio... Ali neka, moći ću se dobro držati...« — i stade na noge.
          Odjednom mu se oči raširiše, uzveraše se... »Šta će moj popa ovde?... Otkuda on... Gle, i krst!... Te je onaj što smo ga nosili na krstonošama« — oseća kako ga obuzima stid, užas.
          — Đuro, poljubi ovaj sveti krst... Pokaj se bar sad, pred ovim grobom... — govori mu popa uzbuđenim glasom.
          On prenosi voštanicu i cveće u levu ruku, krsti se desnom i smerno se saginje pred krstom, pa ga celiva... Uzima popinu ruku i dva put je ljubi... a usna opet izdajnički dršće....
          — Oprosti mi, popo!... — šapuće on naročito, da ga niko drugi ne može čuti. — Kaži Stanki nek mi oprosti... i ja njoj praštam... Ne poslušah te, pa eto...
Sveštenik se izmače i reče mu nešto, ali on to ne ču. Opazi da se onamo prema kocu uparađuju četiri žandarma s puškama...
          Sve dosad, do ovoga trenutka, on je ono, što je imalo sad da se izvrši, smatrao kao nešto što je još daleko... ima još vremena... On vidi da se sve sprema za neko ubistvo, ali to još ne dovodi u vezu sa sobom... To je negde tamo... iza njega negde, gde li... A pomilovanje mu ne slazi s pameti nikako... ono je jednako uz njega, pored svake misli mu i pokreta...
          Ali sad, kad ugleda ona četiri žandarma, steže mu se srce, raskida s ... raširi oči... od pijanstva ni traga...
Sav narod ugleda na njemu pravo samrtničko, zeleno bledilo...
          »Šta je ovo?... Šta hoće ovi ?... Da ubiju... mene !... Da bežim !... Sad sam otkovan, slobodan ... samo da trgnem konopac, što ga drže ovi iza mene pa da skočim !...« i on se polako okrete i pogleda iza sebe ... dvojica drže konopac čvrsto....
          — Đuro, hajde, silazi!... — veli Mitar i gleda nekud u stranu.
          On pođe, nadviri se nad rakom, pa stade ...
          »Šta bih imao još?... da produžim još malo...« 
          — Mitre, hodi da se oprostimo.
          Mitar priđe... opet ide i gleda nekako u stranu... Poljubi se sa njim, pa se ispravi.
          — Silazi sad, dosta je...
          Đurica siđe, okrete se oko sebe, pa spusti sveću gore na travu. Mitar izvadi maramu iz džepa i pođe da mu veže oči.
          — Nemoj... ostavi to, molim te — reče Đurica, mahnuvši vezanom rukom.
          Mitar ostavi maramu ćuteći, živo priveza konopac za kolac, pa uze pušku i stade u red s onom četvoricom žandarma...
          — Mitre, molim te samo nemojte u glavu.. — čuje on svoj glas, ali ne oseća da govori.
          — Ne brini, samo stoj pravo...
          On se brzo ispravlja, isturuje grudi napred; namešta rukama košulju da se pripije uz telo i podiže oči...
          Užas!... Svih pet grlića puščanih pruženi... samo se vidi okrugao otvor, kao prsten, i unutra zija crna cev....
          Nijedne misli u glavi... Lice pozelenelo... oči se raširile, da iskoče iz staništa... usne se skupile, stegle... kao da se sprema za ranije da izdrži udarce kuršuma... Gleda i čeka... ne diše...
          Grunu plotun... Zelonobledo lice namršti se... oči se začuđeno raširiše i odmah sklopiše... telo se drmnu, pokrete se od udarca kuršumâ... zacrveni se košulja na grudima... i ceo Đurica, kao da odjednom ostade bez nogu, klonu... glava se zaturi... zateže se konopac o kocu...
          Mitar dotrča do koca, nadnese se nad raku i okide pušku...
          Glava se Đuričina iskrete, bela kao hartija, a jedno oko prevrte se, strašno, neobično.
          Žandarmi iskrivili donje vilice, svakome igra usnica.
          U narodu svačije lice bledo, niko ne diše. Užas i čuđenje ispisano je na tim licima.
          Neko preseče konopac. Stade da pada zemlja u raku... Svršeno je ! Pravda je zadovoljena, zakon je izvršen !
          Kad ode sav svet i kad se na onome mestu, gde malo čas siđe živ čovek, izdiže gomila vlažne zemlje, jedna pogurena starica priđe toj humci, pade na svežu meku zemlju i obgrli suhim, slabim rukama tu kobnu grudvu, koja joj proguta jedinca sina... U starim isplakanim očima ne beše više suza, te i grob hajdukov ostade nezaliven ni jednom toplom suzom.
 


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.