Gorski car/XXII
XXII
Kako je teško živeti otpadniku iz društva! ...
Koga god vidiš, svaki gleda svoj posao, koji mu je po volji, svaki čini ono što hoće i što treba da čini. Kome se spava, taj spava slobodno, niko mu ne brani... Kako li bi sad Đurica slatko dopunio prekinuti san, ali eto, mora da bega, da se krije od živih ljudi. Gle, kako onaj Mokrolužanin slobodno ide putom i zvižduće, ne boji se nikoga, ne preza ni od čega! ... A on, odmetnik, mora da se vere po zamrzlim urvinama, po golim i oštrim trnjacima, mora da zazire od svake žive duše, pa i od psa... jest, plaši ga i lavež pasa, strepi i od iznenadnoga poleta gladne vrane, i od kreštanja bezazlene svrake... Da je bar u svom selu, gde ne mora svakad begati daleko od puta!... A kako se lepo voze oni putnici gore po drumu... tovni konjici grabe hitrim nogama, za njima lako i brzo plove sanke po zamrzlu putu, kao čunić po glatkoj površini brze vode, i samo se čuje ono raznoglasno, u raznim tonovima, a po jednom taktu, zveckanje jasnih praporaca... tres-tres... tres-tres...
— Blago vama, kad ste slobodni! — uzdiše putnik natičući šubaru na levu stranu, otkuda ga bije oštar i hladan vetar.
Prolaze seljani, pešaci i konjanici, prolaze rabadžije s punim i praznim kolima i saonama, jure gospoda na sankama, i sav taj svet ide veselo i slobodno, pevajući pesme ili podvikujući na stoku, niko se ne boji policije ni pandura, ne boji se tuđega pogleda... i on zavidljivo gleda ove bezbrižne i vesele putnike.
...Zver!... Zver pred hajkom!... A on je mislio da je tamo sloboda, u nemoj zelenoj gori!...
I što mu je trebalo da se još okiva ovom ženom?...
»Istina, onda sam bio lud, nisam znao ni za što, mislio sam da neće biti slađega života ni bolje sreće od njene milošte... Bolan, Stanka Radonjića! ... Uleteo bih onda kroz kišu od kuršuma, preskočio bih vatru i vodu da do nje dođem, da me samo onako pogleda i da se onako osmehne, kao onda, prvih dana... A sad?... The, nisam onda znao za bolje, a sad znam... Varoške, more, igraju preda mnom kâ na tanjiru, još kakve varoške!... kâ molovane, bele ka sneg, zgodne, umiljate... A ja vučem ovu mučenicu, ni sam ne znam zašto; ni meni kakva dobra od nje, ni njoj od mene!... Ej !«... uzvikne on bolno i ljutito, baci pogled na Stanku, koja trpeljivo i mirno ćuteći korača pored njega.
Stanka ne zna šta se u njemu zbiva, ne pogađa misli koje se u njemu roje. Ona vidi samo da je on u opasnosti, u velikoj opasnosti, i ide za njim tamo, gde će biti miran, gde će mu život biti bezbedan. Ona se odlučila da ga ne ostavlja nikada, da bude uz njega u najvećim nevoljama, u najljućim patnjama, i drži se tačno svoje odluke, idući za njim na svakom koraku, kao njegova senka. I za tu veliku žrtvu ona traži od njega samo čistu iskrenu ljubav. Ona i ne sanja da bi se on mogao lako odvojiti od nje, ne misli da on već gleda na nju kao na tešku i veliku smetnju, koju bi rado skinuo s vrata. Zadovoljavajući se njegovim običnim ophođenjem sa njom, Stanka se sva predala svojim mislima, u kojima je lepa prošlost, devojaštvo njeno, zauzelo prvo mesto ...
Vetar briše i zviždi preko golih čukara, kuda se provlače begunci, udara ih svojim ledenim oštrim sečivom, pa juri dalje, preko glatke snežne ravnice, preko beloga beskrajnoga pokrivala, tamo u maglovitu nedogled...
A pod njima se vijuga stari i sedi Dunav, valjajući na moćnim plećima bezbrojne ledene sante, čiji se lom i sumorno potmulo šuštanje pronosi besnim vetrom, te uleva usamljenu srcu još veći strah, još teži bol...
Najzad se, posle teških napora i straha, begunci nađoše u Smederevu. Tamo se skloniše odmah; Timina lozinka dade im sve, što im je, za prvo vreme, trebalo...
...Ćuti hajduk u mračnoj jazbini, ne misleći i ne videći ništa oko sebe... I čini mu se sad da je u okrilju guste hladovite gore, koja ga je natkrila i zaklonila svojim moćnim zelenim pokrivalom... Gle, šušti i bruji tu ta planina, nosi se šum njen jednačito i tiho, slažući se u divlju, neobičnu svojevoljnu melodiju... Čuje se jednačito i odmereno njihanje bukovih grana, bruji i tutnji ponosito rašće, šapće i dršće plašljiva breza i jasika... A nad njom, nad mračnom i sumornom planinom, sija vrelo sunce, greje i peče gustu goru, u čijoj se hladovini slatko i slobodno diše...
Gde si, lisnata zelena goro ! Kamo te, vrelo i toplo sunce!... Hajduk vas se zaželeo!...
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|