Gorski car/VIII
VIII
»Šta ovo bi sa mnom ?« — pitaše se Đurica dvadeseti put, ležeći na mekoj rosnoj travi, pod zelenim i gustim natkriljem bukova lisja. Grudi mu se još silno nadimahu, i svaki mu mišić igraše i drhtaše od umora i uzbuđenja. U glavi mu beše takva zbrka, da se u njoj nijedna misao ne mogaše javiti, osim ovog opštega pitanja, koje sam sebi neprestano zadavaše. Onaj ogromni teret, koji već nekoliko dana osećaše u svojoj blizini i samo očekivaše čas, kad će pasti na njega, sad ga je odjednom pritisnuo celom svojom strahovitom težinom i — kako mu sad izgledaše — smlavio ga, uništio... Nije mogao da se pribere zadugo...
Ali, proležavši poduže vreme, poče se oporavljati. Seti se vode, jer osećaše strašnu žeđ. Da mu je samo nekoliko kapi hladne bistre vode!... Najedared, sevnu mu kao munja, jedna misao kroz glavu, koja beše gora od otrova. Seti se onoga trenutka, kad je onako blesavo stajao pred mehandžijom, seti se pogleda Pantovčeva i reči njegovih, seti se svega... i istoga trenutka skoči.
»Uh, bruke!...« uzviknu i, pod utiskom raznovrsna osećanja: stida, srdžbe, bola — ne znađaše šta da čini. Dođe mu da udari sebe u glavu, pa bi hteo i u grudi, a hteo bi i da otkine parče svoga tela, da bi takvim bolom ugušio onaj stid od sebe sama... I sad mu se ređahu i ponavljahu u pameti svi jutrošnji trenuci, i svaki ga šibaše sve ljuće i jače, jer mu svaki tek sad otkrivaše stid i sramotu njegovu...
»Šta mi ono reče ?... Bolje da se vratim kući! Ih, sramote!... A još harambaša, hajduk!... E, nećemo više tako. Mora se raditi kako valja, ili nikako... A šta li će reći Vujo ?... Ko mu sme na oči izići!...«
Nekoliko puta je sedao i odmah skakao, ne mogući umiriti svoja uzbuđena osećanja. Ali se opet seti vode, i ta ga misao pokrete napred... Išao je brzo, grozničavo, dok ne dođe do poznata mu izvorca, iz koga se slevaše hladna planinska voda preko lipova luba. Napi se bistre vode, umi se, i to ga povrati. Stade da misli hladnije i odmerenije.
Kud će sad ? — Rekli su mu da udari na Jelovičke planine, a to je baš pored njegova sela. Tamo ga vuče neki snažan magnet, kome on ne može da nađe otpora. Mame ga k sebi one gomilice belih, ćeramidom pokrivenih, kućica, što tonu u zelenu moru od voćnjaka, vinograda i pšenice; privlače ga ona kitnjasta, obrasla voćem i žitom, brdašca, što su mu pogled milovala još od detinjstva mu; mame ga one ravne i nepregledne, pokošene zelene livade, po kojima se belucaju čopori stoke i razleže onaj jednačiti, poznati mu zvon medenica, koji mu dušu razgaljuje... Gle, i sad mu dopire do ušiju taj čarobni zvuk: cin... can... cin... can...
I on, harambaša hajdučki, sav blažen, kao nevino dete, sluša taj zvuk I oseća kako mu se rastapa led s okorela zlobom srca...
Vrhovi bučja šušte i bruje, pevajući neku otegnutu i jednačitu pesmu, a pod njima žurno korača usamljeni begunac, zverajući oko sebe na sve strane. Još korak dva, i evo ga na čistoj kosi, sa koje mu se otvara pogled na selo i na sve, što mu je sad tako drago i tako poznato. Ne može sit da se nagleda poznatih mu mesta, kao da je godinama od njih bio odvojen...
Za jedan časak Đurica se spusti sa visoke planine i udari rekom, koja teče kroz potes klenovički. Potesom se rasturili njegovi seljani, pa rade žurno kao mravi, a on zastane, te razgleda jednu gomilicu, pozna svako lice u njoj, i opet ide dalje. Kad dođe prema sudnici, ugleda nekoliko ljudi pred njom. Neka bespredmetna radoznalost povuče ga tamo, i on, ne razmišljajući, pođe kroz visok gust kukuruz, pretrča seoski put i zavuče se u šibljak, koji je izrastao pred sudnicom.
Pod zapisom, velikim brestom što se razgranao pred sudnicom, stajahu nekoliko ludi, pa s čuđenjem posmatrahu dramu, koja se odigrava pred njima. Miloš odbornik uhvatio u svom kukuruzu krmaču jednoga siromaška, izveo kmeta, te ocenio potru, pa sad prodaje krmaču. Ljudi, pozvani pozivom, došli da prisustvuju prodaji, koju vrši kmet. Onaj siromašak seo pod zapis, oborio glavu i gleda šta se čini.
— Šest dinara i deset para... prvi i drugi put! — viče opštinski birov.
— Nemoj, Miloše, da grešiš duše, tako ti slave i dece! — moli onaj siromašak. — Vratiću ti, čim stigne kukuruz.
— Sad pare ili kukuruz, to ti je. Ne dam ja moj mal da ga svaki upropašćuje.
— Pa nije ti, bolan, još ni stigô ovaj kukuruz. Još se nije ni zapurenjačio... Kad stigne tvoja njiva, stići će i moja, pa ću ti dati.
Đurica razumede šta se radi. Pođe mu neka ljutina uz grudi, a pred očima mu opet zaigra ona zlokobna izmaglica. Dokopa pušku i, kao holuj, ispade pred zapis.
— Šta to radite! — viknu on, uzevši pušku na ruku.
Seljani zanemeše, kmet najpre skoči ljutito, ali se odmah trže, seti se ko je pred njim i obuze ga smrtno bledilo. Miloš stade da se osvrće oko sebe, a birov se sakri iza kmetovih leđa.
— Ništa, Đuro... eto malko... vršimo posla — promuca kmet, pošto se pribra od prvog utiska.
— Jovane — obrte se Đurica onom siromašku — koliko ste struka našli?
— Pedeset i tri, brate, samo pedeset i tri, a oni to cene na tovar žita — odgovori Jovan — pa eto, sad hoće da mi uzmu brava od dva dukata.
— Nije, Đuro — upade mu kmet u reč — ovo smo mi tek ’nako... samo da ga zaplašimo, da bolje čuva stoku... Ne bih ja to dao, Bog s tobom.
— Kako ti je osekô kukuruz ? — obrte se Đurica Milošu.
— Pa... kô svud: po dva na struk — odgovori ovaj.
— Pa zar u sto klipova tovar žita!... — viknu Đurica.
— More nije, vi’š, Pero ti kaže: samo da ga zaplašimo... Znaš, brate, nije ni meni lako gledati, da mi propada toliki mal.
— Ded’ kmete, oseci potru, ali bez šale — reče Đurica i uspravi pušku.
— Šta ćemo meriti, kad se to zna: nek’ mu vrati stotinu klipova, kad ubere njivu, pa kvit posla — reče kmet.
— Je l’ tako, Jovane? — zapita Đurica.
— Tako je, brate; to je ljudski, a ono ’nako... budi Bog s nama.
— Je li tako, Miloše? — obrte se Đurica i pogleda ga u oči.
— More, mnogo je to: neće svaki struk oseći po dva. Nek mi da osamdeset klipova, pa dosta.
Jovan skoči veseo.
— E, ’vala ti, Miloše, kâ bratu. To je pošteno i pravo.
— Kmet Pero — reče Đurica — ako još jednom čujem da se ovako šališ sa našim ludima, ja ću ti suditi. A sad sedite svi.
Posedaše svi, kao po komandi, a kmet još podvi noge poda se. Đurica, stojeći, izvadi duvanjaru i stade da savija cigaru. Njegovom početničkom samoljublju veoma je godila ova bezuslovna, ropska poslušnost ludi, koji ga do juče nisu čestito ni pogledali. On nije zaboravljao ni to, da je ova poslušnost iz čistoga straha, ali tek njemu milo beše videti da mu se ovako bezuslovno ljudi potčinjavaju. Usled toga, a i zbog one neodoljive žudnje da provede malo obična razgovora sa svojim poznanicima, on omekša. Kad je, malo pre, izleteo iz šibljaka, držao je nasigurno da će izvršiti bar jedno ubistvo ; ali ga iznenadi i ublaži ova popustljivost i pokornost njegovoj volji. To beše za njega novina, nešto neočekivano, te odjednom umekša svoju ljutnju, zaboravi staru srdžbu na kmeta, i oseti neodoljivu želju da razgovara s ovim ludima.
— Pravite ko puši — reče on, pruživši duvanjaru.
Birov mu priđe bojažljivo, uze duvanjaru i predade je kmetu. Kmet savi debelu cigaru, a za njim se obrediše i drugi. Birov, gledajući na Đuricu sa nekim bojažljivim pitanjem, savi još deblju od kmetove i vrati duvanjaru.
— Ima li što za mene otud? — zapita Đurica kmeta.
— Iz sreza, veliš ? Tss... petljaju nešto... eno tamo na duvaru prikovano — odgovori kmet, pokazujući očima na onu objavu sreske vlasti, koja je prikovana na sudnici.
— Šta zar ima? — reče Đurica i pođe naglo, ali se odmah trže i stade. Seti se da ne sme puštati iz očiju nijednog od ovih, što sad ovako mirno i poslušno sede. Samo bi jedan mig bio dovoljan, pa da se odmah promene uloge...
— Kako ćemo sad, kad nijedan ne znamo čitati? Gde vam je ćato?
— Eno ga u travi, spava — odgovori birov, pa otrča, te probudi ćata.
To beše seljak, kao i drugi, samo nešto malo pismen. Ugledavši Đuricu, on zinu od čuda, pa stade, onako sanjiv, da blene čas u njega čas u ljude, koji su posedali pred njim. Najzad se pribra, pa priđe Đurici i pruži mu ruku.
— Ene de, otkud ti, bre ?... Zdravo mirno!
— Dalje, dalje — odgovori Đurica mahnuvši puškom, ne dajući mu ruke. — Idi, pročitaj mi onu hartiju za mene.
Ćato ode pred vrata, počeša se po glavi i pročita glasno celu hartiju, pa se opet vrati natrag.
— Pa kad mu to ističe rok? — zapita Đurica.
— Juče ti je bio poslednji dan.
— E, pa to me vi sad možete ubiti?
— Jok, ne more još — odgovori ćato — dok ne dođe druga naredba, u kojoj će te proglasiti za hajduka. Ali to neće još, možeš se ti slobodno predati...
— Doći će i ta naredba, ne boj se. Požurio sam se i ja, da ona što pre dođe.
— Šta, zar si počeo? — viknu ćato.
— Veliš to istinu? — zapita i kmet.
— The, pomalo... Jutros malko počesmo. Nego, hoćete li vi mene čuvati, to mi kažite?
Svi ludi oboriše glave, a kmet ga značajno pogleda i, dignuvši se, reče mu:
— Hajdemo—der malko dole, na put.
— Vi svi sedite tu. Da se niste makli s mesta! — reče Đurica ostalima, pa siđe na put s kmetom.
— Znaš... ne mogu pred onima da ti kažem, a moja ti je kuća otvorena, kad god hoćeš, i ništa ti za to ne tražim. Samo i ti mene pričuvaj — reče kmet.
— ’Vala ti za to — odgovori Đurica. — Ako mi zatreba što za jelo i tako, to mogu... Nego, ti meni svakad da javiš za poteru, čim saznaš. Sve da mi javiš, što god saznaš, a od mene ti neće biti džabe. Znaš, valjad’, preko koga ćeš javiti?
— Ne beri brige — odgovori kmet, praveći tajanstveni izraz na licu. — Sve ću ja njemu javiti za jedan sat, pošto doznam.
— E, sad u zdravlju! — reče Đurica, — moram da se žurim. Kaži onima tamo nek idu kud ko hoće. — I nestade ga u kukuruzu.
— Šta si mu to govorio ? — zapitaše seljani kmeta, kad se vrati među njih.
— Pa znaš... savetovao sam čoveku da ne propada tako mlad uzalud, neka se preda vlasti..
— Pa šta veli on?
— Ništa. Kaži — veli — onima tamo nek idu kud hoće, pa ga nestade, kao da ode u zemlju.
Seljani se raziđoše brzo, da jave novost drugima što rade tu u potesu.
A Đurica veseo, radosniji no ikad, pođe dalje rekom, zastajući ponegde da razgleda šta se radi po njivama. Spade mu veliki teret sa srca, nestade onoga večnoga strašila, što mu nad glavom stajaše, i on se lako pomiri sa svojim stanjem. Ovaj sastanak pred sudnicom bio je od velika uticaja na njega. On opazi da mu je autoritet među seljanima veoma uzdignut, pa stade da gleda na svoj položaj kao na običan zanat, koji je, istina opasan, ali nosi sobom neku vrstu poštovanja, respekta i u opšte nečega, što se Đurici veoma dopadalo. On postade opet onaj stari, odvažni mladić, koji srlja u opasnost bez razmišljanja...
»He, odsad nećemo kao jutros, zacelo nećemo« — pomisli on i zadovoljno se osmehnu....
Tako dođe do izvorca, koji je iskopan u samom koritu rečnom, te sa njega svi radnici iz potesa nose vodu. Odatle mu padoše u oči nekoliko radenika u jednoj strani, i on poznade da je to njiva Marka Radonjića, a jedna od onih ženskih morala je biti Stanka. »Evo zgode — pomisli ON — do mraka će morati makar jednom doći na izvor, pa... samo da je vidim, makar iz kakve zasede, prikriven...« I on sede tu u jedan šibljak, prema samom izvoru, izvadi iz torbe što imade za jelo, pa stade da ruča.
Na izvor dolažahu počešće dečaci i devojčice, te napune sudove, umiju se, bace koji kamičak u vir, te poplaše sitne ribice, pa odu. Đurica, pošto ruča i napi se vode sa izvora, leže u ono šiblje i korov i zadrema...
Najedared trže se iz sna; razbudi ga pljuskanje vode. Podiže se malo i, kroz gusto lišće, ugleda nju, Stanku. I ako mu je bila okrenuta leđima, on je poznade i oseti da mu neka prijatna toplina leže na grudi. Oči mu se zasvetleše nekom neobičnom radošću, i on gledaše, ne dišući, kako se Stanka sagnula, pa kvasi hladnom vodom svoje vrele, jedre obraze. Tako se polako izdiže, iziđe iz korova i stade prema devojci, koja se trže i pogleda ga začuđeno.
— Zar si još ovde? — zapita ona, pogledavši ga pravo u oči.
— Otkud ti znaš da sam došao? — odgovori on i pogleda je pravo, prvi put u životu u one čudne, zanosne oči, što opijaju i sažižu kao vatra...
— Kazaše ljudi što dođoše iz opštine. Vele da si vezao kmeta, pa ga posle pustio; je l’ istina?
— Ko to kaže?
— Grujica... malo pre dođe ozgo.
— More laže. A jesam ga ’nako rezilio i drugo koješta...
— Kažu da si jutros vezao pet džandara na putu?
Đuricu još više začudi ovo nadlagivanje seosko, i taman da zausti odgovor, a Stanka upita:
— Je l’ ti teško tako, bolan?
— The... šta mi vali? Samo mi je jedno teško — što ne mogu često da se viđam sa vama.
— S kime to, sa nama?
— Sa svima, brate, pa... i s tobom najviše.
— Ene sad. A što ću ti ja ? — upita ona i pogled a ga pravo i kao začuđeno u oči.
On obori glavu, oseti da mu se lice menja, i, kao sa nekim teškim bolom, odgovori:
— Istinu si rekla. Šta ti imaš s jednim hajdukom i, tako reći, zlikovcem, koga može ubiti poslednje ciganče, pa niko da mu ne sudi.
Stanka se naljuti, ali se opazilo da joj se ove reči kosnuše samoga srca.
— Ono jest, kad bi se ti dao da te ubiju.
— Pa... kako kome. Nekome bih se, može biti, i dao.
— Gle jako! A kome li to?
— Evo ti puške, ako hoćeš, pa da vidiš kome.
Ne govoreći ni reči, ne razmišljajući ni trenutka, Stanka preskakuta s kamena na kamen preko vode, priđe mu i uze pušku, koju on držaše uza se, pa sa nekim zluradim osmehom progovori:
— Izmakni se malko natrag.
On koraknu dvaput u nazad, stade i s nekom začuđenom zebnjom očekivaše šta će da bude.
Devojka zape oroz, pruži pušku pravo u grudi mu i, kao predomišljajući se, progovori:
— Ja se ne šalim; ti znaš mene. Govori, hoću li da cucam?
— Pucaj!... Kazao sam jednom.
Stanka poče da nišani... Istoga trenutka začu se iza njenih leđa neko zviždukanje. Ona baci pušku pred Đuricu, obrte se hitro i jednim muškim skokom preskoči rečicu; uze sudove s vodom i žurno iziđe na poljanu, gde se sukobi s jednim dečkom, koji iđaše na vodu.
— Stako, čekaj, bolan, da napunim, pa ćemo zajedno. Jesi čula za Đuricu ?
— Šta ? — odgovori ona i zastade.
— Hteo da ubije kmeta, a ćato prišô da se rukuje sa njim, a on ćata pljus po obrazu: »Ne prilazi, veli, hajduku«. A jutros, kažu, povezô sve džandare u srezu i oteo im puške i barut.
— Hajde, ne drobi tu — odgovori Stanka i ode poljem, stupajući zamišljeno i uzbuđeno...
... Najpre oni neobični glasovi o Đuričinoj hrabrosti, pa sad ove čudne i slobodne njegove reči o sebi i o njoj samoj, i najzad ovo poslednje, gde on stoji pred puškom ne trenuvši — sve to beše tako neobično za nju, da je pridobi i zainteresova u najvećem stepenu. Kad nije mogla videti vampira i drekavca, bar se može pohvaliti (sebi samoj), da je uzela hajdučku pušku i nišanila ga njome u grudi. »Ej, što me smete ono derište — pomisli ona — a baš bih opalila, pa nek prozuji kuršum pored njega, samo da vidim šta bi radio... Prokleto derište!...«
I ona već ne mogaše ni o čemu drugom misliti; sve joj misli behu zauzete ovom čudnom pojavom, koja joj se tako duboko ureza u dušu. Naročito joj, i više od svega, obraćaše pažnju ona odlučna i neobična izjava njegova... Toliko je puta ona slušala od momaka razne izjave — razume se ljubavne — ali sve to ne beše ovako rečeno. — »Evo ti puške, pa se uveri.« I kad mu se upre puška u grudi, on stoji nepomičan. To nije običan čovek...
A Đurica, dohvativši bačenu pušku, okrete niz reku što je brže mogao. Na licu mu se viđaše sladak i blažen osmejak, a oči mu neprestano zverahu oko sebe. Ovakva zadovoljstva nije on u svom veku doživeo. Ona, koja ga nije htela dosad pogledati, sad se razgovara sa njim i još kako: šali se. »Nišani me puškom, kao da sam ja malo dete, da se plašim. Ali joj seku one puste oči, kao noževi!...« O, on lepo opaža, kako mu se uvlači u dušu neko novo, sasvim nepoznato mu do sad osećanje, koje mu otvara nov pogled na svet... Srećom, sad je zaboravio na svoje okolnosti, inače bi mu ovo novo osećanje samo pozledilo rane i muke mu uvećalo...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|