Gorom šeće Hasanaginica
Gorom šeće Hasanaginica,
Gorom šeće u pohode majci.
Šetajući kada govorila:
„Blago tebi zelena gorice,
Zimi stariš, a ljeti se mladiš, 5
Zimi rastu mladikove grane,
Ljeti cvatiš listom i beharom,
A ja jadna Hasan age ljuba
Mladost gubim i ljeti i zimi,
Niti cvatim, nit’ se podmlađujem, 10
Veće vehnem u aginom dvoru.
Evo prođe devet godinica,
Ja ne viđeh Hasan age moga
U čardaku, u meku dušeku,
Niti znadem gdje moj aga spava; 15
Samo čujem kud moj aga hoda:
Zimi hoda niz pjane mehane,
I bog znade krčmarice ljubi.
Ljeti aga ide četovati,
Pa dovodi robinjice mlade; 20
I bog znade robinjice ljubi.
No bih i to lakše prežalila,
Već me kori Hasan age majka:
„Bezrotkinjo, Hasan age ljubo,
Mom si sinu sreću zastavila, 25
Pa mi nema od srca evlada,
Dovešću mu Bejdu udovicu,
Nek mu rodi uz koljeno sina.
Rodila je i prvome vojnu,
A ti ćeš joj izmet učiniti." 30
Kako li ću imati evlada,
Kad ni zemlja svoga roda nema,
Dok ne grane pramaljetno sunce.
Sama zemlja rođu dat' ne more,
Niti njiva roditi pšenicu, 35
Dok se prije sjeme ne posije.
Nema žita, gdje ne siju ljudi,
Ni poroda, gdje je ljuba sama,
Dovedena, ali neljubljena.
Da se mora očuvati lice, 40
Da ne vehne i da se ne kvari,
Ne bih dala da ga aga ljubi,
Veće bih se licem ponosila.
Ma zaludu što je neljubljeno;
Uvehnulo ko da je ljubljeno: 45
Jera lice nije za čekanje,
Već od vakta da ga junak ljubi;
A kad prođe vakat od godine,
Više licu ništa ne pomaže.
Još koje je neljubljeno bilo, 50
Baš ko staro drvo ogorjelo.
Kako li ću rodit agi sina,
Kada mi je lice neljubljeno?
Nije zlato da je na ocjene,
Nit' je čoha da je za prodaje, 55
Nit' je platno da je za darove
Nit' je blago da za trošak čuvam,
Nit' je svila da bih je nosila,
Već je lice da ga aga ljubi,
Ljubila ga zemljica i trava." 60
Misli kada niko ne čujaše,
Što od jada govorila kada.
Al' sve čuo Nezirbeže mladi,
Mild sestrić age Hasan age,
Jera momak u lovu bijaše, 65
Sve je čuo šta je govorila
Dainica Hasanaginica.
Momak šuti, nikom ne kazuje,
Nije lako o tom govoriti,
Jera more aga zapitati: 70
„Otkud znadeš da ljubu ne ljubim,
Kome li se potužila ljuba?"
More ljubu lako pogubiti.
Sve se misli Nezirbeže mladi,
Kako li bi agi govorio, 75
A da bd se aga dosjetio,
Da ne ljubd krčmarice mlade,
Veće svoju po zakonu ljubu.
Jednom aga u planinu pođe,
Lov loviti u gori zelenoj; 80
S njime ide Nezirbeže mladi.
Lov loviše, po gori hodiše;
Pita ga Nezirbega mlada:
„Znaš li trave za đogata moga,
I za mene roda planinskoga? 85
Da ja viđu čim gorica rađa;
A ti često po planini hodaš
I prebireš goru i planinu,
Sve tražeći zvjerku svakojaku."
Kad to čuo Nezirbeže mladi, 90
Vodi đogu u osahlu travu,
Hasan agu pod trulu jabuku.
Neće đogo osahnule trave,
Niti aga truhlijeh jabuka.
Govorio Nezdrbeže mladi: 95
„Viđi, dajko, tu osahlu travu,
Neće đogo ni da gleda na nju.
Kad je trava u cvijetu bila,
Sam je bjego dz podruma đogo
I u ovu travu dolazio. 100
Ova trava sama je odrasla,
Sama rasla, sama i osahla,
Više nije za konja dobrije.
A tako je i ljubovca mlada,
Kad do sebe gospodara nema; 105
Uvehne joj u samoći dice,
Preko vakta nije za junaka,
U vaktu se ljubi i ljubovca,
U vaktu se kosi i travica.
Da je trava vaktom pokošena 110
Sva bi gora travom mirisala,
I ljubovca kad se vaktom ljubi
Okiti se od srca evladom."
Još ovako beže govorio,
Mlad bijaše, ali mudra glava: 115
„Vidiš, dajko, te truhle jabuke,
Same zrele, same opadale,
Same pale, same istruhnule.
Kad je bila jakom za trganja,
Jabuka je za peškeša bila, 120
Danas nije ni za vlaških svinja.
A tako je i ljubovca mlada,
Koja nije u vaktu ljubljena;
Staro lice ko truhla jabuka.
Još je gore što ljubljeno nije, 125
Ko i trava, kad je bije slana,
Nekošena u gori osahla."
Tu se aga ljube osjetio,
Pa u sebe aga hesabio:
Istina je što Nezirbeg kaže, 130
Ja sam vrlo bogu zgriješio,
Što ja ljubim cure isprošene,
A ne ljubim u dvoru ljubovcu.
Tu se aga tobe učinio,
Da ne ljubi krčmarice mlade, 135
Veće svoju u dvorima ljubu.
Malo vr’jeme za dugo ne bilo,
Ubrzo mu knjiga dolazaše
Da se diže na carevu vojsku.
Ode aga, ostade ljubovca, 140
Osta ljubi čedo u srdašcu.
Prekoi je Hasan age majka:
„Kujo jedna , Hasan age ljubo!
Oklen tebi čedo pod pojasom?
Dokle aga u dvoru bijaše, 145
A u tebe čeda ne bijaše,
Age nema, a ti čedo nosiš,
S kame si ga, kujo, zadobila?
Bojiš li se age, Hasan age?"
Jadna ljuba ništa ne govori, 150
Veće roni suze niz obraze.
Malo vr’jeme nije postajalo,
A ludo se čedo nahodilo,
Ludo čedo, ali muška glava.
Odgoji se od godinu dana, 155
Kao drugo od tri godinice.
Dođe aga sa careve vojske.
Govorila Hasan age majka:
„Nevjestice, Hasanaginice,
Sakrij čedo, zemlja te sakrila." 160
Pa još srete neveselo sina.
Hasan aga turski selam daje,
Pa on pita ostarjelu majku:
„Majko mila, što si nevesela?"
Odgovara Hasan age majka: 165
„Ne pitaj me, Hasan aga sine.
Sramota je meni kazivati,
Al od tebe ne mogu sakriti:
Dok si bio u bijelu dvoru,
U ljube ti čeda ne bijaše, 170
A sad si ga zastanuo sine.
Ne čudiim se što ga je rodila,
Već se čudim što je nalik na te."
Al se aga tome osjetio,
Da mu ljuba trudna ostanula, 175
Pa ovako majci govorio:
„Stara majko, ako boga znadeš,
Gdje je čedo ludo i nejako?"
Al je čedo opremila kada,
Da ga vode u planinu sluge, 180
Da ga kriju od agina gnjeva,
Da je više svekrva ne kara.
