Gorski car/XV
XV
Kao što posle onoga događaja, pri ocenjivanju potre pred klenovičkom sudnicom, nastupi u Đurici izvesan prelom u mišljenju i osećanju, tako i sada, posle ovih burnih i neobičnih događaja, koji se na brzo izređaše i preturiše preko njegove glave, nastupiše u njemu drugi pogledi na njegov život, zadatke i postupke. Dosada je Đurica na ceo svoj rad gledao kao na slučajnosti, koje se menjaju svakoga dana, onako isto, kao što se menja nebesno plavetnilo turobnih jesenjih dana. Živelo se od danas do sutra, izbegavala se svaka određenija misao o budućnosti, jer joj nije ni bilo mesta: jedan kuršum iza trna pokvario bi i odneo sobom sve planove i želje... Istina nije on baš bio bez ikakvih planova, ali je sve to bilo tako nejasno i neodređeno, da ni sam nije bio na čisto sa svojim željama. Ali ga poslednji događaji prinudiše da misli, i ako mu je ovaj posao, od svega, najteže išao od ruke.
Postepenim tokom događaja Đurica se već navikao na svoj položaj, a ozbiljne prilike navedoše ga na misao: da ovim položajem osigura sebi i svome drugu budućnost. Sad mu život beše miliji no ikada, a opasnosti se nagomilavahu sve više. Trebalo je, dakle, naotimati — »zaraditi«, kako on mišljaše — što više, pa se posle negde skloniti i proživeti mirno. A da bi mogao zaraditi, trebalo je prethodno da zajazi stotinu drugih strana; trebalo je da zadovolji i Vuja i drugove i jatake i poverenike, kojih je bilo bez broja i koji su ga sve više, svojim zahtevima i uslugama, obavezivali i sputavali u beskrajnu mrežu svojih zamaka. On je osećao da je teško nadavati svima i svakoga zadovoljiti: od tolikih pohara još nije ni polovini dao prvi »peškeš«, koji se obično smatra kao sitnica i za kojim tek posle dolazi pravo razračunavanje, koje mora imati neke srazmere sa državnom ucenom. Ali se ipak on nadao, nekom maglovitom nadom, da će sve to nekako izravnati i zadovoljiti drugove i sebe. Nadao se u tvrdo, i ako je video da mu gotovo sva »zarada« odlazi u jedne gvozdene ruke, iz kojih se više ne vraća njemu.
Posle svoga neobična venčanja Đurica pade u veliku brigu zbog opasnosti, koje se gomilahu oko njega. Marko Radonjić ne mogade otrpeti sramotu svoje kuće, pa se obrati za pomoć državnoj vlasti. Usled toga postade Đurici nepouzdano i njegovo selo, jer Marko samo vrebaše priliku da dozna za njegov dolazak, u čemu ga pomagahu rođaci i neki momci, naročito Sreten. I sama vlast poče mnogo življe da traga za Đuricom, ne dajući mu nigde da se stani. Đurica sad tek poče da razumeva i oseća svoj užasni položaj: ličio je na zver, koju neprestano, s mesta na mesto, goni velika hajka. Zbog svega toga i on sam izmeni svoje postupke prema drugima. dosada je u napadima bivao priseban, pažljiv, gotovo blag, a sad poče sve više da liči na Pantovca: stade da napada plahovito, grubo (ako se može reći da ovo dosad nije grubo), bez osećanja i bez ikakva sažaljenja.
Odmah posle venčanja nađe nekoliko pouzdanih kuća u raznim selima, gde je mogao sklanjati Stanku. Tako skide s reda prvu brigu. Ali posle dva tri dana javiše mu da Sreten, sa nekoliko momaka, jednako krstari po selu, s namerom da ga ubije ili uhvati. Ovo ga neobično naljuti i iznenadi. Smatrao je svoje selo kao jedino pouzdano utočište, a sad mu prva opasnost otud preti. Ne misleći dugo, uputi se s Pantovcem, s kojim se sad ni danju ne rastavljaše, pravo u selo.
Sunce beše davno izgrejalo, te se pod njegovim zracima prelivahu i blistahu polja i njive, okićene rosnim kapljicama, koje se po brežuljcima već stapahu i isparavahu. Ispod sudnice, kraj puta, seđahu dva dečka sa zadenutim pištoljima za pojasom i jedan čovek osrednjih godina sa prebačenom šešanom preko krila. Pred njima gori vatra, plamen se veselo povija s jednoga kraja na drugi, a oko vatre pršte i puckaju mladi purenjaci, koje jedan od dečaka obrće i nadgleda.
— Odmakni de malo tanji kraj, vidiš pregore — veli onaj s puškom i zadovoljno, svetlim očima posmatra kako purenjak rudi i pucka. — A ti, kićo, da je kakav sud da doneseš malo vode, pa nam ne treba bolja čast.
— More lako ćemo za vodu; eno reke pa ćemo posle piti, samo daj da ovo lepo ispurimo.
— Ala da naiđe Miloš; naplatio bi nam svaki purenjak po groš.
— Pa eto, Sreten je video sad kad prođe, pa ne veli ništa.
— E, mari sad Sreta za purenjake. Misli on gde bi našao Đuricu da podeli Kosovo.
— Ih, da ga hoće gde sukobiti: ala bi bilo smeja i pričanja po selu!
— More, deco, gledajte svoja posla — odgovara im onaj s puškom, otresajući pečen kukuruz i zavijajući ga u zelenu šašu. Malo zatim zašušta kukuruzovina pred njima i iz nje iskočiše Đurica i Pantovac. Dečaci zinuše od čuda i zanemeše, a drug im ustade i zdravi se sa Đuricom.
— Stražarite li pomalo? — pita Đurica smešeći se.
— A ja... setkarimo pomalo, et’ ...
— Prodajte nam dva purenjaka.
— Nismo ih, vala, ni mi kupovali, pa ih nećemo ni prodavati, no uzmite pa jedite — odgovori stražar i dade im po jedan pečen kukuruz.
— Vi govoraste sad o Sretenu — reče Đurica, kruneći pečena zrna i bacajući ih šakom u usta. — Kud ode on?
— Ode u Lokvu s kosačima — odgovori dečko.
— Koliko ih beše?
— Petorica. Pajo Stanojčin, Jevto, Petar ...
— U zdravlju! — prekide ga Đurica, obrte se i ode s drugom.
U Lokvi su gazdinske velike livade, sa kojih se diže po nekoliko stotina plastova. Sad su već plastovi zdenuti, a u Miloševoj livadi podigla se zelena otava. Po njoj se poređali mladi kosači, pa jednačito, kao po komandi, izmahuju oštrim kosama i seku zelenu sočnu travu. Prijatan, zanosan miris otave širi se uokolo, te ne mogu site da ih se nadišu mlađane grudi. Sunce prižiže u znojava leđa, jutrenji povetarac pirka i rashlađuje, a trava šušti i pada pod oštrim čelikom...
Najedared kosači se prenuše. Neko iza njih povika:
— Stoj!
Podizaše glave i uprepastiše se, videvši Đuricu i Pantovca s naperenim ostragušama. Sreten, koji bejaše napred, podiže kosu i kao da htede nekud poći, pa, videvši da se nijedan od drugova mu ne miče s mesta, zastade i sam, dvoumeći šta da čini s kosom: da je baci ili da je drži tako podignutu. Ali ga dvoumica prođe brzo, kad Đurica podviknu:
— Dole kose!
Sve kose popadaše, a kosači, prebledeli od straha, gledahu začuđeno u naperene puščane grliće, kao da su im oči prikovane za njih.
— Otpasujte se, a ti, Jevto, vezuj sve redom! — viknu Đurica i stupi korak bliže.
Za časak behu svi dobro povezani, a Jevto stajaše uz njih, čekajući šta će sad biti.
— Vegni de, pobratime, i ovoga — reče Đurica, pa priđe povezanim mladićima, a Pantovac stade da veže Jevta.
— Pa, Sretene... — poče Đurica — čujem da me mnogo tražiš ovih dana... vele, hoćeš da me ubiješ, šta li ?... Pa, et’ ja dođoh da se vidimo i ’nako... upitamo za zdravlje.
— More, Đuro, nadlaguje se svet — odgovori Sreten mucajući i bledeći. — Ja, vala, znaš sam, volim te... kako ću reći... ’nako kâ... br... kâ brata, jest, baš kâ brata... A svet... the...
— A šta si ono poručio Jovu i Stanojlu da ti jave kad budu na straži?
— Ja, vala, ništa. Kažem ti: svet...
— A jesu li se svi ovi zakleli onomad s tobom, da će ti pomoći da me ubiješ?
— Ko, zar ja? — viknu Pajo. — Ne dao Bog! Ja još velim, brate, da te čuvamo kâ jednoga svoga...
— Ko to iznese? — viknu treći.
— Šta ih tu ispituješ... im njihova! — viknu Pantovac — još im nađi advokata... Lezi, bre! — podviknu zatim Sretenu, koji se očas pruži po otkosu. U ruci Pantovčevoj odjednom se nađe vitak drenovak, koji odjednom fijuknu u vazduhu i stade da pada po Sretenu kao grad.
Posle prvih udaraca Sreten se samo uvijaše, bledeći i mršteći se, ali na šestom đipi, kao iglom uboden, kleče na kolena i zakuka iz svega glasa:
— Jaoj, kukavac, đe pogiboh! Ne, kumim te Bogom...
Pantovac ga samo gurnu levakom, pa opet produži, ne osvrćući se na njegovo očajno zapomaganje. Kad navrši trideset udaraca, odujmi, a Đurica priđe i saže se nad Sretenom, pa mu prevuče oštar nožić preko sredine uha, smešeći se:
— Ovo, znaš, da me se sećaš... Neću da ti kvarim uho, jer nisi oženjen, ali nek stoji reznica, da ne dižeš ruku na ljude, koji ti ništa ne čine.
— A vi — obrte se po tom ostalima, koji od straha jedva stajahu na nogama — sad vam praštam, a drugi put vam ne gine kuršum u leđa. Sad idite, pa pričajte kakvu ste ucenu dobili za glavu Đuričinu.
Za ovim se obrtoše i on i Pantovac i polagano se udaljiše niz ravne livade, a povezani kosači, ne dvoumeći mnogo, razbegoše se po kukuruzima, bojeći se da se razbojnici ne prisete i ne povrate.
Đurica s Pantovcem udari potokom, koji protiče ispod Dikića kuća, gde je ostavio Stanku na boravištu. Javili su Jovu Dikiću da im spremi ručak. Kad iziđoše na čisto polje, koje preseca potok, ugledaše konjanika, s kojim su se morali sresti. Đurica poznade popa.
— Pop! — reče on, i senka nekoga detinjega stida prelete mu preko lica, ali on brzo odagna osećanje, koje mu ne beše prijatno, pa reče Pantovcu: — Ako ja zastanem sa njim, ti idi napred, pa me čekaj u šiblju.
— Šta ćeš sad s popom? — promrmlja ovaj nezadovoljan, jer beše gladan, pa hitaše na ručak.
— Ništa, more, idi ti! — odgovori Đurica zbunjeno.
I pop ih beše ugledao poizdalje, ali videvši da se moraju sresti, nemade kud, no produži pravo k njima.
— Pomozi Bog, deco! — reče on još na korak dva pred njima.
Pantovac se još više potulji, obori glavu i nekako neodređeno mahnu rukom pored uha, što se moglo uzeti kao da skida kapu, a moglo je izgledati i kao da se češe iza uha.
Đurica vrlo pristojno skide kapu, smerno priđe ruci sveštenikovoj i oseti kako mu opet maloprešnje crvenilo nailazi na lice.
— Hoćeš u selo, popo ? — reče on blago, kao običan seljak, koji je, idući s rada, sreo svoga sveštenika.
— Hoću ja — odgovori pop, osvrćući se na Pantovca, koji već beše prošao. — Siromah Ilija izgubi detence... A ko ti je ono... valjad’ Pantovac?
— Ja — reče Đurica i namršti se malo, ali se po njegovu izrazu ne mogaše pročitati da li mu je neprijatno to pitanje ili mu je neprijatan sam Pantovac.
— Baš ja jednako mislim kod kuće, nikako ne mogu iz glave da te izbijem... Šta to bi s tobom, Đuro?... Ja sam te krstio i jednako si mi pred očima rastao, pa sam baš mislio i radovao se kaka ćeš biti valjan momak. Istina, otac te, Bog do ga prosti, nije nikakvom dobru učio... to se već zna, nemoj da ti je krivo i ako ti je otac, ali, brate, ti si mi izgledao drukčiji...
— E, moj popo... šta ću, takva mi je, valjad’ sudbina... Malo od oca, malo od drugih, pa... eto!... — odgovori on uzdahnuvši.
— To je, to je, znam ja... ti drugi učitelji, to su tvoji dušmani... Ti si bio... ti si mogao biti krasan domaćin i radnik, ali te oni navedoše na klizav put. Pa sad moraš da im argatuješ, da mećeš glavu u torbu radi njihove koristi.
Đurica, pognute glave i bleda lica, slušaše ove neobične reči, koje iskazivahu i neke njegove najtajnije pomisli. I njemu je dolazilo sve to na pamet, ali on nikad ne beše u stanju da istavi takvu misao jasno i da pomisli dublje o njoj. A sad, kad je čuo gotovu, iskazanu misao, ona ga uplaši, jer pojmi da je misao istinita i pravilna. »Jest, zacelo, ja radim, a oni sve odnose i žive od moje glave«...
— Ti otimaš od drugih — produži pop, videvši da ga Đurica sluša — da bi mogao njima što više dati. Ubijaš, recimo, ili upropašćuješ pošteni svet, pa daješ njima, koji su tebe upropastili... A kad dođe do gustoga, onda će im biti prvi posao da te ubiju, da bi sebe sačuvali, ida uzmu ucenu za tvoju glavu.
Gotovo plašljivo, raširenih očiju Đurica pogleda popa. Ova strašna misao, koja mu dosad ne dođe na pamet, porazi ga kao grom. On gledaše u mirno i blago sveštenikovo lice, očekujući drugu reč, koja bi ublažila ili preinačila tu strašnu misao, ali pop naročito zastade, da bi se ta misao što bolje i dublje ukorenila u njemu.
— Kako... zar to može da bude ?... — promuca Đurica.
— He, moj sinko... da je to, što ti radiš, kakvo dobro, zar ne bi i tvoj otac to radio!... A on je, vidiš, drugima jatakovao i od drugih živeo... Ja znam desetinu ljudi, koje su ti tvoji prijatelji izmamili u goru, terali ih da otimaju od naroda za njihov račun, pa ih posle poubijali i uzeli velike ucene za njihove glave...
— Ama, popo, šta veliš ti ?... O kom ti gogovoriš ? Znaš li...
— Znam ja dobro, ne boj se, sinko. Znaju i deca seoska ko tebe upropasti, a da ne znam ja, koji već triestak i nekoliko godina gledam šta se radi po ovoj okolini... I znaš li još šta? Za ove moje reči, kad bi ih ma kome drugome kazao, ja znam šta bi me snašlo posle nekoliko dana ; a vidiš, ja ih tebi govorim slobodno, ne bojim se ničega... Vidiš da te dobro poznajem... da nisi rđav čovek...
Odjednom, kao plahovit povodanj, po Đurici se razli neka nežna i slatka toplina, a uz grudi mu pođe nešto vrelo i neobično, zastade u grlu mu, pa zagolica mu nos, vilice i oči, i on oseti da mu se oči vlaže, a vilice dršću... Neka stara i slatka, veoma neobična uspomena iz detinjstva senu mu kroz glavu, seti se kako je nekada detetom plakao, i sad mu se učini da oseća ono isto, što je i u detinjstvu osećao; učini mu se da je i on sam onakav isti, kakav je i u detinjstvu bio... Otkada pamti za sebe, nikada mu još niko nije tako otvoreno u dušu zagledao... I takva vera, takvo poverenje u njega, razbojnika!... Čovek govori pred njim ono, za što bi mogao izgubiti glavu... »ali zna da nisam rđav čovek!...«
— O, popo, da znaš kako mi je to... Niko mi dosad nije tako govorio... a ja sam sve sa njima, od detinjstva... s ocem...
— Jeste, sinko, znam ja. Kamo sreće da oca nisi ni video ni zapamtio, drugo bi sad bilo... Takvo srce ne bi se samo pokvarilo. Ali sad to na stranu, pa mi reci šta misliš, dokle ćeš tako ? Znaš, valjada, šta te čeka naposletku... danas, sutra, kroz godinu, dve?...
— Ništa ti ja ne znam, no živim tako od dana do dana; a šta će biti i ne mislim, ne smem da mislim... Samo znam da sam propao, propao sasvim.
— Pa što onda veza onaku devojku za sebe, te i nju upropasti, bolan brajko ?
— To ne znam, popo, sreće mi. Kako se to desi, ni sam ne znam. Kao da nas neki vetar zanese, te se zakrlepismo jedno za drugo, ne misleći ništa i ne znajući šta radimo... A sad mi je to velika, teška briga na vratu... Ali šta da radim, nauči me, popo ?
— Samo jedan pravi put imaš pred sobom: da se predaš vlasti, da ideš na sud, te da pokaješ stare grehe, a posle već... lako je. Neće te streljati, znaj zacelo, a kad se pokažeš na robiji valjan, smanjiće ti kaznu. Izdrži tamo pet šest godina, pa kad se vratiš otud, bićeš čovek, bićeš pošten seljak i domaćin, živećeš na svome pragu i ognjištu.
— A ona... Stanka, šta ću s njom?
— He, njoj neće biti lako, ali naposletku, i ona će se dovesti u red, sve će se dovesti u red... Naći će, zar, i ona sebi druga...
— A, to ne može, to nikako ne može. Eto, to je ono !... Prvoga dana, pošto mene zatvore, ona nema kud, a ja je ne mogu ostaviti, pa makar poginuo. Nego kaži što drugo: ima li kakva načina da se mi ne rastajemo, da se sklonimo gde, ili tako na primer nešto?... — i Đurica žudno, vatrenim očima pogleda sveštenika, očekujući povoljna odgovora.
— Znam šta misliš, sinko. To ne može. Svaki je, koji je bivao na tvom mestu, to pokušao, pa ne ide. Posle nekoliko meseca povuče ga opet neka sila u goru, zažele mu se oči gomile zlata i banaka i... eto ga!
— Jest, znam to — reče Đurica, shvatajući položaj hajduka, koji se udalji od svoga posla.
— Jedini ti je put, sinko, da se vratiš među poštene ljude — robija. Kroz nju se možeš vratiti slobodan.
— Onda... ništa!... — reče on uzdahnuvši.
— Teško mi je, Đuro, što ti ne mogoh ni u čem pomoći...
— Kako ?... Hvala ti, popo, do neba. Ti si mi otvorio oči. Bar ću se sad umeti čuvati i znam s kim imam posla. A ’vako, što no kažu, bile su mi povezane oči.
Sveštenik ga pojmi. Pa, hoteći da ga ostavi baš na toj glavnijoj misli, pozdravi se sa njim i krete konja pod sobom, a Đurica ostade zamišljen, ukočena pogleda nakraj vidokruga, otkuda se pomaljahu retke paučinaste kudelje sivih i beličastih oblačaka...
»Moraš da mećeš glavu u torbu, radi njihove koristi« — seti se on popovih reči i, idući polagano uz potok, stade da misli o tome.
»A ja dosad nisam na to mislio, a vidiš kako je to jasno! Zbog čega se ja mučim i propadam, zbog čega upropašćujem toliki svet, zar zbog sebe ? — Jok, brate, nije!... Kakva mi je vajda od toga. Nego sve zbog njih... Donesi pet stotina, oni sve razgrabe, i još moram da molim njih za koji dukat. I tako jednako da radim za njih, da upadam u sve veće krivice dok... jest, dok ne dođe do gustoga, tako reče popa, a posle... pljus po čelu, pa uzmi još sto dvesta dukata ucene za moju glavu !.. E nećemo tako !« — reče on u sebi, ali ne beše u stanju da misli kako će drukčije, kad neće tako.
»Da mi je znati šta li misli ovaj Radovan? Eto, i on je učinio što i ja, još i gore, a čini mi se da je pametan čovek. Da li on vidi za koga se mi mučimo? Baš ću da ga pitam, ali neću sad: setiće se da mi je to popa govorio. Samo znam jedno: treba dobro otvoriti oči... Ča-Vujo, povući ćemo se klipka, pa ili moja ili tvoja glava!...«
»Da se predam, veli, vlasti« — stade opet misliti. — »Ali kako ?... Recimo ja odem i kažem... tako, već zna se... oni mene u tomruke. Posle ispituj: ko je još, ko te čuvao, s kim si išao, koga si napao ?... I tako sve, pa muči i pitaj... Dobro. Posle već sud i, recimo, robija. A ona ?... Ocu ne može, jatacima ne može, mojoj kući... i gore!... A-ja!... Opet je, ono najbolje: nakupi para, pa beži u svet. Da mi je samo da nakupim pet stotina dukata... Ali prvo mora da se plati jatacima... Tamo-amo, pa opet: udri, otimaj!...«
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|